Razgovarao: CZBG, Pavković M.
Crvena zvezda napravila je najveći uspeh na evropskoj sceni u poslednjih četvrt veka plasmanom u grupnu fazu Lige šampiona. Tom prilikom porazgovarali smo sa Markom Prelevićem. Odgovorni urednik Nedeljnika za naš sajt izneo je njegovo viđenje situacije u Crvenoj zvezdi.
Kako si ti doživeo samu utakmicu i plasman u Ligu šampiona?
Doživeo? Preživeo, pre će biti. Ovakve stvari se dešavaju jednom ili dva puta u životu, nekoliko puta ako imate sreće i ako se pazite pa živite malo duže, što valjda nijedan navijač nikada nije umeo.
Napisao sam već negde da bi svako od nas pristao da potpiše jedan Bari, jedan Tokio i možda jednog Mitka Stojkovskog za eone, a kamoli decenije patnje i bola. Iako se čini da remi u Salcburgu ne bi smeo da se merio sa najvećim Zvezdinim uspesima, to je zapravo pogrešan stav: ovo je Bari i Tokio i 100. derbi i Žigićev gol Romi za neku novu decu – a to je, valjda, najvažnije.
Koliko ovo može da promeni neke stvari u Crvenoj zvezdi? Ima li Zvezda konačno šansu da u kontinuitetu bude pristuna u evropskim takmičenjima?
Ima ona stara fraza koju naši sportisti, a posebno njihovi treneri, vole da koriste: “Da nam je pre svega ovoga neko ponudio (upišite sami) da li bismo prihvatili?”. To može da služi kao alibi, valjda ga zato često i akaju, ali u ovom slučaju racionalnost je bila na tom tragu.
Govorili su da je prerano, da nam je Liga Evrope i dalje mera, i da treba da budemo srećni što smo tamo. Pa ipak, iskreni bi zvezdaš uvek rekao “Daj da jednom uđemo, pa tamo neka bude šta god hoće”, i evo nas sad.
Neki potezi, poput ulaganja u igrački kadar – a to zaista deluje kao neobična, a dobra stvar – daju nam pravo da mislimo da ćemo biti faktor u Evropi i ubuduće.
Da upotrebim onaj kliše od odozgo, potpisao bih sada Ligu Evrope naredne sezone, ali znamo da će prokleti optimizam samonametnuti više, naravno, ako odbranimo titulu, a hoćemo.
U prošlom intervjuu za naš sajt pomenuo si da ti Zvezda izgleda kao začarani i uspavani velikan. Možemo li konačno da kažemo da se velikan budi?
Tada sam, sećam se dobro toga, možda bio nategnuto iracionalan, sokolio sam se iako je onoga što će se dogoditi u narednih godinu-dve bilo tek u naznakama; podsetiću da je to bilo za vreme prethodnog trenera, o kojem možemo reći ovo ili ono (ja bih često ono), ali da je bio realista – bio je. U isto vreme, realizam često znači i defetizam, a defetisti ne uspevaju ni u životu, a kamoli u fudbalu.
Mogao bih da se sada napravim pametan, da izigravam đavoljeg advokata, pa da metaforički predstavim da je ovo samo kratak predah od spavanja, kao kad se medved promeškolji pa izađe po namirnice u sred zime, a onda se opet sklupča; umesto toga, biću još alegoričniji, pa reći da me baš briga da li smo se probudili – ko ne spava, taj i ne sanja, a sve ovo deluje kao nešto što je trebalo sanjati i dosanjati.
Bilo je i ranije dobrih ekipa, ali niko nije napravio ovakav uspeh. Šta to po tebi Zvezda ima sada, što nije imala ranije?
Vladana Milojevića i sve što on predstavlja. Taktiku, taktiku, taktiku. Na terenu, pored njega, u odnosu prema medijima, u dugoročnom planiranju. I znanje, i razum, i samokritiku. Sve te stvari bolno su nedostajale u svlačionici, a odatle može da krene i ono dobro i ono loše, po vertikali.
Sportska štampa širom Evrope prokomentarisala je plasman Crvene zvezde u Ligu šampiona kao ’’povratak svetskog prvaka’’. Kako to komentarišeš? Znači li to da Zvezda, uprkos godinama tavorenja u domaćim okrivima, nije izgubila stari sjaj?
Mogu neki da agituju koliko vole da je najvažniji ovaj siromašni domaći ram, i da nije važno da li igraš protiv Liverpula ili protiv Radnika iz Surdulice.
Jeste matrak!
Crvena zvezda je vazda bila evropski klub, toliko evropski klub da joj je ona Jugoslavija bila mala, pa je morala da osvoji Stari kontinent, a onda i ceo svet, osvojila bi tada i intergalaktički kup da su smeli da nam izađu na crtu, i svako nasilno svođenje na siromašne srpske, a da ne govorimo o još užim pokrajinskim nacionalističkim okvirima, zapravo je nipodaštavanje čitave naše istorije i ugnjetavanje širokog, kosmopolitskog, šampionskog šmeka koji su predstavljali, da se ograničimo samo na trenere, Miša Pavić, Branko Stanković, Gojko Zec, ili, zamislite tu blasfemiju, Velibor Vasović. O Miljanu Miljaniću, čiji će duh posetiti i Enfild, a valjda uvek lebdi nad našim stadionom, da i ne govorimo.
Ali, napisi strane štampe, ma koliko da nam prijaju, treba da budu i šamar i podsetnik: tamo se očigledno više drži do istorije, tamo se ne zaboravljaju bivši igrači ni legende, tamo se čak i naš, a nekmoli sopstveni, stari sjaj potencira, pa to bude i, da zapene smešni nacionalisti, u kontekstu bivše države i svega dobrog što je ona donela Crvenoj zvezdi.
A ja se, evo, češem po glavi već nekoliko sati da se prisetim šta je ona to loše donela Crvenoj zvezdi…
Ima nečeg za ponos kada, uz sve greške u tom tekstu, Gardijan napiše da je “klub koji su osnovali komunisti da pomažu siromašnima pobedio izmišljeni kapitalistički konglomerat u plej-ofu za Ligu šampiona”.
Ima Miljenko Jergović, parafraziraću ga opet, onu rečenicu da mogu i antifašizam i pivo bez crvene zvezde, ali da to nekako nije to; dodao bih da može i Liga šampiona bez.
Додајте коментар