Svaki, do sada urađeni, intervju (kao i oni koje ćete imati prilike da pročitate) nosio je sa sobom posebnu draž i budio je uspomene i kod igrača, ali i kod mene. Zaista je neopisivo zadovoljstvo kada u razgovoru sa nekima od njih čujete kako ih je sve ovo vratilo u srećno detinjstvo i izmamilo osmehe na njihova lica. Sve te fotografije, novinski članci, izjave i prisećanja na određene događaje učinile su ove ljude ponosnima, nasmejale ih, podsetile ih na stara prijateljstva na ledu i van njega. Jednom rečju svima je toliko drago da nisu pali u zaborav i da se barem neko odlučio da ono što su oni uradili za Crvenu zvezdu i hokej (generalno), ostane negde zabeleženo, kako za nas, tako i za generacije koje dolaze, a ovom prilikom moram da kažem da se iskreno nadam i izlasku knjige koja bi bila kruna svog ovog truda i rada.
Elem, intervju koji je pred vama je malo drugačiji od ostalih. Razlog tome je što naš sagovornik, iako je ponikao u Crvenoj zvezdi, nije ostavio traga u seniorskoj konkurenciji, a ja sam se ipak odlučio da sa njim porazgovaram jer sećanja koja nosi iz juniorskih dana su vredna pomena, a on je bio neizostavan deo istih. Jedna fotografija koju nam je prosledio Ivan Bogdanović (koji je takođe govorio za naš portal), “naterala” je našeg sagovornika da “baci” komentar na fb stranici kluba, a mene da mu predložim intervju. Usput, kada sam razgovarao sa Ivanom Bogdanovićem, video sam da ta generacija nosi sa sobom mnogo lepih uspomena i anegdota koje vrede da ostanu zabeležene. Dragi zvezdaši i ljubitelji hokeja, pred sobom imate intervju sa Urošom Nedeljkovićem.
Uroše, ono što sam većinu pitao na samom kraju intervjua, tebe ću na početku. Reci mi da li si imao priliku da pročitaš dosadašnje intervjue koje sam uradio sa bivšim Zvezdinim hokejašima (neki su i iz tvoje generacije) i kakav je generalno tvoj utisak o celom ovom projektu? Koliko te to vraća u neka srećnija, dečačka, vremena? Koliko sve to budi uspomene i emocije?
Pročitao sam bas dosta njih i pratim vaš rad već dugo. Pogotovo su mi dragi i bliski intervjui sa Vitalijem, Rusom, Kosićem, da napomenem nekoliko. Svaka vam čast na ideji, radu i sprovođenju! I veliko vam hvala na izboru. Čast mi je da sam svrstan u takvu elitnu ekipu. A što se tiče osećanja i emocija, ja sam i dalje u hokeju. Igram ga bar jednom nedeljno u ligi (pivska liga bez briga-mada je nivo odličan, pričaću o tome posle) poslednjih 12 godina. Ne razmišljam da bilo kad prestanem. Pre dve godine sam počeo da treniram i decu (svoju i tuđu) od 3 do 13 godina, 2-3 puta nedeljno (oko 5 sati na ledu). Čak i sudim od 2 do 4 utakmice nedeljno. Sve zajedno, ja sam na ledu oko 10 sati nedeljno! Kad je NHL sezona, gledamo oko 20 utakmica Florida Pantera, po sezoni, uživo, a kablovsku plaćam samo da bi hokej mogao da gledam na tv-u. 🙂 Naravno, sve je ovo tako kako je zato što sam počeo da igram hokej u Zvezdi sa svojih 7 godina i zbog svega što sam tamo naučio i doživeo, očigledno, sve maksimalno pozitivno. Nikada nisam zaboravio kako je sve počelo i kako sam došao do ovog gde sam sad.
Pre nego dođemo do meni najzanimljivijeg dela, koji je iniciran jednom fotografijom koju smo dobili od Ivana Bogdanovića, da te pitam kao i sve ostale sagovornike: Kako si počeo da se baviš hokejom i kako se rodila ljubav prema ovom sportu? Ko je na to najviše imao uticaja?
Pa, kao prvo moj otac. On je igrao svojevremeno za Zvezdu, na Tašu. Tu je on razvio svoju ljubav prema sportu pa je hteo i na mene da je prenese. Na svaki trening smo zajedno išli! Drugi je bio poznati Gaja. Od njega sam iz prve ruke video i osetio kakvo zadovoljstvo hokej može da ima na ljude. Njegov poznati zvižduk i poziv na brzo klizanje u krug…kako bi samo maglu uzdigli od leda…i dalje čujem, vidim i osećam jasno. On nas je stalno terao da idemo i na slobodno klizanje kako bi postali sto bolji klizači. I poslednji i najvažniji trenutak i uticaj na moju hokej karijeru je imao Ilke, koji me je iz škole hokeja ‘vrbovao’ u mlađe pionire Zvezde, jer sam konačno to i zaslužio. Godinu-dve pre tog poziva mi nije baš najbolje išlo (jer, ipak, dosta toga osnovnog mora da se nauči u hokeju prvo), a kad sam video da sam ipak uspeo i kad sam postigao svoj prvi gol, osetio sam svoju prvu ljubav.
Ko su ti u tim dečačkim danima bili uzori?
Kožić, Vanja Čečen, Kolja, Ivan Prokić, Aleksandar Kosić, Igor Trifunović, su nama klincima, u to vreme, bili likovi veći od života. Od malo mlađih to su bili Ogi, Rus i Jovanović.
Sada dolazimo do ove, po meni, fenomenalne fotke iz 1998. godine gde proslavljate pobedu nad Partizanom, uz pivo naravno. Da se osvrnem na tvoj prvi deo komentara, a to je da ste od 10-te godine (mlađi pioniri), pa do 17-te godine (juniori), tukli partizanovce ’80. i ’81. godište. Znači bili ste baš dominantni?
E, stvarno je fenomenalna slika! Hvala ti Bogdane! Toliko toga se probudilo u meni kad sam je ugledao. To je bila moja poslednja sezona u Srbiji i, naravno, baš zbog toga je to meni i najposebnija i najdraža sezona. Ja mislim da sam u tim trenutcima i dostigao svoj najveći igrački kvalitet, od kad sam igrao za Zvezdu, a kao kapiten te godine sam osećao dodatnu odgovornost i privilegiju prema timu, kao i klubu. Pivo, naravno…pa kakva bi to bila proslava bez piva!? Kad ga u NHL piju dok slave, što ne bi i mi!? A što se tiče naše dominantnosti prema Partizanu, kao i ligi, tih 90-ih, generacije ’80. i ’81., to je neosporiva činjenica, jer od mlađih pionira, pa do juniora, smo mi bili prvaci svake godine. Prva postava nam je, po jednim novinama, nazvana “Postava Snova” (naša slika stoji u restoranu Buli, na Ilketovom “Zidu Poznatih”), a druga postava nam je isto bila ubitačna, predvođena Bogdanom. Partizan je isto imao svoju postavu snova, tako da su nam utakmice uvek bile napete i pune događaja. Npr, još kao mlađi pioniri smo se posle rukovanja pobili i izbila je tuča tipa ‘svi na sve’, gde je policija čak morala da uđe da nas razdvoji (nas, malu decu)!? Znači, od malih nogu je zavladao rat na ledu između nas, koji je trajao do moje poslednje sezone. Naravno, zbog kasnijeg zajedničkog igranja za reprezentaciju, svi smo mi postali dobri prijatelji. Ali, kao što će se moja petorka, verujem, složiti sa mnom; prvenstva osvojena sa Zvezdom su mi draža od zlata i bronze osvojenim sa reprezentacijom. Toliko je taj naš rivalitet bio kvalitetan, borben i magičan.
Sada dolazimo do drugog dela komentara koji se odnosi direktno na fotku i proslavu juniorske titule. Pobedili ste u finalu Partizan. U prepisci si mi rekao da ste u regularnom delu četiri puta savladali Partizan, a onda izgubili prvi finalni meč sa čak 8:0, a onda u drugom susretu na par sekundi do kraja Ivan Bogdanović zabija gol za 4:3 i u finalnoj istim rezultatom (4:3) uz tvoja 3 gola dolazite do titule. Kaže Ivan da je tada nastala opšta frka i da ste se tukli i sa navijačima Partizana (nisam siguran da li je to bilo posle druge ili treće utakmice…Ivan kaže da ga je neko pogodio sa tribina pakom i da onda kreće frka). Dočaraj nam malo ta dešavanja.
Tačno. Svake sezone, kao što sam već rekao, smo mi bili šampioni, ali su sve to bile vrlo tesne utakmice, dok bi u regularnom delu sezone uvek bio jednak bilans pobeda i poraza za oba tima. Te moje poslendje sezone, smo mi dobili Partizan sva 4 puta u regularnom delu sezone, tako da je taj poraz od 8:0, u prvoj utakmici finala plej-ofa (igralo se na 2 pobede), baš bio šokantan. Znači, morali smo da pobedimo sledeće dve utakmice. U tom trenutku, naš trener Dušan totalno menja našu taktiku, kako bi ostvarli cilj. Žuća, ja mislim nije igrao prvu utakmicu zbog polomnjene ruke (pao sa motora), da bi u gipsu igrao kao bek (umesto napadač) poslednje dve, a ja umesto beka sam igrao u napadu, kao flaster na Ristića. Jer cilj nam je bio da zaustavimo Partizanova dva najbolja igrača, Ristića i Ćukovića. Krsta, iz druge postave, je bio flaster Ćukovića. Eto, ja sam kao flaster dao tri gola (prvi i jedini put u životu, računajući i treninge), dok je Ristić dao samo jedan. Zbog ta moja tri gola smo poveli sa 1:0, kao i 3:1, da bi Partizan izjendačio na 3:3 pred sam kraj utakmice. Ja sam u tom trenutku utakmice osetio ogromno uznemirenje, jer je momentum totalno prešao na njihovu stranu, a ja sam bio na samom kraju snage (mislim da sam išao na izmenu samo pet puta tokom cele utakmice). Tu nastupa na scenu naša ubitačna druga postava, koju sam ranije pomenuo, gde Sale Glavonja zabija Zubi gol kao bek, pod levu rašlju, za POBEDU!!! Još jedna od zanimljivosti je da je na kraju druge trećine, Bogdanović (predvođač naše ubitačne druge postave) skinuo opremu zbog svađe sa Žućom i nije hteo više da igra (nemam pojma sad zašto je nastala svađa). Tu sam ja pokazao svoju kapitensku sposobnost i urazumio ih oboje (malo da se pohvalim). Mislim da je ta tuča koju Bogdan pominje (tačno, Bogdan nam je doneo pobedu u drugoj utakmici) izbila posle druge utakmice, mada sad nisam baš siguran. Ja sam tada toliko bio fokusiran na svoj zadatak (flastera) i na “do or die” cilj te poslednje dve utakmice, da su mi samo svi golovi jasni u sećanju, dok je sve ostalo malo maglovito. A što se tiče Partizanovih navijača, njihov poznati Miša Tumbas, je redovno gledao sve naše utakmice i uvek je naravno ubedljivo bio najglasniji. KARIJA CIGANI DANDARE MANDARE! uvek je orno zvonilo halom…
Posle utakmice trenera, Dušana Ondruša, ste morali nositi u hotel. On je prethodno izgubio finale seniora, pa je, kako si ti to rekao, “nadoknadio” sve ovom pobedom.
Ono što si mi pomenuo u prepisci jeste da ti je najveća iskazana čast bila ta što si izabran te godine za kapitena ekipe, a izabrali su te pomoćni trener, Prota, i igrači. Verujem da si bio izuzetno ponosan na to.
Uh, to je bio vrhunac moje hokejaške karijere. Ništa ne može da se poredi sa tom čašću i tom sezonom, kao što sam već dosta dočarao. Primanje onog pehara, kao kapiten Zvezdinih juniora, i tri gola u finalu, uvek će me činiti vrlo ponosnim. Onaj pobedonosni krug sa peharom je nezaboravan! Interesantno je da sam sledeće sezone isto izabran za kapitena, od strane igrača juniorske reprezentacije U20, u Japanu 1999. godine. Da je Prota bio trener i reprezentacije, tako bi i bilo, jer sam na kraju ipak, igrom slučaja, zavrsio kao asistent. Ali to je jednaka čast za mene.
Pre nego nastavimo sa tvojom karijerom nakon te titule i odlaskom za Sjedinjene Države, ono što verujem da i navijači, a i igrači vole da čuju i prisete se, jesu angdote, posebno one van leda. Možeš li nam ispričati neke od njih. One ovaj sport, pored njegove dinamičnosti na ledu, ipak čine najzanimljivijim.
Uh, dosta ih je bilo, pa, evo nekoliko primera. Redovno smo imali problema sa rolbom. Jedne noći je vozač uspeo i bandu da razbije, a nekoliko puta smo ga gurali jer bi se zaglavio na sred leda. Posledica toga bi bila da je led bio kao oranica, na kojem smo posle morali da treniramo.
Koljina štucna je isto vredna pomena jer nije bilo sigurno šta je dužina, a šta širina. Tolika mu je noga bila.
Imali smo i jednog igrača, koji je redovno kasnio na stastanke pred utakmice, jer je bio verni Delija, pa je redovno gledao derbije i dolazio na naše utakmice sav u povredama. Izgovor je skoro uvek bio babina sahrana. Baba je sahranjena bar pet puta.
Krštenje je isto vredno pomena, strah i trepet – horor film svakog putovanja busom, jer pri povratku sa gostujućih utakmica bilo bi pakleno na poslednjim sedištima. Neću ulaziti u detalje, ali bez krštenja nije se moglo napredovati po selekcijama. Mogu da kažem da sam bio kršten za seniore Zvezde i da mi je Karaica tada privremeno ulubio kičmu njegovim šaketinama.
Famozni su bili i Radojkovi (ekonom Zvezde) sokovi, koji su se pili masovno na crtu posle treninga, a kad bi dan za naplatu došao, Žuća bi redovno bio u problemu sa Radojkom. Kako bi Radojko govorio “Hoćeš da te bijem levom ili desnom rukom?”
Često je i Sergej Bubka (nadimak naših najboljih bacača) bacao koplje (štapove) po svlačionici za zagrevanje. A Ilićeve (golman) klizaljke, koje su bile broj 50, su bile mrtvo oružije koje su često letele sa kraja na kraj svlačionice. Nikad nije bilo opušteno u svalčionici, jer to je bilo zagrevanje refleksa pred trening. Malo nepažnje i ode glava.
A onaj smrad opreme koji je viorio iz kluba, samo što nije zvonio i van hale. Jednog dana smo morali da sušimo opremu ispred hale (nesećam se tačnog razloga), a ljudi su bukvalno bežali od smrada. Oprema se nasleđivala i nikada se naravno nije prala. Ostalo mi je i u pamćenju kad je Proka tukao navijača na tribinama u Subotici. Sve sa klizaljkama i opremom je uspeo da preskoći onu katakombu između bande i tribina, i dočepa se žrtve.
Ilketovo “Nisam ti ja tata” mi je isto ostalo u pamćenju. Dok smo svi na Tašu skakali sa 5-ice, Bora (sin Ilketa i moj bek partner) je morao da skače sa 10-ke. “Svi na 5. Boro ti na 10!” Ilke je večito od Bore pravio primer drugima. Zanimljivo je i to da je naš rezervni golman bio naš drug koji je samo znao da kliza, ali hokej nikada nije igrao, pre nego što je počeo da trenira sa nama moje poslednje sezone u juniorima. Čak je imao i priliku da brani par minuta u finalu, a sve zbog greške Polija, koji je bio toliko žedan da je došao na klupu da popije malo, pa je onda po pravilu igre morao da bude i zamenjen. Kad je Partizan to video, šutarili su odakle su stigli. Sva sreća nisu uspeli da daju gol. Bravo Gizove!
Kašnjenje na treninge je bilo nedopustivo, a onoga ko bi kasnio Ilke bi jurio sa štapom i tukao po leđima dok bi ovaj bežao po ledu. Dugo je kružila i priča kako je jedan od starijih igrača, zbog spore vožnje tramvaja, preuzeo volan/komande (dok je vozač kupovao cigare) i odvezao tramvaj do svoje stanice. Smučilo se čoveku da više čeka! Mitrova zvezda (ustvari pokušaji) iz karataša je karikatura za pamćenje. Oni koji je se sećaju, slatko će se nasmejati. Ono je bilo sve samo ne zvezda (ona gimnastička).
Što se Srbije i igre u seniorima Zvezde tiče, nisi imao sreće da ostaviš dublji trag. Tačnije, više si, nažalost, grejao klupu.
Pa, jeste. Ponosno sam vala grejao tu klupu, jer ipak imao sam tada samo 16 i 17 godina. Trebalo je zaslužiti i grejanje klupe u to vreme, sa toliko godina vala! Posebno je bio problem grejati klupu na otvorenom klizalištu u Subotici. Smrzavali samo se vala. Kako se nebi zamrzli, pustali su nas malo i u igru.
Posle igraš sezonu za Vojvodinu i onda dolazi odlazak preko “bare” u Sjedinjene Države.
U stvari, posle završene juniorske sezone, 1998. godine, ja sam sa 17 godina otišao iz Srbije za St. Luis, da završim četvrti razred gimnazije, kako bi tamo igrao hokej te godine, naučio jezik još bolje i, naravno, upoznao se bolje sa sistemom rada (škola i života uopšte). Cilj mi je bio da dobijem stipendiju za jedan od univerziteta u Americi. To se nije ostvarilo te godine, pa sam ja brže bolje požurio da se vratim kući, kako bi ispričao svim drugarima svoje doživljaje. Te 1999/2000 sam igrao za seniore Vojvodine, kao i putovao sa U20 reprezentacijom u Japan na svetsko prvenstvo. Posle 10 meseci provedenih u Srbiji dobio sam punu stipendiju od Saint Michael’s College u Vermontu, tadašnjem šampionu druge divizije američkog koledž hokeja. Od tada sam u Americi.
Tvoj život u SAD-u? Gde si sve igrao i gde i dan danas igraš?
Znači, prvu godinu u Americi sam proveo u St. Luisu i tamo završio gimnaziju 1999. Živeo sam sa američkom porodicom, sa čijim sam sinom igrao hokej u timu škole u koju sam išao. Tamo je sistem skroz drugačiji nego kod nas, vezano za sport. Bilo mi je fenomenalno tamo, što se tiče svega! Sad, npr. nikada ne bih živeo tamo, ali sa 17 godina je sve ono tamo meni izgledalo kao druga planeta. Uživao sam u svemu. Dok sam bio tamo, počelo je i bombardovanje naše zemlje i to mi nije bilo nimalo prijatno. Kad sam došao na fakultet, povredio sam koleno i trebala mi je operacija (ACL i meniskus) koju nisam imao zbog neodgovarajućeg osiguranja. Tu se praktično moja hokejaška karijera i zarvšava. Diplomirao sam Ekonomiju i Biznis Administraciju i zaposlio se kao finansijski analitičar 2004. Mislio sam da hokej nikada više neću igrati. Međutim, dok sam živeo u NY (gradu), jedan od mojih drugova me je pitao da li bi hteo da igram za njegov tim u rekreativnoj ligi. Naravno, prihvatio sam (opremu sam i dalje imao) i tada se ponovo vraćam na led, te 2006. godine, i od tada ne prestajem da igram rekreativno. U međuvremenu sam ipak morao da operišem koleno (2 puta) kako bi mogao da nastavim da igram. E sad, 2008. se selim u Majami sa ženom i naše dvoje dece, i tu nastavljam da igram rekreativno, ali tu počinjem i da upoznajem žive legende sporta. Totalno, igrom slučaja i lokacije gde igram, upoznao sam i igrao sa i protiv sledećih igrača: Kasparaitis (lud, kao dok je igrao, igra na puno uvek i mrzi da gubi), Ponikarovski (miran div), Fedorov (šmeker), Kovalchuk (skroman, divan čovek), Malkin (opušten snajper), Seminov (2m!, šut kao metak, kondicija kao maratoncu), Malakhov (Stenli kup, nemenja facu šta god da se desi), Eriksson (98 wings-Stenli kup, Lidstromov bek partner), Serge Payer (2 god fizički najspremniji igrač Pantera), Zelepukin (profesor), Craig Anderson (i dalje brani za Otavu), Galchenyuk (i dalje igra u NHL-u). Igrao sam i sa dosta mladih igrača koji su osvajali najbolju diviziju koledža, kao i U18 mladim reprezentativcima Amerike. Ni sanjao nisam da ću biti u prilici ikada da upoznam i igram sa ovakvim igračima. Tako da ova ‘rekreativna’ liga, u Majamiju, nije ni malo naivna. Igra se vrlo brzo. Kasparaitis me je i ubacio kao trenera za klince pre dve godine, tako da zbog njega ja sada treniram svoju decu (ćerka mi isto igra i ima bolje ruke od većine, a sin mi je opasan klizač), kao i njegovu, a na leto treniram Kovalchukovog sina kao i od Ponikarovskog.
Život mimo hokeja?
Prvenstveno odgajanje dvoje dece (ćerka Teadora ima 10 godina, a sin Vuk, 9). Kao što sam pomenuo ranije, radio sam kao finansijski analitičar 8 god, i to mi je skroz dosadilo. Uopšte, kancelarijska atmosfera me je smorila. Poslednje dve godine ‘radim na terenu’ kao trener mladih hokejaša, od 3 do 13 godina, sudim utakmice dece i rekreativaca (za sada) i radim kao lični fitnes trener. Znači, ceo život mi se vrti oko sporta, zdravlja, pravilne ishrane, snage i vitalnosti. Imam dosta slobodnog vremena koje većinom provodim sa porodicom, na okeanu ili bazenu.
Reci mi da li se čuješ sa starim prijateljima sa leda? Koliko ti nedostaju?
I ne baš. Preko fejsa se dosta pratimo i to je to. Ja ne putujem često za Srbiju, a i kad odem ne zadržavam se dovoljno dugo. Mada se viđam sa svojom petorkom i par još drugih, ali želja bi mi bila da to bude više i češće, ali život valjda ide nekim tim tempom, nepredvidljivim i često komplikovanim. Ali i rasprostili smo se vala na sve strane. Ipak, sam ja odavno napustio našu zemlju i ja faktički duže živim u Americi, nego što sam živeo u Srbiji. Ali ponovo, nema pravila u životu, jer mi ih pravimo svakoga dana i sve je uvek moguće. Malo i da filozofiram za kraj, po običaju.
Pratiš li dešavanja u srpskom hokeju i Zvezdu?
Pratim preko fejsa. Od kad znam za sebe, uvek je stanje bilo loše i ne čudi me uopšte da je i dalje tako. Mada smo mi imali halu manje 90-ih, čak i manje klubova, manje i liga, imali smo i one silne ratove, i ostalo krš stanje, čak jednu sezonu nismo imali ni led, pa smo ponovo igrali odlično, po meni, na međunarodnoj sceni. Dosta smo putovali, takmičili se, trenirali i družili. U18 (generacija ’79. i ’80.) je osvojila zlato na evropskom prvenstvu u Beogradu. Prvi put sam pred punim tribinama (i stepenicama) igrao hokej, te 1998. Sve timove smo tukli sa preko 10 (Španija, Izrael, Bugarska, Island), a Turke smo rasturili sa 52:1!!! (3 gola nas je delilo od ginisovog rekorda u to vreme, ja mislim). Prva postava nije igrala poslednju trećinu. Svaki od naših 20 igrača je dao bar jedan gol, dok nas je turski trener molio da prestanemo “tako jako” da šutiramo! Piksi je kiksnuo na plavoj, za taj jedini gol koji smo primili (za ljubopitljive vezano za rezultat, da ga ipak ‘bacim pod voz’, igrao je za Partizan ;)). Sada jedva dobijamo Turke, a možda čak i gubimo od njih. 1999. godine U20 (gen ’78., ’79,) u Litvaniji smo uzeli srebro na svetskom prvenstvu. Seniori su 2001. godine, ja mislim, uzeli zlato u Novom Sadu, doduše sa gomilom Kanađana u timu. Ali ponovo, to su najveći uspesi našeg hokeja (možda) ikada (bar na međunarodnoj sceni), koji su ostvareni tokom tih 4 godine. Čini mi se da je stanje danas još gore, počevši od organizacije, pa do rezultata.
Za sam kraj reci mi za čim najviše žališ što se tiče tvog hokejaškog života u Srbiji i Zvezdi? Koji su ti snovi ostali neostvareni?
Imaš li poruku za mlade hokejaše?
U hokeju je važna samo jedna stvar, a to su dve stvari: rad, red i disciplina.
A za stare prijatelje (hokejaše)?
Ostajte mi zdravi, debeli i veseli!
Uroše, hvala ti na odvojenom vremenu i veliki pozdrav od mene i ekipe našeg portala i svih Zvezdinih navijača.
Додајте коментар