Istorija KHK Crvena zvezda: Vitalij Stain

Share this...

Facebook

Twitter

Linkedin

Neverovatno veliku čast sam dobio da uradim intervju sa, po rečima Jovice Rusa, najvećom trenerskom legendom koja je kročilana tlo Jugoslavije i Srbije, Vitalij Stainom.

Naime, Jovica Rus ovih dana boravi u Rusiji (Novosibirsku) gde je otišao na usavršavanje, u KHL pogon Sibirsk, kako bi iskusio elitan hokej u pripremnom periodu. Tamo je sreo legendarnog Vitalija Staina, čoveka koji je odigrao 315 utakmica više lige SSSR-a (današnji KHL), 4 utakmice za reprezentaciju te zemlje, a u periodu od 1989. do 1993. bio glavni šef struke na klupi Crvene zvezde.

Ovim putem se javno zahvaljujem Jovici Rusu za veliku čast koju mi je iskazao i omogućio da se ovaj intervju odradi.

Gospodine Stain, rođeni ste davne 1937. godine u Novosibirsku. Poznato je da je bivši Sovjetski Savez bio kolevka hokeja. Ipak, interesuje me kako ste krenuli da se bavite ovim sportom i kako je sve to izgledalo u ono doba pre i posle Drugog svetskog rata. Opišite našim čitaocima malo svoje početke i kako ste zavoleli ovaj sport.

“Deca posle rata, koja su ostala bez roditelja, su zvana ‘deca vojne’ (u prevodu, deca rata). I ja sam izgubio oca kada sam imao 5 godina. Poginuo je 1942. godine na ratištu. Majka je preminula kada sam imao 14 godina. Bili su to vrlo teški počeci, ali ljubav prema hokeju me je održala jakim i istrajnim. Takođe sam igrao i bendi – igrica slična hokeju samo su dimenzije terena slične fudbalskom.”

Uslovi posle Drugog svetskog rata, za bavljenje bilo kojim sportom pa i hokejom, sigurno je da nisu bili sjajni. Kako su izgledali ti vaši mladalački dani u ovom sportu i koliko je upornosti bilo potrebno da bi opstali i napredovali u hokeju?

“Mnogo sam trenirao i bio sam talentovan za razne sportove. Upornost i istrajnost, naravno i talenat, bili su osnovni preduslovi da se opstane u sportu. Bila je, zaista, ogromna konkurencija u tadašnjem SSSR-u.”

Sovjetska škola je poznata po celom svetu. Iznedrila je vrhunske hokejaše koji su za SSSR i kasnije Rusiju doneli pregršt medalja i radosti. Recite mi šta je bio ključ uspeha? Kako su to ondašnji treneri radili i koje su im bile metoda koje su kasnije dovele do toga da Sovjetska reprezentacija, popularna Zbornaja, bude neprikosnovena u ovom sportu?

“Na prvom mestu se radilo na karakteru, a posle na veštinama. Izuzetno kreativan trenažni proces je oduvek bio odlika Sovjetske škole. Naravno, tu su i odlični treniri. Sistem koji je uspostavljen od strane sportskog komiteta SSSR-a je mogao samo da pruži rezultat.”

Koga bi u tom periodu izdvojili za ključnog trenera koji je uticao na vaš razvoj?

“Moj prvi trener u ekipi Dinama iz Moskve bio je Artem Černašov. Inače u tandemu sa Tarasovom je vodio nacionalni tim. On je definitivno ostavio najjači trag na mene i radio je sa mnom pet sezona. Veliki strateg i taktičar.”

Da li Vam je bilo teško da se izborite za seniorsku konkurenciju i koje su Vam najveće prepreke stajale na putu?

“Ja sam rodom iz Novosibirska. Tu sam bio neprikosnoven napadač. Kada sam dobio poziv da dođem u Dinamo iz Moskve, predsećao sam da me čeka blistava karijera, što se posle ispostavilo tačnim. Konkurencija je bila ogromna, ali verovao sam u sebe i san mi je bio d auđem u reprezentaciju (Zbornaju), što sam kasnije i uspeo. Odigrao sam četiri utakmice za nacionalnu selekciju. Odigrao bi i više, ali bio sam član Dinama iz Moskve, a tada su uglavnom igrači iz CSKA imali prednost u nastupima za Zbornaju komandu.”

Sećate li se svog prvog seniorskog nastupa i kako ste se tada osećali?

“Prvi nastup sam imao sa 16 godina u ekipi Novosibirska. Zaista lepo sećanje i čim sam dobio šansu pokazao sam da sam ozbiljan u svojoj nameri. Motiv je bio da pobedim tim Kanade, a igrački uzor mi je bio Mauris Ričard, poznatiji kao Raketa.”

Vaša seniorska karijera traje od 1955. godine, pa sve do 1967. Nastupali ste za Dinamo iz Novosibirska, pa moskovski Dinamo i na kraju Sibir. Koju bi sezonu iz seniorske konkurencije najradije izdvojili.

“Definitivno pet sezona u Dinamu iz Moskve. To je najlepši period koji je hokejaš mogao da proživi u SSSR-u.”

Ko Vam je u periodu Vaše seniorske karijere bio najveći i najteži protivnik na ledu?

“CSKA! Uvek su bile pune tribine i bili su nam veliki rival.”

Ko je po Vašem mišljenju od trenera najviše uticao na uspeh Sovjetskog hokeja?

“Artem Černašov, Anatoli Tarasov, a kasnije Tihonov.”

Da li ste Vi za vreme svoje trenerske karijere (koja je počela odmah nakon što ste završili igačku karijeru) trenirali nekog od velikana sovetskog hokeja?

“Kao trener sam radio u Novosibirsku i Dinamu iz Misnka. Bilo je mnogo poznatih imena koji su tada igrali u tim ekipama. Bio je to vrhunski novo hokeja.”

Pre nego ste došli u Crvenu zvezdu proveli ste, kao trener, dve godine u Poljskoj. Kakva su Vam iskustva sa hokejom u toj zemlji?

“Dve lepe sezone, Osvojeno je prvenstvo Poljske. Zaista, lepe uspomene.”

I onda 1989. godine obreli ste se u našoj Zvezdi. Ko Vas je dveo na čelo stručnog štaba? Ipak ste Vi čovek sa zavidnom reputacijom i sigurno niko nije očekivao da neko takav dođe u naš klub.

“Prvu sezonu sam imao u Partizanu. Trebalo je da odem u nemačku, ali u to vreme sam od sportskog komiteta dobio ponudu za tadašnju Jugoslaviju koju sam na kraju i prihvatio. Već sledeće sezone sam na nagovor Milorada Vještice – Zefa prešao u Crvenu zvezdu gde sam nastavio sa daljim radom.”

Da li ste pre dolaska imali prilike da pratite jugoslovenski hokej i kakvo ste mišljenje imali o njemu?

“Ne mnogo, ali sam brzo uvideo kvalitet lige u bivšoj Jugoslaviji.”

Pre raspada Jugoslavije niste uspeli sa Zvezdom da uzmete titulu prvaka države. Da li mislite da se u te dve prve godine Vašeg bistvovanja u Zvezdi moglo uraditi više?

“Verovatno da smo mogli. Liga je bila izuzetno jaka, a u to doba Medveščak je imao ogroman budžet u odnosu na ostale konkurente.”

Zvezda je tada imala jednu odličnu generaciju iz koje svi ističu žal što titulu nisu uzeli u konkurenciji Jesenica, Olimpije i Medveščaka. Ipak, sa Crvenom zvezdom osvajate njenu prvu titulu u sezoni 1991/92. Kakav je osećaj bio doneti klubu prvu titulu?

“Uvek sam težio ka najvišem uspehu. Te sezone, kada smo osvojili titulu, bili smo vrlo dominantni, tako da ta sezona ostaje za pamćenje i ponos kluba.”

Ko je po Vama, iz te tri ezone provedene u Zvezdi, bio najbolji i najtalentovaniji igrač kojeg ste trenirali?

“Sarađivao sam sa mnogim igračima u rzličitim generacijama. Po talentu se definitivno izdvaja Ivan Prokić koji je kasnije igrao i za CSKA iz Moskve, ali bilo je tu još mnogo talentovanih igrača: Igor Kosović, Nenad Ilić Ića, Aleksandar Kosić, Kolja Lazarević, Dejan Tatić, Igor Trifunović, Nenad Milinković, Goran Ristić, Jovica Rus, Boris Danon, Ivan Jovanović i još mnogi igrači kojima se ovom prilikom zahvaljujem na divnoj saradnji.”

Iz iskustva koje ste kao igrač i trener imali u Sovjetskom Savezu, šta je po Vama najviše nedostajalo jugoslovenskom i srpskom hokeju i šta mu danas nedostaje (ovde ne mislim samo na nedostatak hala koji je očigledan)?

“Broj igrača, broj utakmica i na prvom mestu nedovoljno leda. Ali generalno, Srbi su vrlo talentovana nacija za sve sportove, pa tako i za hokej.”

Posle Zvezde odlazite u Rusiju, ali se nedugo zatim vraćate i provodite tri sezone u Vojvodini. U to vreme ste vodili reprezentaciju Srbije i Crne Gore na svetskom prvenstvu D2. Kakvo iskustvo nosite iz tog perioda?

“Tačnije jednu sezonu u Vojvodini i dve u hokejaškom klubu Novi Sad. Predivno iskustvo sa upravom kluba i porodicom Pavićević. Imali smo idealne uslove za rad i za taj grad me vezuju vrlo lepe uspomene.”

Danas ste u Novosibirsku. Možete li našim čitaocima reći šta danas radite?

“Trenutno sam glavni savetnik glavnog menadžera kluba Sibir. Koordinišem rad i program dvadeset angažovanih trenera u našoj organizaciji. Hokej je moj život i dokle god se osećam da mogu, radiću taj posao.”

U poseti Vam je i Jovica Rus. Sigurno ste imali dosta zajedničkih tema i razmene iskustava. Jovica ističe da mu ova poseta zaista mnogo znači što se daljeg usavršavanja tiče.

“Lepo je evocirti uspomene, a još lepše je ako mogu svojim znanjem i iskustvom da pomognem svojim vaspitanicima. Jovica je imao priliku da vidi kako jedna hokejaška organizacija izgleda i funkcioniše iznutra.”

Verujem da su Vam Crvena zvezda i Srbija, kao i celokupan srpski (ondašnji jugoslovenski) hokej ostali bliski srcu. Da li imate neku poruku za Savez i sve sportske (hokejaške) radnike i rukovodioce? Šta oni mogu i treba da urade kako bi ovaj sport postao uspešniji u Srbiji?

“Kontaktirati prave ljude koji mogu pomoći ovaj sport. Ljudi sa mnogo energije i entuzijazma moraju da pokrenu ovaj sport. Povećati broj klizališta je primaran cilj. Mora se napraviti dugoročan plan i držati se njega, i nekada se ne sme odustati u svojim namerama.”

Postoji li šansa da Vas ponovo vidimo u Zvezdi i Srbiji, da budete naš gost?

“Naravno. Vrlo rado se odazivam pozivu u Beograd i Novi Sad jer sam tu stekao mnogo prijatelja.”

Gospodine Stain, u ime svih Zvezdinih navijača i u ime svih ljubitelja ovog predivnog sporta i našeg portala, hvala Vam na odvojenom vremenu za ovaj intervju.

“Hvala i Vama i puno sreće i uspeha u daljem radu.”

Evo i šta su rekli igrači koje je legendarni Vitali Stain trenirao:

Ivan Jovanović: Stain je definitivno obeležio karijere mnogih, pa tako i naše generacije. To je definitivno najveći fanatik ovog sporta kojeg sam upoznao na ovim prostorima. Bila mi je čast da sam proveo nekoliko godina u timu koji je on vodio. Njegove metode rada, koje je primenjivao radeći sa nama, izvlačile su masimum iz nas. Sećam se da je na bazičnim pripremama, pred svaku sezonu, vodio treninge uvek prvi što nas je dodatno podsticalo da pružimo više. Pored svega što smo u hokeju naučili od Staina, od nas je pravio dobre ljude. Sve te godine rada u hokejaškom klubu Crvena zvezda, kao i u reprezentaciji, nikada neću zaboraviti. Posebno mi je u sećanju ostala njegova kancelarija u klubu, u kojoj su zidovi bili oblepljeni statističkim podacima o timu u toku sezone, kao i o svim igračima i njihovom učinku.

Boris Danon: Kada bi me neko pitao da se setim svih trenera koji su me trenirali tokom moje igračke karijere, Vitali bi bio prvi kojeg bi spomenuo. Nisam imao trenera koji je bio veći profesionalac i entuzijasta. Kada se sećam dobrih “starih” vremena, setim se i Vitalija. Mnogo sam, kao igrač, naučio o hokeju od njega, a sada bih voleo da to mogu i kao trener.

Nenad Milinković: Zbog Vitalija Staina sam počeo da se bavim trenerskim poslom. Hvala mu!

Pavel Popravka: Raditi sa Stainom bilo je odlično. Uvek je bio zajedno sa ekipom (igračama). Uvek je tražio od igrača maksimum. Celi dan, puna 24 sata, mogao je da priča o hokeju. Kao čovek je mnogo dobar. a kao trener neko ko daje maksimum. Kod njega u timu moraš da budeš spreman fizički i taktički…uvek 100%. Uvek je išao samo napred i ni jedan korak nazad.

Jovica Rus: Vitalij Ivanovič Stain je čovek koji je ostavio daleko najdublji trag u razvoju hokeja na ledu na našim prostorima. Za 9 sezona rada u Srbiji ostavio je neizbrisiv trag, radeći sa različitim hokejaškim generacijama. Sportske uspehe je nizao gde god se pojavio. Ali ono što je mnogo važnije, širio je ljubav prema ovom sportu i pomagao svakome od nas da postanemo kvalitetni ljudi i takmičari.
Mnogima je bio drugi otac i uz pomoć njega smo ostajali u ovom sportu punim srcem, pored svih teških situacija kroz koje je prolazio naš sport. Ogroman entuzijazam i znanje delio je bez zadrške. Iz svakog od nas je izvlačio maksimum.
Sa 81 godinom i dalje radi u hokeju sa energijom jednog 18-godišnjaka.
Privilegovani smo svi koji smo imali priliku da sarađujemo sa njim i osetimo blizinu takve gromade od čoveka.
Održavamo i dalje kontakt sa njim. Želimo mu puno zdravlja i daljeg rada u hokeju, uz nadu da će uskoro doći u posetu zemlji koja je ponosna na njegovu misionarsku ulogu koja je fantastično realizovana punih 9 godina na našim prostorima.