Crvena zvezda je prvak Evrope!

Tog 29. maja 1991, nemoguće je postalo moguće, maštu je zamenila stvarnost, snovi su postali opipljivi, materijalizovani u vidu pehara koji se napokon našao tamo gde mu je i mesto – u vitrinama Zvezdinog muzeja.

A kada se pogleda sa ove, dvadeset i pet godine daleke distance, jasno je da je tako moralo biti. Savladavši Olmetu, Darko Pančev je naplatio sve dugove i nepravde iz prošlosti. A bilo ih je – Panatinaikos, Mehengladbah, tačnije Mikeloti, Milan u magli, Real u snegu… Ako je crveno-belo srce trebalo sve to da izdrži i istrpi da bi se desilo ono što se desilo 29. maja 1991. na stadionu „Sveti Nikola“, neka je, vredelo je. Delije su stigle u Italiju, zaposedaju centralni trg, peva se, pije, ali i pored svih opijata, u glavi samo „klempavi“.

Igrali smo finale, tvrdo, muški, defanzivno, i imali dozu sreće koju smo svakako zaslužili imajući u vidu koliko je ranijih godina nismo imali. Robert, Miha, Bina, Belodedić i Pančev upisali su na srebrnu amforu ime najvećeg kluba sa ovih prostora. I kada se razmisli o više puta pominjanoj kosmičkoj pravdi, ne možemo da se otmemo utisku da je onaj gol protiv Bajerna koji je Dika primio kroz noge bio nesrećni trenutak koji je kompenzovan odbranjenim penalom Amorosu.

Teško da će iko ikada sa ovih prostora ponoviti ovaj uspeh koji su postigli Stojanović, Jugović, Marović, Šabanadžović, Belodedić, Najdoski, Prosinečki, Mihajlović, Pančev, Savićević (Stošić), Binić u tom finalu, ali i ostali koji su doprineli na putu do finala. U skorijoj budućnosti sigurno ne. Da li te 91. nismo bili svesni uspeha, da li smo sada svesniji, ili ćemo tek za 27 godina shvatiti šta smo uradili pre pola veka, vreme će pokazati. Do tada, budite ponosni što ste, kada ste došli do Autokomande, skrenuli levo.