Autor: CZBG, Milan P.
Svoje prve fudbalske korake načinio je u Nakovu. U Crvenu zvezdu došao je iz Proletera i nije ni sanjao kakav će trag ostaviti u najvećem klubu u državi. O svojim fudbalskim počecima, prelasku u Crvenu zvezdu, saradnji sa legendardnim Brankom Stankovićem, ali i mnogim drugim stvarima, za naš sajt govorio je Zdravko Borovnica. Sa našim sagovornikom porazgovarali smo i o aktuelnoj situaciji u klubu, kao i o ovogodišnjem nastupu Crvene zvezde u evropskim takmičenja. On je, takođe, izneo svoja očekivanja po pitanju budućnosti kluba, ali i osnivanja regionalne lige.
Mogli biste, za početak, da nam opišete vaše fudbalske početke. Kako ste vi počeli da igrate fudbal?
Znate kako, u to vreme karijera je tralaja znatno kraće. Sada već od 8 godina deca počinju sa fudbalom. U moje vreme karijera je počinjala od 15. godine. Nije bilo uslova da deca od malih nogu rade na tehnici ili na taktičkom planu. Sada je to malo drugačije, dete od osme godine ima obaveze. Deca imaju velika opterećenja. Kada izgubi utakmicu, kada je kritikovan, to ne utiče dobro na dete. Fudbal bi sve do recimo 13. godine trebao da bude zabava, a ne fudbal u takmičarskom smislu. Lepo je pobediti i biti prvak, ali ne u tom smislu da deca moraju biti prva. To je za klince veliko opterećenje. Oni tek postaju igrači, po meni, kada prođu pubertet. Kada prođe 15. godinu, tek onda se može videti koliko je dete napredovalo i šta se od njega može očekivati. Ali u tim godinama, 8 ili 9 godina, dolazi samo snaga do izražaja. Dete koje je slabije fizički u tom uzrastu ne dolazi do izražaja. Zato su roditelji nekada zbunjeni. Dete koje je u devetoj godini bilo kapiten, kasnije nema mesta u timu, jer su drugi postali kvalitetniji igrači. Kao rezultat javlja se ljutnja i bes i kod roditelja i kod deteta. Što se tiče moje karijere, na samom početku ja nisam uopšte verovao da ću dogurati do tako velikog kluba kao što je Crvena zvezda. Zvezda je tada bila najveći klub u državi, izgradila je ime u Evropi. Ja kada sam počeo u Nakovu, odskakao sam od moje generacije malo. Od 17. godine sam se naglo razvio i poboljšao u fudbalu. Otišao sam u Proleter iz Zrenjanina i prve godine sam bio prvi strelac druge lige. U to vreme druga liga je bila mnogo kvalitetnija nego sada.
Kako je izgledao vaš prelazak u Crvenu zvezdu?
Ja mislim da mene Zvezda nije baš dugo pratila. Jednostavno meni je Milan Galić, legendarni fudbaler Partizana, bio trener u prvom timu Proletera. Da ja ne bih puno poleteo, on nije želeo da mi kaže kakve planove ima vezano za moju karijeru. Verovatno je on računao da ću ja da odem u Partizan. Tamo su u to vreme igrali Bjeković, Moca Vukotić, pa je mislio da ja u tom momentu ne bi imao mesta u Partizanu. Smatrao je da je bolje da igram u Proleteru standardno, pa kada oni odu u inostranstvo da me prebaci u Partizan. To je neko iz Zvezde saznao i oni su preduhitrili Partizan i došli po mene. Nije tu bilo skautinga nikakvog. Ja sam tada bio maltene gotov igrač. Skautiraju se deca od 15, 16 godina, sa kojima bi se eventualno moglo u velikom klubu raditi ozbiljnije radi njihovog napretka, jer u tim manjim sredinama ne postoje tako dobri uslovi za treninge. Ovo je bila već druga priča. Nije u Zvezdi mogao da igra svako. Bilo je dojava da negde postoji fenomenalan igrač, a on nije realno mogao ni da priđe prvom timu Crvene zvezde. Morao si da odskačeš i da se dokažeš kao kvalitetan igrač da bi bio u Zvezdi.
Koliko je bilo teško za jednog mladog igrača preći iz male sredine u veliku Zvezdu, veliki Beograd i izboriti se za svoje mesto u timu?
Početak je bio zaista težak. Velika većina igrača po dolasku u Zvezdu nije mogla odma da igra za prvi tim. Morao si da osetiš Zvezdinu publiku, morao si da znaš šta se od tebe očekuje. Od Zvezde se uvek očekivalo da bude prva. Biti drugi za Zvezdu je neuspeh. Svake godine se idu na titulu. Novi igrači su u početku zbunjeni, treba im vremena da se tu snađu. Znalo se kako se dolazi do prvog tima. To je bilo za mene jedno veliko iskustvo. Prvo klupa, pa dobiješ 15-20 minuta na terenu, da bi stekao sigurnost i rutinu i da bi mogao da pokažeš svoju pravu vrednost. Tada, u to vreme, da nekoga trener gurne nekog neiskusnog igrača, koliko god on bio dobar, odigra slabo dve, tri utakmice, publika mu zviždi i tu je kraj njegove karijere u Zvezdi. Moralo se raditi postepeno. Godinu dana najmanje je trebalo da bi se stiglo do prvog tima Zvezde. Ja sam u Zvezdi bio 6 godina. Prvu godinu sam odigrao možda desetak utakmica. Drugu 15 utakmica, a tek treće godine sam postao standardan igrač.
Vi ste po dolasku u Zvezdu zatekli generaciju Kuleta Aćimovića, Muslina…
Ja sam zakačio u Zvezdi dve generacije. U prvoj je bio Muslin, Panajotović, Šestić, Pižon, Kule. Kasnije dolaze Miletović, Repčić, Janjanin, Savić. Konkurencija u timu je zaista bila žestoka. Na mojoj poziciji bila su šestorica igrača. Ja sam došao u Zvezdu kao centarfor. Tu su već bili reprezentativci Dule Savić, Zoran Filipović i Sead Sušić. Plus, Ćalasan je došao iz Podgorice, Panajotović iz Niša, tako da sam ja bio šesti igrač. Od nas šest mogla su igrati dva, eventualno tri igrača. Trebalo se u takvoj konkurenciji izboriti za mesto u timu, da budeš standardan igrač. Sve je zavisilo od toga kakav si igrač i kako se pokažeš. Meni lično nije smetalo ni kada mi publika zviždi. Normalno da je lepo kada ljudi aplaudiraju, ali kada mi zvižde ja se trudim da zaigram još bolje, da teram inat njima. Da pokažem da sam dobar igrač, da oni nisu u pravu. To me je možda i održalo u Zvezdi, ja sam imao dosta zvižduka u početku da trener ne bi izbacio iz igre Filipovića i Savića koji su bili ljubimci navijača. Tada, kada bih čuo zvižduke, ja sam možda igrao i 20% iznad svojih mogućnosti. Na kraju sam ipak uspeo da postignem to da ceo stadion navija za mene. Jednostavno, na svakom mestu je Zvezda imala po tri jaka igrača. Konkurencija je bila zaista jaka. Tada su svake pripreme predstavljale žestoku borbu za mesto u timu. Pravilo je bilo koja ekipa pobeđuje, ne menja se. Znači, ti ako imaš manju povredi ili dva žuta kartona, ispadaš iz ekipe i čekaš novu šansu.
Iako ste u Zvezdu došli kao napadač, kasnije je usledila prekomanda u odbranu. Kako ste vi to prihvatili i kako je to uticalo na vašu karijeru?
Konkurencija je na svakoj poziciji bila žestoka. On je imao poverenja u mene, a i sam sam osećao da podjenako dobro mogu da odigram maltene na svim pozicijama u timu. Desilo se tada je nam je falio libero. Imali smo dobre štopere, Miletovića, Rajkovića i Jurišića. Ali od njih trojice nijedan nije bio libero, tako da sam ja poslednje dve godine u Zvezdi i do kraja karijere igrao samo libera. Nisam ja razmišljao mnogo o tome što sam prebačen da igram na drugoj poziciji. Ja sam želeo samo da igram. Pružio sam maksimum gde god da sam igrao. Nije mi to teško padalo. Desilo mi se da ovde dam Vardaru dva gola, pa odem u Podgoricu i igram libera. Nema šta nisam igrao. U Novom Sadu sam čak igrao levog beka.
U Zvezdi su vas trenirali Gojko Zec i Branko Stanković. Kako je bilo sarađivati sa njima?
Branko Stanković je imao čvrstu ruku. On je gledao svoj posao i nije obraćao pažnju ni na koga. Ni na rukovodstvo kluba, ni na publiku. On je imao svoju viziju igre i radio na svoj način. Kod njega sam dobio pravu prilku da igram. Kod Gojka Zeca je bilo obrnuto. On je svakako bio veliki stručnjak, ali je pao pod uticaj novinara i publike. Čuvao je sebe, nije hteo da preuzme veliki rizik. Branko Stanković je, za razliku od njega, čak možda i terao inat drugima, jer je bio siguran i verovao je u to što radi. On je nekada iz inata hteo da dokaže publici da je on u pravu.
Poznate su priče o displini koja je vladala kod čuvenog Ambasadora…
On je zaista bio takav. Bila je jedna situacija kada je vratio Duleta Savića i Pižona sa aerodroma. Bez obzira što je Pižon kapiten i Zvezde i reprezentacije, trener je znao i verovao da i za njega ima zamenu. Fudbaleri Zvezde su tada morali da putuju u odelima sa kravatama, normalno. Morali smo Zvezdu da predstavljamo kao veliki klub. Mi smo u tom momentu jedva ubedili pokojnog doktora Babića da ne idemo u uniformama poput pilota ili konobara, nego da nosimo svoja odela. On je jedva i to prihvatio. Putovali smo u Englesku, igrali smo, čini mi se, protiv Vest Bromvič Albiona. Dobili smo ovde 1-0. Dule i Pižon su došli u džemperima i jaknama. Ambasador ih je mrtav hladan vratio nazad. Tu je počela uzbuna. Pokojni Rajko Mitić i Džaja su ga ubeđivali da to ne radi, ali on nije hteo ni da čuje. Maltene je hteo i njih da vrati zato što su štitili Duleta Savića i Pižona. Mi smo utakmicu prošli i bez njih dvojice, ali je onda bio problem jer nije hteo da ih vrati u ekipu. Izgubio je poverenje u njih. Pižona je možda malo lakše vratio, jer je na Duletovom mestu imao više kvalitetnih igrača. Njega je vratio tek posle mesec dana, bez obzira na negodovanje publike i štampe. On se držao svog principa i na kraju je napravio veliki uspeh. Mislim da je tu malo i preterao, ali je to možda bilo i potrebno. Većina tih igrača je došla iz provincije, bili su željni svega. Ljudi te prepoznaju na svakom koraku, štampa piše svaki dan o nama. On je to hteo da smiri strogom disciplinom. Svaku noć smo imali kontrolu, morali smo u 11 sati da budemo u stanovima. Držao je baš vojnički sistem. Mi smo, recimo, na pripremama imali zanimljivih situacija. Jednom je sa nama na pripremama bio Hajduk iz Splita sa čuvenim Ivićem, Buljanom, Šurjakom, Peruzovićem… bila je to stvarno dobra ekipa. Mi smo završavali drugi trening, oni su tek ustajali. Oni trljaju oči i idu na kafu i pitaju nas gde smo bili. Odgovorimo im da smo završili drugi trening, a oni nam kažu da nismo normalni. Mi smo treći trening imali posle podne i čak četvrti nekada uveče. Radili smo uveče trbušnjake. Skoro pa smo počeli da sanjamo trenera, dotle je došlo. Ali Ambasador je sproveo svoje zamisli u delo i to je dalo odlične rezultate. Posle naše generacije su usledile velike promene. Već Ljupkova generacija Deje i Prosinečkog nije tako trenirala. Sada to tek ne može da prođe. Promenio se i način rada i pristup.
Da li mislite da bi takav pristup danas možda doneo bolji razvoj mladih igrača i bolje rezultate?
Znate kako, prema mladima danas treba imati pravi pristup. I roditelji i drugari. Važno je da imate prave prijatelje, a ne puniti deci glave da su najbolji igrači, da ih traži ovaj ili onaj klub. To se toj deci uvrti u glavu, počnu da razmišljaju u novcu i to postane strašno veliko opterećenje za njih. Oni ne treba da gledaju ko je koliko miliona uzeo, mora gledati da ima što bolju karijeru i da se posveti sebi i svojoj igri. Suština svega je pravo prijateljstvo. Mi smo u Zvezdi ranije bili kao porodica. Znali smo da imamo jaku konkurenciju, ali je trener bio taj koji odlučuje. Dešavalo se da ne budem ni na klupi, ali jednostavno sam sebi kažem da idem kod svojih u selo, da vidim drugare i familiju. U ponedeljak treniram normalno i borim se za mesto u ekipi. Mislim da to sada fali toj deci. Sada roditelji odmah reaguju, govore svojoj deci kako trebaju da daju loptu ovome ili onome, šta treba da igraju. U to vreme moji roditelji nisu ni znali gde je Marakana, nije ih zanimao sport. Sada od malih nogu snimaju te klince, psuju, dobacuju, svađaju se roditelji.
Deluje da je jedan od ključnih trenutaka u vašoj karijeri u Zvezdi bio revanš meč protiv Dinama iz Berlina. Možete li da nam opišete šta se na toj utakmici dogodilo?
U to vreme postojao je jedan vid klackalice kod mene. Već sam imao 24 godine, nisam odigrao puno utakmica u Zvezdi, pa sam razmišljao da odem. Hteo sam da se obezbedim na neki način, a imao sam ponude dosta klubova iz prve lige. Tražili su me Rijeka, Velež, Vojvodina… Razmišljao sam da ako vidim da neću biti standardan da odem iz Zvezde i tada se dogodi ta utakmica. To je ’79 godina. U par utakmica se tada promenilo sve, pa sam postao standardan u Zvezdi. Mi smo potajno priželjkivali dobar rezultat, ali je već bilo problematično i pričati o tome jer smo u Nemačkoj izgubili 3 razlike. Desilo se da oni ovde povedu, pa je praktično bilo 6:2 za njih. Bila je to dobra i iskusna ekipa. Međutim, Dule Savić je izjednačio iz penala, 1:1. Zatim sam ja ušao i dao dva gola i u poslednjem minutu smo dali gol koji nas je odveo u finale. Izbacivali smo te godine Arsenal, Hertu, Vest Bromvič. Igrali smo zaista dobro. Sticajem okolnosti ja nisam igrao finale i jednom čoveku ne mogu da oprostim zbog toga. Rajko Vujadinović mi je polomio vilicu ovde protiv Dinama iz Zagreba.
U finalu nas je čekala Borusija, predvođena Alanom Simonsenom…
Zvezda je od Rajkove generacije, preko moje i Džajine do Piksija rasla. Sazrevala je za titulu evropskog šampiona, što se na kraju i dogodilo. Mi smo čak imali i tu mogućnost da nas sudije zaštite od jednog Bajerna. Sada je to nepojmljivo. Mi smo bili izjednačeni sa najjačim evropskim timovima. Mi smo odigrali mnogo velikih utakmica, pobeđivali smo sjajne timove. Jedan od njih je i to finale Kupa UEFA. Bili smo kvalitetniji od Borusije, ali smo kod kuće prokockali svoju šansu. Mogli smo da ih dobijemo dva razlike i to bi bilo to. Jurišić je dao autogol, on se toliko bacio na tu loptu da ju je zakucao u mrežu. Bio je i taj penal nad Simonsenom i u tom momentu je ceo stadion navijao za nas, skandirajući ’’Roter Stern’’, jer su videli da je načinjena nepravda. Taj penal sudija nije trebalo da svira. Muslin je posle pogodio stativu. Da smo izjednačili, otišli bi u produžetke. Ipak mi je žao što nisam igrao. Vujadinović me je udario pesnicom, nije uopšte bilo nikakvog duela. Rajko Janjanin je kasnije pričao da je trener Dinama iz Zagreba, Marković, tada dao zadatke ko će koga da čuva. Vujadinović je trebao da čuva mene. Mi smo poveli 1-0, ja sam mu pobedao. Posle toga sam mu još jednom pobegao i kada sam se vraćao nazad on me je udario iz čista mira u vilicu. Pauzirao sam 2-3 meseca i nisam igrao finale. S njim od tada ne razgovaram. Da je bio duel oprostio bi mu, ali ovo je nešto drugo.
Додајте коментар