Форум

Notifications
Clear all

На данашњи дан...

Page 2 / 3
bari1991
(@bari1991)
Стара џомба
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu.....
 
21.10.1941.
 
 
 
Unuci ovih zlocinaca nas prozivaju da smo genocidan narod. Sve je otislo u kurac. 
 
 
Слика може припадати 1 особа
ReplyQuote
Topic starter Posted : 21. октобра 2021. 13:28
ganac liked
bari1991
(@bari1991)
Стара џомба
Кумановска битка почела је на данашњи дан 1912. године, била је то прва велика војничка победа српске војске у завршном чину ослобођења Косова и Метохије, Старе Србије и целог Балкана од вишевековног османлијског терора и окупације.
Данас битка која је потпуно заборављена, што нама, потомцима иде на образ, а прецима слава, вечна!
 
 
ReplyQuote
Topic starter Posted : 23. октобра 2021. 17:22
ganac liked
bari1991
(@bari1991)
Стара џомба
Ђеду
 
Не тугујте ђецо, због одласка мога,
ноћас ова душа, своје претке срешће,
одавно ме зове небеско Косово,
те полазим, срећан, као на причешће.
Не тугујте ђецо, није то за Србе,
не боји се смрти ко воздиже Бога!
Још су живе речи Светог кнез Лазара:
„Ми смо поданици царства Небескога!"
Не тугујте ђецо, нису за вас сузе,
радујте се, данас, к'о у 'сред Божића.
Ево држим гусле и на Небу пјевам,
уз кољено десно Растка Немањића.
Не тугујте ђецо, већ се помолите,
крај мојега одра и задњег узглавља.
Ви сте оно копље Светог Георгија,
бастион и војска златног Православља.
Не тугујте ђецо, јер ће моја душа,
над вама да бдије, да победе гледа.
Тек долазе дани радости и слоге!
Само смело, путем, вашег старог ђеда!
Марко С. Марковић
 
владици Амфилохију Радовићу
(30. октобар 2020- 30. октобар 2021.)
 
 
 
Слика може припадати 1 особа, коњ и напољу
 
ReplyQuote
Topic starter Posted : 30. октобра 2021. 18:42
bari1991
(@bari1991)
Стара џомба
На данашњи дан 1914. године почела је Колубарска битка у Првом светском рату.
Дан након освајања Ваљева 16. новембра, аустроугарска војска кренула је у поход преко набујале реке Колубаре и Љига, на чију се источну обалу повукла српска војска. Сукоб двеју зараћених војски, познат као Колубарска битка, одвијао се од 16. новембра до 15. децембра 1914. године. На фронту широком преко 200 километара, вођена је борба чија се стратегија данас изучава на већини светских војних академија.
Пошто су аустроугарске трупе окупирале Београд, Шабац, Ваљево, Ужице и целу северозападну Србију, починивши масовне злочине над цивилима, на Колубари се, за војне експерте, догодило чудо. После месеци константних напада далеко јачих Аустроугара, српска војска се нашла на корак од краха – без хране, одеће и обуће, са мало муниције и, што је најгоре, слабог морала. Аустроугари су стигли до Колубаре, на бечком двору већ се славила победа, а светски медији јављали су о пропасти Србије.
Три српске армије, које су се нашле у наизглед безизлазном положају, у силовитом контраудару током вишедневних жестоких окршаја потпуно су разбиле непријатеља. До 15. децембра 1914. истеран је из Србије последњи аустроугарски војник, изузев 42.538 заробљеника. Током битке погинуло је више од 57.000 аустроугарских војника и официра, а Срби су запленили велику количину ратног материјала и оружја, укључујући два авиона, више од 140 топова, 3.500 возила с муницијом и 60.000 пушака. Изузетне заслуге за победу имао је генерал Живојин Мишић, унапређен после битке у чин војводе.
 
 
Слика може припадати 2 особе и текст
ReplyQuote
Topic starter Posted : 16. новембра 2021. 21:25
bari1991
(@bari1991)
Стара џомба
Bio je to 21.novembar 2014.godine, Aranđelovdan. Mnogo Delija je spremalo slavu. Istog datuma u Turskoj Zvezda je igrala protiv Galatasaraja, a uprkos obavezama grupica momaka otišla je da predstavi Delije. Jedan od njih bio je Marko Ivković, zvani Jagoda.
Nadimak je dobio kada je sa majkom i sestrom otišao u Jagodinu tokom "oluje". Oluja je odnela dosta života, a među njima i jedan Marku previše vredan, život njegovog oca.
Kao dečak spas je našao u Zvezdi, i radost i tugu delio je sa drugovima sa Severa. Tek što su se rane zalečile, njegov život surovo su oduzeli plašljivi turski "navijači", koji su nakon toga bez srama pobegli.
Prerano je otišao u zagrljaj ocu. Tog Aranđelovdana, čaše su se lomile u rukama Delija kada su pročitali vest. Nema više našeg druga Jagode. Nije se vratio u zagrljaj majci i sestri koje ostadoše same. Hiljade Delija ga je ispratilo uz pesmu "Dobro znaj", a sve dok je nas živeće i Marko.
Srce heroja večno će da kuca za Zvezdu, Sever i Srbiju!
ŽIVIŠ! 🍓
 
 
Слика може припадати 3 особе и људи стоје
ReplyQuote
Topic starter Posted : 21. новембра 2021. 12:36
bari1991
(@bari1991)
Стара џомба
На данашњи дан 21. новембра 1994. године ваздухопловне снаге НАТО-а су први пут од свог оснивања напали из ваздуха неки циљ у Европи. Нападнут је аеродром Удбина, под контролом Српске војске Крајине. Том приликом било је погинулих и рањених припадника СВК, а инфраструктура аеродрома, као и поједини системи ПВО су тешко погођени. У наредним месецима, дошло је до више инцидената између две стране. ПВО ВРС није ћутала на ово отворено сврставање Северноатлантског савеза у грађанском рату у БиХ и Хрватској па су дејства по уљезима на небу била учестала...
21. новембра напад је извршен у 2 таласа, први нешто после 13 часова и други око 13:40 часова. Епилог напада је био 2 погинула и 5 рањених припадника тадашње СВК (Српска Војска Крајине). Полетно-слетна стаза прекинута је на 5 места, а стазе за вожење на 2 места. Највећи део инфраструктуре и објеката на аеродрому је био или уништен или значајно оштећен. Од система ПВО, уништена су 2 противавионска топа , 1 самоходно лансирно оруђе система ПВО “Куб-М” са 3 ракете, радарска станица осматрања и навођења система ПВО “Куб-М”, осматрачки радар “Жирафа” и др. Оштећена су и 2 хеликоптера. У околини аеродрома посејано је на стотине касетних бомби. Дакле, велики губици за ратно ваздухопловство и противваздушну одбрану тадашње Српске војске Крајине.
Ипак, ситуација се није смирила. Војска Републике Српске је на простору Грмеча разместила Тактичку групу ПВО, са по 1 ракетним дивизионом система ПВО “Волхов”, 1 ракетном батеријом система ПВО “Куб-М” и једним ватреним оруђем система ПВО “Стрела-10М”.
Већ сутрадан, 22.11.1994. године, припадници ракетног дивизиона система ПВО “Волхов”, лансирали су на пар британских авиона Сеа Харриер, 2 ракете земља-ваздух. Иако није било поготка циљева, појава ракета је моментално растерала авијацију НАТО пакта. Ракетни дивизион “Волхов” се преместио на нови ватрени положај, а на старом положају је урађен лажни ватрени положај са једном лансирном рампом са 1 ракетом и имитатором радарског зрачења.
Након ове акције и појаве система ПВО већег домета, командне структуре НАТО пакта, донеле су одлуку да одреде Групу за неутралисање ПВО.
Већ сутрадан, 23.11.1994. године око 10 часова изјутра, иако су били неповољни временски услови, ударна група од 24 авиона напала је положаје јединица ПВО ВРС, противрадарским ракетама, на више локација: у околини Крупе, Јасенице и Двора на Уни. Напад је поновљен од 14:30 часова па до 16:00 часова, када су била ангажована чак 32 авиона, па опет између 19:00 часова до 22:00 часова. На авионе НАТО деловала је једна ракетна батерија система ПВО “Куб-М”. Ударне снаге НАТО успеле су да погоде ракетну батерију система ПВО “Куб-М” и лажни ватрени положај система ПВО “Волхов”.
И наредних дана, снаге НАТО-а су надлетале подручје западне Босне, а 26.11.1994. године на њих је поново дејствовала једна ракетна батерија система ПВО “Куб-М” са положаја западно од Бугојна. Према неким, подацима, дошло је до оштећења једног авиона нападача типа “Торнадо Ф.Мк.3”. Након тога, стање се додатно погоршало, у “акцију” су укључени и амерички маринци са хеликоптерима.
17.12.1994. године погођен је један француски извиђач “Етандард ИВП”, ИЦ ракетом система “Игла” испаљеном од стране ПВО ВРС, али је ипак успео да слети на свој носач авиона “Фош”.
Након ових догађаја, Команда В и ПВО ВРС је оценила да после Бихаћке операције и дејстава српске ПВО, авијација НАТО ретко лети над простором РС, а и ако лети онда је то на великим висинама, где процени да нема средстава за ПВО.
 
 
 
ReplyQuote
Topic starter Posted : 21. новембра 2021. 17:57
bari1991
(@bari1991)
Стара џомба
Као члан послератног jугословенског војног атешеа у Паризу, један од тешких усташко-комунистичких злочинаца, Стипе Гулић (усташа до 1943.) био је изашао на вечеру са породицом у есклузивни ресторан "Болоњ" у близини Тријумфалне капије cа женом и двоје малолетне деце. Вечера је по обичају била богата. Телећи медаљони у тартар сосу и осталим ђаконијама. На столу је било и неколико боца црних вина из најбољих француских винограда и пажљиво бираних годишта. Усред јела Гулићевом столу пришао је човек у тамном кишном мантнилу са црним шеширом на глави. Рекао је Стипету на Српском:
- Лепа вечера, видим! Ти баш уживаш у животу!
Извукао је из десног џепа пиштољ и испалио му метак у чело који је одвалио Гулићу пола потиљачног дела његове велике и ругобне лобање. У ресторану је настала паника. Жене су биле завриштале, а мушкарци су се бацили под столове. Како је брзо ушао у "Болоњ", незнанац који је тада упуцао човека пред рођеном децом и женом, хитро је изашао из ресторана и изгубио се у великом париском метроу. "Злочинац" је био некадашњи Прота Сава Нинковић из села Доње Радиње у Запaдној Босни... Такво убиство је страшан чин сам по себи, али то је већ библијска прича о жртви, џелату и освети. Гулић је средином Jуна 1942. године са својим усташама као сатник извео из куће Проту који је био удовац и његове три малолетне ћерке и све их је на Савине очи силовао, а потом заклао. Најмлађа је имала само 12 година. При том је сатник Стипе везаном Оцу Сави рекао.
"Тебе нећу под каму. Хоћу влаху да живиш и да се сваку ноћ будиш са кривицом да ниси могао ништа учинити да спасеш своју српску пашчад"
Тог дана Прота Сава је заувек напустио службу у Цркви и прикључио се Четницима са којима се дао у потрагу за својим крвником. Тражио га је и у Загребу 1944. али није знао да је сатник Стипе већ дуже време капетан у партизанима, тада већ негде у Лици где је наставио свој крвави пир, сада са петокраком на капи. Стипе је био у праву. Бивши прота ноћу није могао ока склопити. Стално је сањао онај ужас из Доње Радиње. И тачно! Ништа није учинио да некако спасе своју децу. Увек је себе кривио. Али жудња за осветом му се из дана у дан, из проклете ноћи у ноћ, из године у годину само надимала... Тражио је тог пса као пијан, свуда, али кад је изгубио сваку наду, од једне групе Четника емиграната из Париза је добио дојаву да је Стипе Гулић већ неколико месеци ту тада као послератни Брозов војни аташе у Паризу. Питали су га да они то обаве за њега, јер су знали за тај монструoзни случај. Он то није дозволио. Хтео је да лично види човека који му је сурвао живот. Да му он лично пресуди. Ипак у Савиној освети је било достојанства и српског витештва, није му побио децу и жену.
 
Вечна слава витезу, осветнику, Сави Нинковићу!
 
 
Слика може припадати 2 особе и брада
ReplyQuote
Topic starter Posted : 28. новембра 2021. 11:32
ganac liked
bari1991
(@bari1991)
Стара џомба
Пре 105 годинa, 29. новембра 1916, погинуо је заповедник Добровољачког одреда српске војске, потпуковник Војин Поповић, легендарни четнички војвода Вук.
“Био сам трупни лекар, видео сам много мртвих и рањених, али никад толико и никад такве ране нисам видео као у боју на Грунишком вису у новембру 1916. године. (...)
Трећег дана борбе – тишина: ни пушка да опали, ништа се не чује, а рањеници долазе… Носе их, вуку, има их на десетине. Нигде пуцња, а толико рањених! У чему је ствар? Шта се збива? Схватио сам то тек кад сам им скинуо одећу – тела избодена бајонетом и ножем. Тог, трећег дана боја, Груниште је било кланица. На Груништу, његовом врху, завијорила се српска застава…
… Али, гле, каква је то сад поворка, откуда то ридање, тај плач ратника? Шта се догодило са овим неустрашивим људима, који су хиљаду пута гледали смрти у очи и нису устукнули?! Кога то носе, за ким толико ридање сурових ратника? Спустили су носила и ја подигнем плашт: војвода Вук! Као да је заспао…"
 
 
 
 
 
ReplyQuote
Topic starter Posted : 29. новембра 2021. 17:14
ganac liked
bari1991
(@bari1991)
Стара џомба
Трећи децембар 1914. године који је ушао у историју.
Оркан је кренуо. Српске трупе гоне непријатеља у стопу, не дају му да предахне, да се среди, укопа, окрене лице.
Српска артиљерија, за коју је непријатељ знао да нема муниције, сатирала их је бесно дуж бежаније ка Сави и Дрини. Ужас је завладао међу њима кад су схватили да их туку и њихови топови, али у српскпм рукама, препознали су их по беличасто-црвеном диму од шрапнела.
Друмом, између два телеграфска дирека, чије жице висе покидане, распада се липсала и побијена стока, волови и коњи, тиролске мазге, све у локвама крви, једва видљиви од блата које их покрива. Изврнута болничка кола са непревијеним рањеницима чије се очи гасе ту, пред најездом српских војника. Рекло би се да они, мученици, сада више умиру од страха него од задобијених рана. Али, и у том пробоју и гоњењу официри застају и наређују болничарима да прихвате аустријске рањенике и укажу им помоћ.
Напред, друмом, којим тутњи олуја, испрегнуте топовске каре, поломљена комора, пољске кујне, котури са телеграфском жицом, здробљени фијакери у којима су се који час раније возили царски официри, све се то испречило на путу. Около гомиле црних сандучића с артиљеријском муницијом.
У налету српски војници сустижу једну аустријску батерију; сјајне цеви као да нису опалиле ни гранату; тек што су стигли на положај војници су окренули леђа и дали се у бекство.
Тутњи из часа у час, из дана у дан, нема одмора, нема предаха, о томе нико не мисли, нема нових наредби, остаје само она изговорена на почетку офанзиве: напред!
И тако генерал Мишић враћа својој земљи планину по планину, реку по реку, село по село. Стиже и у Ваљево. На оно мало кућа, које не беху опустеле, завијорише се избледеле српске заставе.
 
 
Слика може припадати 1 особа
ReplyQuote
Topic starter Posted : 3. децембра 2021. 20:14
ganac liked
ganac
(@ganac)
Циганин до коске
Posted by: @bari1991
Трећи децембар 1914. године који је ушао у историју.
Оркан је кренуо. Српске трупе гоне непријатеља у стопу, не дају му да предахне, да се среди, укопа, окрене лице.
Српска артиљерија, за коју је непријатељ знао да нема муниције, сатирала их је бесно дуж бежаније ка Сави и Дрини. Ужас је завладао међу њима кад су схватили да их туку и њихови топови, али у српскпм рукама, препознали су их по беличасто-црвеном диму од шрапнела.
Друмом, између два телеграфска дирека, чије жице висе покидане, распада се липсала и побијена стока, волови и коњи, тиролске мазге, све у локвама крви, једва видљиви од блата које их покрива. Изврнута болничка кола са непревијеним рањеницима чије се очи гасе ту, пред најездом српских војника. Рекло би се да они, мученици, сада више умиру од страха него од задобијених рана. Али, и у том пробоју и гоњењу официри застају и наређују болничарима да прихвате аустријске рањенике и укажу им помоћ.
Напред, друмом, којим тутњи олуја, испрегнуте топовске каре, поломљена комора, пољске кујне, котури са телеграфском жицом, здробљени фијакери у којима су се који час раније возили царски официри, све се то испречило на путу. Около гомиле црних сандучића с артиљеријском муницијом.
У налету српски војници сустижу једну аустријску батерију; сјајне цеви као да нису опалиле ни гранату; тек што су стигли на положај војници су окренули леђа и дали се у бекство.
Тутњи из часа у час, из дана у дан, нема одмора, нема предаха, о томе нико не мисли, нема нових наредби, остаје само она изговорена на почетку офанзиве: напред!
И тако генерал Мишић враћа својој земљи планину по планину, реку по реку, село по село. Стиже и у Ваљево. На оно мало кућа, које не беху опустеле, завијорише се избледеле српске заставе.
 
 
Слика може припадати 1 особа

Ovo je viteško ponašanje, kao i ono kada su propustili Bugarima usred boja (čini mi se ratnu bolnicu koju oni nisu imali).

Gde i zašto nam se to gubi kasnije je za jednu duboku analizu.

ReplyQuote
Posted : 4. децембра 2021. 07:42
bari1991 liked
Page 2 / 3
Скочи на траку са алаткама