Да отворим ову тему јер баш и не желим превише да пишем на теми о ситуацији у свету, региону итд. Мада, ова тема је повезана и то јако пуно са том темом о ситуацији у свету и региону, али...
За почетак да вас питам:
Да ли сте хришћани?
На чему тачно темељите своју веру и у шта тачно верујете?
Како као хришћани гледате на ратове? Како гледате на ситуацију у региону и свету?
Држите ли се Исусових заповеди? Ако не, зашто не и зашто се онда сматрате хришћанима?
Љубите ли своје непријатеље?
Има још сијасет питања, али ова ми прва падоше на памет. Ето, да вам и поп (пастор) Дача отвори једну интересантну тему, па да чујем ваша мишљења, размишљања.
И наравно, без вређања, молим 😉
Добро знај да увек ту сам ја...
Evo ja ću da prvi odgovorim.
1. Jesam hrišćanin, pravoslavac.
2. Verujem da postoji nešto sto je u metafizičkom smislu iznad svih nas - Bog. Ne verujem u koncept raja i pakla, verujem da treba da živim u skaldu sa opšteprihvaćenim moralnim normama, a to je u suštini i ono što hrišćanska religija propoveda. I da nagrada za takav život nije mesto u raju, već da sam slobodan, čist pred Bogom i samim sobom.
3. Ratovi su se vodili i vodice se u ime religije. Nevezano koje, ali pozadina svih ratova je bila religija ili politika. I da naravno da ratove kao i trenutnu geopoliticku situaciju ne mogu smatrati dobrim, ali to nije zato sto sam hrišćanin, već misleće biće. Hoću da kažem, da “osuda” rata nema veze samo sa hrišćanstvom.
4. Pridrzavam se svih zapovedi osim, čini mi se poslednje - ne poželi nešto tuđe. Moram priznati da mi se desilo u životu da budem i zavidan i ljubomoran. I da smatram sebe i daLje hrišćaninom, i mislim da me ne čini to manjim hrišćaninom od drugih. Svestan sam svojih propusta, trudim se da budem bolji.
5. Nemam neprijatelja, ali ih i ne ljubim.
Mislim da sam odgovorio na sva pitanja.
Сви ми верујемо у Бога,једина разлика је када почињемо да верујемо у њега.И најокорелији атеисти почињу да се прешалтавају како им се ближи судњи час 😁
Сви ми верујемо у Бога,једина разлика је када почињемо да верујемо у њега.И најокорелији атеисти почињу да се прешалтавају како им се ближи судњи час 😁
So true.🤣
Da odgovorim na temu. Nisam vernik, samim tim ni hriscanin, i ne verujem u aktivnog Boga koji pali grmove, salje kripticne poruke i propisuje kako treba da se zivi. Ali, iskreno bih voleo da je manje price o hriscanstvu a vise obaveznog citanja hriscanske literature. Mnogi veliki "vernici" bi se jako neprijatno iznenadili kad bi uporedili svoje ponasanje sa tekstovima Avgustina, Origena, Klimenta Aleksandrijskog, Jovana Damaskina, kapadokijskih otaca i tako te ekipe.
Ko je hriscanin a veruje u ratove, narocito ratove oko identiteta, ili laze da je hriscanin ili nema pojma sta je Hrist propovedao. Njegove reci koje su mi najvise ostale urezane u pamcenje i kojih se trudim da se pridrzavam su "Ako ste dvoje u ljubavi, ja (Bog) sam sa vama", jedna od onih recenica koje cete retko cuti da se povezuju sa hriscanstvom i koje se svestenici obicno bas i ne trude preterano da prenesu svetu. Ali da se pridrzavam striktno toga sto pise u sinoptickim jevandjeljima da je Hrist izgovorio, ne pridrzavam se. Trudim se da se pridrzavam nekih stvari ali ne umem, nije jednostavno.
Nemam neprijatelja pa i ne mogu da ih ljubim. Postoje ljudi koje ne podnosim i klonim ih se ali ih ne dozivljavam kao neprijatelje, nemam tu vrstu emotivnog angazmana jer mislim da je to trosenje energije na bezvezne stvari. Neprijatelj je luksuz koji sebi ne zelim da priustim.
Одлична тема, Дачо. Избавитељска путања, на овој Земљи смо само краткопролазници.
Да, јесам православни хришћанин.
Своју веру темељим на Символу вере, од речи до речи. Овде бих се присетио и једног монаха који је, када су га питали зар заиста верује да је кит прогутао Јону и да је он провео три дана у китовој утроби, чинећи праобраз Христовог тридневног васкрсења, јер су, ето, ту и физиолошка питања како је то могуће итд и сл., на шта је монах одговорио да верује баш тако, од речи до речи како је написано. На инсистирање знатижељника како је могуће да баш дословно верује, он је одговорио да, када би писало и да је Јона прогутао кита, баш тако би и веровао. Чиме је своју сујету пред њима погазио, а оставио само голу веру.
На суштину ратова гледам такође метафизички, као на неминовну последицу греховне преиспуњености, демонске мржње којој се ми људи пречесто и дуготрајно предајемо. Како је неминовна последица наших физичких грешака нека телесна повреда, исто тако и на духовном плану гомила греховних мисли, речи, дела, морају да имају своје исходиште у ескалацији. Често и на групном плану, кроз ратове као врхунце мржње. На то наслањам и одговор на тренутну ситуацију, јер чак и људи који не посматрају свет кроз призму вере јасно осећају да су ова времена толико поремећена да нешто дебело "није у реду" са целом планетом. Кутија је препуњена и цури на све стране, а доброте међу људима убрзано нестаје сваким даном. Опет, верујем да док и само још једна душа може да буде придодата спасењу, неће бити крај. Међу нама и сада живе свети људи, који нама нису сада видљиви, али нас Бог држи и даље захваљујући и њиховим молитвама.
Да, држим се заповести колико могу. Мада се често и клизам, па и падам. Али се трудим да то кратко траје и отресам прашину искреним покајањем. Знам да су ми моји непријатељи потребни, јер су ту неопходни као "спаљивачи" мојих духовних рана. Мада, то је врхунац љубави у Христово име, које се тешко достиже. Далеко сам још срцем од тога, најмање што могу је да се увек сетим да су и то људи као и сви ми, створени по обличју Божијем, те да им не судим. И да треба љубити сваког човека, али не и његове грехове. А ко то па није грешан од нас?
Спиналонга, лепра и јеромонах Хрисантос
Имао сам лепру.
Провео сам много година на острву Спиналонга.
Болест нас је унаказила. Страх од заразе учинио је, да здрави беже и склањају се од нас.
Нико није смео да нам приђе.
Новинари су назвали Спиналонгу острвом живих мртваца.
Доктори, болничари, радници, жене које су нам прале веш - сви би напуштали острво пре заласка сунца, из страха од заразе.
Нису желели вече да проведу са лепрознима.
Осећали смо велику потребу за свештеником.
Само би он могао да нас утеши речју Божјом, да нас духовно уздигне.
Али свештеник је долазио два пута месечно.
Долазио би у суботу увече, служио вечерње и одлазио.
Следеће јутро би дошао, служио литургију и одлазио.
И за најпотребније... сахране.
Једнога дана, нас неколико мушкараца, седели смо у дворишту кафане, која је била поред улазне капије, кад угледасмо свештеника да улази. Схватили смо да је дошао да служи.
Чим нас је угледао, пришао нам је и од срца се поздравио са сваким.
Сви смо устали са благо спуштеном главом.
Нико му није пружио руку за поздрав, јер то није дозвољено лепрозном.
Није му дозвољено руковање, да се ова проклета болест не пренесе.
Али зато он испружи руку. Са свима се срдачно руковао.
„Остајем са вама на острву, да вам помогнем у испуњењу ваших хришћанских дужности.“
Следећег дана, пошли смо сви у храм светог Пантелејмона.
Сви - жене, деца, мушкарци, пратили смо литургију са побожношћу и благочестивошћу дубоком.
Нисмо се причестили јер нисмо постили.
Нисмо знали да ћемо имати литургију.
Пришли смо за нафору. И сви смо му целивали руку.
Он је то тражио. Како нам је давао нафору, приближио би десницу устима нашим.
Свима су кренуле сузе.
Пре његовог доласка нафору би узимали сами из једне трском исплетене корпе.
Сви смо били на следећој литургији.
Црква је била пуна, као и двориште храма.
Сад смо се сви причестили.
По завршетку литургије видели смо свештеника да сву Причест која је остала иза нас, употребљава.
Мислили смо да сањамо, гледајући широм отворених очију.
Вруће и крупне сузе лиле су из очију свих.
Претходни свештеник би сагорео Причест, која би остала иза нас у Путиру.
Јеромонах Хрисантос десет година је био са нама, дан и ноћ.
Посећивао нас је по кућама. Све нас је загрлио љубављу и водио нас духовно, храбрио, помагао и тешио.
Био нам је све.
И кад смо напустили острво, када је пронађен лек, он је остао.
„Морам да одржавам гробове и служим парастос за душе умрлих. Не могу их оставити.“
Кад му је здравље од старости попустило, по благослову Митрополита, напустио је острво и отишао у манастир.
Захвалност сестри Наталији која је ово записала.
П.С. Посвећено свима, који у овим тешким моментима за многе, имају само љубав, пожртвованост и разумевање.
Одлично. Драго ми је да вам се свиђа тема. Имам већ нека питања за вас, а везано за ваше одговоре, али сам данас презаузет, а можда се још неко јави па онда да пробам у једном посту питати све.
Него, Абрахаме, кад већ не верујеш тј. ниси хришћанин, откуд библијско име да користиш? 🙂
Добро знај да увек ту сам ја...
Mislim da naslov teme nije odgovarajući željenom, smatram da bi tema trebala da se zove "odnos prema veri".
Ja, recimo tradicionalno pripadam korpusu hrišćana-pravoslavaca (ali se neko može kao Abraham osećati kao ateista ili pak neko kao agnostik, moždda je neko budista, musliman ili pripada nekojmanjoj konfesiji koja nije izvedena iz hrišćanstva.
Dakle, pripadam delu koji se prepoznaju kao hrišćani-pravoslavci, slavim slavu ali nisam nešto posebno aktivan odlaskom u crkvu (više sebe smatram pobornikom tradicije nego vernikom)
Na ratove gledam kao na borbu za resurse (ljudski, rudni, voda) i sve ono što se smatra bitnim oko čega pohlepni ratuju. I kada nije bilo vere organizovane kroz institucije (jer svaka organizovana vera je institucionalna sama po sebi), dakle i kada nije bilo organizovane vere i ljudska vrsta jeste verovala ali u mnogo šta, ratovali su oko lovišta, kasnije je ljudski resurs bio bitan itt.
Ne smatram ih dobrom ali shvatam kao nužnost i fazu u razvoju društva.
Jedan od onih ratova za resurse se upravo odvija u našem (uslovno rečeno) komšiluku, nas pokušavaju da uvuku u te njihove obračune kao što su i Ukrajinu uvukli. Ucenjeni smo i blokadom dopreme energenata (iako zvanično nisu sankcije u pitanju sa naftom ima elemenata sankcija), obustavom evrointegracija (za koje me iskreno zabole ...) i uporno nas pokušavaju staviti u neki kalup.
Držati se onih osnovnih zapovedi je ljudska vrlina (neko reče to su i neke norme ponašanja koje su opšte prihvaćene u društvu), međutim (usovno rečeno) čovek je takav da zna da poklekne: za lepom ženom, za neumerenim konzumiranjem alkohola, za tuđim dobrom i drugo. Rat je jedna od stavki koju ni jedna religija ne podržava, sada će neko reći koliko je verskih ratova vođeno kroz istoriju...da, ali nije vera kriva tome već tumači vere.
Da zaključim: kao što ni jedna mašina nije perpetuum mobile, ni čovek nije savršen i sklon je lošim odlukama i porocima.
Ја себе сматрам хришћанином. Бити хришћанин значи исповедати Символ вере, веровати у васкрслог Христа, живети литургијским животом, постити, исповедати се и причешћивати. Нема простора за погађања, типа "славим славу, сечем бадњак, верујем у Бога, али не и у библијске бајке, попове, идем у Цркву кад ја мислим да треба (а то је кад ме неко позове на свадбу или крштење)..." Свако има право да верује у шта хоће, али да би могао да се назове хришћанином ово што сам навео на почетку је минимум. Да направим паралелу у духу форума, не можеш да кажеш "ја сам звездаш, али у кошарци навијам за Партизан, а у ватерполу за Нови Београд." 😀
Такође, бити хришћанин не значи бити безгрешан. Не постоји човек који је без греха. Сви имамо своје слабости, страсти, искушења... Суштина је да се боримо са њима непрестано, да се трудимо да не грешимо, а кад згрешимо да се покајемо.
Што се тиче ратова, сматрам да верски ратови не постоје. Иза сваког рата који се наводно водио у име вере, мотиви су били материјални. Ствар је у томе да обичан човек неће да гине да би неки владар или политичар остварио свој интерес, па им се онда мора сервирати прича да ратују за нешто што је по њима вредно давања живота. А то су вера, љубав и слобода. Не би било мање ратова да није било религије, само би било других изговора.
И за крај ово око непријатеља. Тешко је достићи тај степен духовности да би истински могао да кажеш да "љубиш непријатеље". Знамо сви да је то заповест, али треба да си монах са Свете Горе па да осетиш љубав према неком ко ти нанесе зло. Ја могу да опростим, да пробам да разумем, па и да се помолим за неког ког сматрам непријатељем, али да га волим онако како Бог заповеда, још сам далеко од тога.
Одлично. Драго ми је да вам се свиђа тема. Имам већ нека питања за вас, а везано за ваше одговоре, али сам данас презаузет, а можда се још неко јави па онда да пробам у једном посту питати све.
Него, Абрахаме, кад већ не верујеш тј. ниси хришћанин, откуд библијско име да користиш? 🙂
Slucajno. Imao sam i nikove kao americka knjizevnica, kao keltski pesnik, zasto ne bih i kao biblijski patrijarh. Hriscanstvo je deo mog nasledja i moje kulture isto koliko i verujucih ljudi, rado ga prepoznajem u sebi ali mu ne pripadam, kao sto ne pripadam nicemu drugom.
Jа се декларишем као Хришћанин, мада то увек стидљиво говорим с обзиром да нисам безгрешан. Сматрам да сваки Хришћанин у 21. веку треба да познаје Библију и да му она буде основ када је морал у питању. На жалост, већина људи који себе називају Хришћанима немају појма шта тамо пише, и свој морал (углавном несвесно) заснивају на грчкој филозофији и римском праву, и то називају Хришћанством, па тек онда Библију интерпретирају у складу са тиме, уместо да Библија буде на првом месту. Јесте да има доста сличности између наведених ствари, али има и разлика. Трудим се да се придржавам моралних закона, смем се усудити рећи, и више него већина људи, али далеко је то од циљева које сам себи поставио. Противник сам ратова попут овог у Украјини. По мени, Православна црква недовољно промовише Хришћанство и не бори се за своју веру, онако како то нпр. раде протестанти у Америци.
Сматрам да сваки Хришћанин у 21. веку треба да познаје Библију и да му она буде основ када је морал у питању. На жалост, већина људи који себе називају Хришћанима немају појма шта тамо пише, и свој морал (углавном несвесно) заснивају на грчкој филозофији и римском праву, и то називају Хришћанством, па тек онда Библију интерпретирају у складу са тиме, уместо да Библија буде на првом месту.
Ово је кључна ствар. Браво за упис! Чим ухватим мало више времена писаћу на ову тему.
Добро знај да увек ту сам ја...
Да се вратим на пост Звездиног колектива. Елем, написао је нешто што је иначе код многи верних прилична непознаница - Свето писмо или Библија.
Мени никако није јасно како људи могу да се зову хришћанима тј. да исповедају хришћанство као своју веру, а да се при томе њихови ставови косе са библијским.
Када погледате данашње хришћанство, није битно који правац (деноминација) је у питању, многе ствари које цркве проповедају и које свештенство, а и верници раде, нема никаквог утемељења у Светом писму.
Како онда Христове речи имају смисла у нашим животима када се не држимо истих?
А како тек то изгледа када навијачи са ултрас стилом живота желе да покажу, боље и да не говорим о томе.
Оно што мени боде очи и што ми смета је када се црква (мислим на свештенство) поставља као ауторитет над Библијом, а не да је Библија ауторитет над нама. Ту долази до интерпретације Библије кроз традицију, а не кроз њено дословно значење тј. значење Исусових изговорених (записаних) речи.
Добро знај да увек ту сам ја...
Među Hrišćanima ne postoji saglasje oko toga iz koliko knjiga se sastoji Biblija, da li su pored 27 novozavetnih tu 46 starozavetnih ili ih je 39. Etiopijska pravoslavna crkva priznaje izbirno 81 knjiga Biblije. Ako se to zna, onda mi nije toliko čudno što je neko hrišćanin a i ne drži se Biblije doslovno.
Složio bih se sa tobom da je problematično da se sveštenstvo predstavlja kao autoritet na Biblijom, ali treba se setiti da je Biblija konstituisana na nikejskim saborima u ljudskoj režiji. Dakle, to se uvek prožimalo.
@fuentess 39+27. Стари завет, који је наслеђе јесврејског народа, коме се на крају крајева Бог и открио, је признат у облику 39 књига. остале су апокрифне.
То што је Библија (скуп књига) конституисана на никејским саборима, не мења њену суштину нити наук Христов. Стари завет је преслика доласка Месије тј. скуп књига које нам говоре о Богу и његовом плану за долазак Месије (Христа). Али када гледаш Христове речи, оне су толико децидне у многим стварима, а данас се као такве не примењују и непроповедају по црквама.
Добро знај да увек ту сам ја...