Данас је озваничено оно што се већ неко време очекивало. Саша Обрадовић више није тренер Црвене звезде. Вест која је стигла као формално саопштење само је закључила процес који је трајао недељама, процес у којем је тим постепено губио идентитет, а јавност стрпљење.
Већ при његовом доласку било је подељених гласова. Једни су били скептични због његовог преког карактера и чињенице да није био „звездаш“ онда када је то делима најчвршће требало показати, при растанку са клубом у првом тренерском мандату. Анимозитет многих природно је генезу вукао још из играчких дана, онда када се у Звезди зацелио, а кошарку проиграо у евролигашкој Будућности. Други су пак много тога неуспешног приписали деспотском карактеру тадашњег председника клуба Небојше Човића, чији стил управљања је често производио атмосферу у којој је било тешко градити стабилан систем. Обрадовића су дочекали раширених руку, очекујући да ће у најмању руку поновити оно што је чинио са кошаркашким скоројевићима из Монака, пласирајући црвено-беле на Фајнал фор Евролиге.
И ту се завршавају приче и очекивања, а почиње једино мерило – резултат. Оно што је јавност видела као прилику за стабилност и наставак добрих игара, претворило се у низ погрешних потеза. Обрадовић је ако не добио, онда дочекао, екипу која је летела по терену, која је упркос серији повреда показивала дисциплину и унутрашњу снагу. Све што је требало било је да се то тактички дотера, да се играчима пронађу комфорне позиције, да се не поквари оно што већ ради. Уместо тога, добили смо експерименте. Девонте Грем је отеран као да је сувишан, иако су саиграчи сведочили да их на тренинзима “разбија”. Мотејунас, рационални глас који је проактивно упозоравао на проблеме, склоњен је у тренутку када је требало да се упале црвене лампице. Некада хваљени Јаго дос Сантос постао је вишак. Асистент Милан Минић – још један који је уклоњен у невреме. Хијерархија је разбијена, атмосфера поремећена, а играчи по сопственом признању, из дана у дан су све мање знали шта треба да играју.
Сезона је изгубљена оног тренутка када је тренер, уместо да сачува оно што је функционисало, решио да покаже да је он архитекта. Одбрана је нестала као да је испарила, противници су за полувреме без муке редовно постизали педесетак поена, напад се претварао у исцрпљујући индивидуализам. Тим који је на почетку сезоне летeо по терену, где су сви једни другима чували леђа, постао је група збуњених и разочараних људи. И све то да би тренер показао ко је газда и чија је последња.
Црвена звезда није изгубила због недостатка квалитета играча. Напротив, имала је селекцију која је могла да изнесе сезону. Изгубила је због недостатка вођења, због тога што није постала тим, већ је зависила од личности и ега неколицини. Изгубила је јер је тренер, опијен сопственим ауторитетом, заборавио да је кошарка игра тимова, а не егоа.
Све је било наглашено још у његовим изјавама. Од гласних маштарија о Фајнал фору Евролиге, до каснијих прича о “реалности“ на Златибору, да би на крају наступила потпуна тишина када је после метлице у полуфиналу АБА лиге требало дати одговоре милионској армији звездаша. Тренер који се у почетку представљао визионаром, причама о игри “без правих позиција“, завршио је као човек који је сопственим тврдоглавим “имплементацијама” разградио тим. Заиста су навијачи посведочили игри без правих позиција, али не зато што је било флуидности у игри која противнике оставља у чуду, већ јер игре заправо није ни било. Оно што се играло после освојеног Купа, а нарочитно од завршетка евролигашких обавеза у плеј-ину, не може се назвати такмичарском кошарком, или кошарком уопште.
Обрадовићев други мандат у Звезди је постао школски пример шта један тренер никако не сме да ради. Уместо да гради на дефанзивној чврстини и унутрашњој игри, гурнуо је екипу у експерименте који су донели серију болних пораза. Уместо да прихвати оправдану критику, ушао је у клинч са новинарима, оптужујући их да се сладе његовим мукама, те да су дошли на конференцију да уживају. Можда је и овај перформанс јефтине патетике требало да служи мобилизацији звездаша преко тражења спољњег непријатеља? Ипак, звездина публика не броји се од мула и не дозвољава да конзумира овакву параноју коју сматра увредљивом за спорт и саму интелигенцију.
На крају крајева, ако су невидљива рука и “седма сила” хтели да се одрекну Саше Обрадовића, поставили би нека шкакљива питања и нешто раније, јер је материјала итекако било. То су, сећамо се, исти они људи који су се латили микрофона и новинарског “пера” у конференцијској сали кроз целу сезону, не само оне кобне Сашине вечери. Но, у та ранија времена Звездин тренер је био много самоуверенији. Сетите се само једне врцаве епизоде када је за истом том говорницом казивао да му треба само неколико минута да од једног јутјубера направи комедијаша…
На крају дана, Обрадовић је “примио своју плату” сходно резултатима и стању у који је тим довео. Време његове одговорности је прошло, али не и за управу Црвенве звезде. Да ли ће менаџмент урадити самокритичну (само)анализу или ће одговор стајати у револтираном напуштању хале? Ако верујемо гласној тишини која “стиже” од водећих глава, неће се много тога ту променити…
Исти ти челници држе сутрашњницу клуба у својим рукама, јер избор тренера умногоме треба да буде камен темељац свим будућим плановима и циљевима. Са досадашњим исхитреним проценама и још бржим сменама тренера након пар месеци задржавања, нису покзали обећавајући ниво компетенције који би навијачима улио спокој. И њихов досадашњи рад, као и остварени резултати сада већ бившег тренера могу се подвести под – једно велико ништа.
Аутор: @fuentess
Додајте коментар