Након завршетка и последње рунде најтежег и најнепредвидивијег пута у историји Евролиге, барем када је реч о утисцима, ствари су мање-више јасне. Тимови који су показали највећу доследност и најмање осцилације, увек у комбинацији са квалитетом и дубином ростера, добили су оно што им припада. Они чије је путовање било обележено лутањима, добили су, опет, оно што им припада. На разочарење Црвене звезде, она се својим издањима сврстала у ову потоњу групу тимова и пут до плеј-офа крчиће кроз плеј-ин у коме нема права грешке ни на једном од два пројектована гостовања.
И све то у сезони која је од почетка била “заокружена” као инвестиција и циљ ка искораку и пласману на, нескромно много пута помињани, Фајнал-фор Евролиге, нарочито од тренутка када је Саша Обрадовић преузео тим и када су, почев од Истанбула, везани бројни тријумфи и то у тешком амбијенту, обележеном бројним повредама.
Навијачи навијају, сањају и пројектују, али на спортским актерима је нешто другачија улога. Звездин тренер, ипак, као да није у потпуности успео да раздвоји свој примарни посао од, несумњиво велике, емотивне привржености клубу, па је својим, кроз изјаве прокламованим, великим плановима и најавама високог циљаног пласмана наметнуо огромно бреме свима око себе. Бреме много веће него што Црвеној звезди припада. Примера ради, колико то може штетно бити сведочи овогодишњи пример Панатинаикоса, јер је повратак Фајнал-фора на његово природно тло у ОАКА Арени после 19 година (2007), у комбинацији са најскупљим и најкомплетнијим ростером који је клуб имао у пост-шампионској ери, створио велика очекивања за осмо европско одличје, а реалност је била седма позиција на табели којом се грчки великан сврстао у исти “разред” са црвено-белима.
То што је клуб саставио “никад јачи” тим са циљем врха Европе не значи да је аутоматски потписан уговор са успехом. Уосталом, у маратону од 38 кола и 10 недеља дуплог програма, први циљ је улазак у водећу шесторку и директна квалификација у плеј-оф, са што бољим пласманом. Затим следи борба за карту за велику свечаност европске кошарке кроз серију на три победе. То је процес у којем најбољи тим, без обзира на проблеме током сезоне, има прилику да докаже вредност чак и са минусом домаћег терена.
Пошто није искористила многе прилике за бољу позицију, Звезда је завршила у плеј-ин зони, тамо где је након 15. кола и најчешће боравила, те ће њени плеј-оф планови бити сведени на два 40-минутна финала против Барселоне, а затим (ако прође претходно) Монака или Панатинаикоса, где би једна грешка могла да буде кобна. Тим горе што се све игра у непријатељском окружењу.
Рачунајте и на моментум да је почетком сезоне Црвена звезда “била на гласу” као тим неприпремљен за изазове гостовања, што својим заслугама, што исфорсираним наративима опскурних, али ипак утицајних персона. Резултати сведоче да је Звезда била осредњег успеха на гостовањима (8-11). Историја каже да су гостовања у Блауграни слаба тачка, са само једном победом у Барсином дому. Шире гледано, тим из шпанске покрајине Каталонија, традиционално “не лежи” Звезди, јер је увек имао начин да нађе простор за победоносни шут, макар он био из аута, и тиме анулира бескомпромисну Звездину борбу.
А чак и ако све прође идеално са овим “финалима” и црвено-бели изађу као победници из исцрпљујућег плеј-ина, чека их можда најгори могући укрштени пар, јер Олимпијакос са лидерског места двогледом прати шта се то збива у гужви плеј-ина, и чека да реши своје нерашчишћене рачуне са традицијом од четири узастопна Фајнал фора, једним финалом, без титуле и, по општем мишљењу, кошарком са највећим континуитетом у Европи од сезоне 2021/22. па надаље, која је остала без шампионског признања и потврде.
Другим речима, Звезда има пред собом најтежи пут до наредне фазе, који је, по квалитету, индивидуалном таленту и дубини ростера, морала да избегне.
Главни разлог зашто није успела да створи сигурније предуслове за остварење циља (што не значи да и овако не може да успе), јесте недостатак вођења и стварања доброг амбијента од стране Саше Обрадовића, који никада није успео да представи слику тима који функционише као компактна целина. Често је недостатак тренерског утицаја толико очигледан, да те тера да се запиташ како је тај тренер изградио “имиџ“ који га прати са пласманом на завршницу такмичења док је водио Монако.
Одакле почети? Од неуказивавње шансе Девонтеу Грему, кога никада није озбиљно подржао и уклопио у тим? Од реинтеграције Јага до његовог отпуштања из тима у неприродном моменту? Или о лутањима са изборима на позицији пет? Можда и о свеукупном утиску о ротацијама и вођењу неких утакмица?
Од тога што Звезда, осим у условима скраћене ротације, није постала тим, већ је зависила од личности и великог ега неколицине, док истовремено нема стабилну одбрану пред почетак маја? Од његовог одбијања да прихвати оправдану критику за учинак испод прокламованих очекивања и готово потпуног одустајања од тактичког планирања и прилагођавања током утакмица?
Кулминација су биле не тако давне утакмице против Партизана, Бајерна, Макабија. И то, све до једне, код куће!
То што се стигло и довде, дугује се пре свега нескромном индивидуалном таленту играча. Да ли је то довољно да се оде даље и да се битке наставе и у плеј офу?
Одговор ће стићи наредне недеље… Како год да се заврши, крај ове европске сезоне ће Звезду затећи или као тим који је „пробио плафон“ (ако се пласира даље и буде конкурентна за нешто више), или као тим који је разочарао милионе својих навијача… по ко зна који пут…
Додајте коментар