Обрадовићеве имплементације оставиле Звезду без идентитета, а могле би и без резултата

Црвена звезда је по доласку Саше Обрадовића у току сезоне изгледала као тим који је у стању да превазиђе све околности. Упркос великом броју повређених играча, резултати су били импресивни и подржани препознатљивом тимском игром и дисциплином. У том низу, за Обрадовићу је победа над Монаком била посебно битна када је изјавио: „Имамо и величину, и брзину, и таленат, на различитим позицијама. Моја идеја је да играмо и без правих позиција. Али и за то треба времена.“ Та реченица је у том тренутку деловала као визија тренера који жели да унапреди, модернизује игру и да јој да нову димензију.

Међутим, управо тај покушај да се имплементирају нове идеје као да је постао почетак проблема. Звездин тренер је пред меч са Олимпијакосом саопштио: „Једва чекам да дође ова пауза, да могу да имплементирам неке своје идеје. Иако сам то покушавао и прилично сам добро препознавао, кога, како треба.“ Ипак, уместо да пауза донесе још јаснију структуру и стабилност, уследио је пад у игри. Нестала је унутрашња игра, одбрана је попустила, а тим се све више ослањао на индивидуализам и шут са дистанце.

Случај Девонтеа Грема и Јага дос Сантоса најбоље илуструје тренерове дилеме. Грем је доведен као класичан плејмејкер, али је гурнут у улогу бека шутера, што је показало његове лимите. Он није играч за „catch & shoot“ ситуације, већ му је неопходна лопта у рукама. Са друге стране, Јаго, кога тренер види као организатора, има минималан статистички учинак и огромне проблеме у одбрани. Његова употреба у кључним моментима довела је до тога да противници лако експлоатишу његове слабости. Обрадовић је чак изјавио да Јаго „боље разуме игру од Грема“, као и да Грем „није продуковао шансу коју му је указана“ после божићног дебакла са Валенсијом. У мечу са Жалгирисом Американац није ни добио прилику, што је додатно отворило питање тренеровог поверења у играча.

Неповерење у Грема повукло је низ других проблема. Нвора је морао да игра на позицији два, Калинић је добијао тешке задатке у одбрани јер је морао да чува противниче двојке будући да Нвора то не може, а Давидовац све већу минутажу коју није најбоље користио. Оџелеј је прерастао у центра у ниским петоркама, што је додатно ослабило скок и дефанзивну стабилност. Центри попут Мотејунаса и Изундуа готово су скрајнути из ротације на појединим утакмицама, иако би управо они могли да донесу баланс у игри. Све то је створило хаотичну ситуацију у којој ниједна петорка није имала јасну структуру.

Пратећи његов рад у Монаку, као и Звездин узорак утакмица, у Обрадовићевој тренерској филозофији, изгледа да центри служе тек као испомоћ, а не као ослонац у игри, што је посебно наглашено у последње време. Звезда је ових дана често у границама око 100 примљених поена, против Париза, Валенсије, па и Жалгириса. Један од разлога свакако је инсистирање на ниским петоркама које све време преузимају, без центра који напада дубину и без праве ротације лопте. Уместо да се користе класични „pick & roll“ механизми, тим је остао без унутрашње игре и ослонио се на импровизацију. Против брзих екипа то је било погубно па је Звезда играла управо оно у чему су противници најјачи. Инсистирање је било на нижим петоркама, јер се Обрадовић бојао да ће противнички играчи остати сами на шуту ако се не преузима све. Иронично, управо због таквог приступа, против Париза и Валенсије, који играју готово идентичну кошарку, примљено је по стотку поена, углавном из отворених шутева, уз константно губљење контроле над дефанзивним скоком.

Рекло би се да је Саша Обрадовић имао иницијалну идеју да комбинацијама попут тандема Коди – Нвора и Грем – Батлер добије равнотежу у бековској линији, али пошто Грем није оправдао његова очекивања, ушло се у друге ротације које су захтевале да се Нвори узме лопта из руку са комбинацијом Коди – Батлер, и да се тим ослони на Јага као организатора у другој петорци. Оно што је у том процесу изостало јесте јасна визија како се те ротације уклапају у целокупну филозофију игре. Уместо да се гради систем у којем свако има дефинисану улогу, добили смо низ покушаја да се импровизацијом надомести недостатак структуре. У том систему појављује се и један додатни проблем, Батлерова рањивост на брзе фаулове, навика коју није отклонио још по доласку из НБА. Његова склоност да у раној фази утакмице направи серију непотребних прекршаја често га избацује из ритма и приморава тренера да мења ротације пре него што је планирао. То додатно компликује целу конструкцију, јер тим остаје без једног од играча који може да преузме одговорност у нападу.

У комбинацији са Батлеровом склоношћу брзим фауловима, Милер-Мекинајерова варљива форма постаје још један фактор који Звезду држи у лавиринту из којег не може да изађе. У пракси се показало да његова форма варира од утакмице до утакмице, а да у кључним моментима често не успева да преузме одговорност. Уместо да буде лидер који контролише ритам, Милер-Мекинајер је неретко улазио у серије промашених одлука или остајао без утицаја на игру, што је додатно компликовало већ нестабилан систем ротација.

Ако је Обрадовић ипак преломио и инсистира на Кодију и Батлеру истовремено на терену, у тренутку када је постало јасно да Звезда нема стабилност у ротацијама, све више се намеће потреба да се пронађе балансиранија друга петорка која би могла да донесе мирнији ритам и контролу игре. Управо ту се отвара питање зашто никада нисмо видели комбинацију Грема, Нворе и Изундуа на позицијама 1–3–5. Девонтеова способност да води „pick & roll“ са покретним и високим центром попут Изундуа могла би да отвори нову димензију напада, јер је ефикаснији у шуту из дриблинга него у ситуацијама када треба да шутира из пријема. Одбрана противника тешко може да га неутралише кроз „drop“ варијанту, што додатно повећава његову вредност у таквом систему. У комбинацији са Нвором на крилу и Изундуом на позицији пет, добија се тројка која би могла да буде темељ друге петорке, поставе која би играла стрпљиву, конзервативну кошарку на дуге нападе, контролисала ритам и тиме донела преко потребну равнотежу у екипи која се тренутно ослања на импровизацију и нестабилне ротације.

Све у свему, Црвена звезда је од еуфорије дошла до кризе. Проблем није у квалитету играча, већ у начину на који се користе. Уместо да се гради на ономе што је функционисало, дефанзивној чврстини и унутрашњој игри, тим је гурнут у експерименте који су донели серију болних пораза. Саша Обрадовић мора да преиспита своје идеје, да врати поверење у играче на њиховим природним позицијама и да стабилизује ротације. Сезона није изгубљена, али ако се настави са оваквим концептом, Звезда ће у Евролиги остати не само без идентитета, већ и без резултата.

(Аутор: @fuentess)