Неписано правило кошарке, а и спорта уопште, каже да „свака смена тренера унесе нову енергију у екипу“, јер сви играчи желе — понекад и несвесно, а понекад врло отворено — да покажу да заслужују своје место и прилику. Управо то се потврдило у случају Црвене звезде. Само неколико дана након „развода“ са Јанисом Сферопулосом и почетка сезоне са 0/2 у Евролиги, Звезда је показала реакцију и успела да тријумфује на тешком гостовању, савладавши у Истанбулу актуелног шампиона Европе, наневши му тиме други пораз у прва три меча.
Не само играчи, већ је тренутке славе проживео и Томислав Томовић, одабран да предводи тим у деликатном тренутку. И мало је рећи да је то урадио на успешан начин. Имиџ Црвене звезде променио се радикално. До јуче тим који је изгледао као швајцарски сир пун рупа кад год су на паркету били један или више играча који имају потешкоће са прилагођавањем или који лако постају мета у одбрани, против Фенербахчеа изгледао је како компактна целина која иза себе има већ неку рутину играња. Ипак, треба поштено рећи да Томовић није имао магични штапић којим је анулирао највећи део мана за дан-два самосталног рада са екипом. Сходно томе, јучерашња победа не мора бити плод епохалне експертизе, него питање поноса.
Али понекад је и понос довољан, уз благу тактичку корекцију. Вољни моменат био је очигледан од првог минута. Црвено-бели су играли са жаром, са чврстином и упорношћу која се ретко виђа у раној фази сезоне. Притисак по целом терену, агресивна прва линија одбране и брза ротација у помагању доносили су резултате, па је Фенербахче био приморан на тешке шутеве, на импровизацију, на игру ван ритма. Истина, из те превелике жеље понекад је произилазила и претерана агресивност, па су црвено-бели више пута правили фаулове на шуту за три поена. Међутим, беспоштедност се исплатила јер Фенербахче није водио ни један једини секунд. Победа је била апсолутно заслужена, а остварени скапл европског првака представља не само вредан резултат, већ и снажан подстицај самопоуздању пред наредне изазове.
Умео је то да препозна Томовић и ода признање играчима након меча у свлачионици:
„Била је невероватна енергија. То је оно о чему смо разговарали. Не морамо да се бојимо никога, да будемо нешто што нисмо. Морамо да будемо ту једни за друге. Борили смо се јако данас, пре свега дефанзивно, лудачки смо подржавали једни друге. Нисмо се жалили на измене и та ср**а, морамо као тим и убудуће. Честитам и хвала вам на овоме!“
Екипи је био преко потребан овакав импулс адреналина, нешто што ће покренути механизме самопоуздања, осећај припадности и заједничке борбе. Али остаје питање колико је паметно што је и ова кратка, емотивна изјава постала доступна широким масама. Јер масе не праштају ни слаб дан, а камоли пад форме. Терет очекивања већ се надвија, очекују се исте партије, исти интензитет, исти велики скалпови. Већ сада, пола у шали, пола у збиљи, провлаче се коментари навијача да је Томовић „то решење“ за упражњену клупу. Смела изјава, у афекту и еуфорији, али ипак — изјава. А сезона је дуга, напорна, пуна искушења, и ако се Звезда заиста жели борити за високе домете, неко искусно, системски проверено решење биће потребније него икада. Томовић је показао да може да запали варницу, али за ватру која гори до маја потребан је систем.
Навијачко мњење је варљиво, данас хвали, сутра преиспитује. На првом саплитању, коментари о „тренеру почетнику“ би се појавили брже него што је стигла похвала. Исто важи и за Донатаса Мотејунаса, који је на свом дебију пленио зрелошћу, лидерским ставом и конкретним доприносом у победи над Фенербахчеом. Његова игра добила је позитивне оцене, и с правом, био је ослонац у рекету, сигуран у одлукама, присутан у комуникацији. Али како време буде пролазило, противници ће га све боље скаутирати. Отвориће се неке „рупе“, експлоатисаће се мане, било да је реч о спорости у бочном кретању, реакцији на пикенрол или одлукама под притиском. А тада ће коментари бити и више од конструктивне критике.
Но, професионалци нису као навијачи. Док се атмосфера око клуба често претвара у заборав већ при првом поразу, играчи знају тежину сваког дана проведеног у систему, сваког тренинга, сваке речи. Ни Томислав Томовић, ни херој утакмице Чима Монеке, па ни Донатас Мотејунас, који је тек недавно стигао и није ни стигао да се упозна са Сферопулосом, нису пропустили да га помену у својим изјавама након меча. Изразили су да им недостаје, и упутили захвалност човеку који је био део њиховог пута, ма колико кратко. То су потези који говоре о карактеру. О зрелости. О култури тима. И у времену када се све брзо мења, када се често заборавља оно што је било јуче, оваква врста поштовања заслужује сваку похвалу.
А управо зрелост на терену биће оно што ће правити превагу у наставку сезоне. Не пука еуфорија, не тренутни набој, већ способност да се емоција каналише у дисциплину, да победа над актуелним шампионом не остане само као успомена, већ као темељ. Овај скалп мора да се испостави као нешто више од обичне шок терапије, као почетак континуитета, као доказ да тим уме да побеђује и кад изгледи нису велики. Јер управо то разликује добре од просечних екипа — способност да се понови, да се одржи, да се изгради. А Звезда је, бар за једну ноћ, показала да има ту искру. Сада је питање има ли и пламен?
Додајте коментар