Они који се по први пут возе кроз кањон Мораче у пику летње гужве, увек мисле једну ствар. Није то толико страшан пут колико оптерећеност очним капцима стварају кривудави завоји кроз раније нанизане километре и густе колоне на путу. Умор је подмукао непријатељ, а вожња овом стазом није за оне са несигурном руком.
Па, тако се у Спортском центру Морача појавила Црвена звезда, амбициозно направљена за високе подвиге ове сезоне. Уморна од борби, исцрпљена притиском и несигурне руке, деловала је као да вози на аутопилоту кроз опасне кривине одлучујуће утакмице. Покушавала је да остане на правом путу, али свака грешка је све више гурала ка ивици. У једном тренутку, промашила је идеалну путању, у следећем, точак је склизнуо. Звук сирене пробудио је из дремежа и тек тада угледала је тројку Микинлија Рајта која је баца у понор. Времена за спас више није било.
Насупрот њој стројила се права екипа, са далеко мање раскошним аутомобилом, али са печатом тренера урезаним у њеном телу, са погледима који су светлуцали, са беспрекорном такмичарском и менталном припремом и са ауром возача који је кањон Мораче газио са повезом преко очију.
Осећај је као да смо закорачили у временску машину и вратили се једанаест година уназад, још онда када се у АБА лиги играо ‘фајнал-фор’ и последњи пут када црвено-бели нису стигли до финала регионалног такмичења. Онда су се полуфинала, у ишчекивању финалног вечитог дербија, гледала са потцењивањем, али на крају се појавио четврти који се радовао плену. Испоставља се да ови полуфинални неуспеси неће коштати Црвену звезду евролигашког статуса. Из различитих разлога. Тада су се звали Цибонини финансијски проблеми, а данас склопљени трогодишњи аранжмани.
Ми смо се понашали као размажени (што и јесмо). Још пре него што су се упалила светла и кренула прва утакмица у сезони, бацили смо се на играње замишљеног финала, као да на сцени није било других екипа. Први би био први, други би био ништа, а трећи и четврти нису постојали. У таквим размишљањима и погледима са висине, Црвена звезда је доживљавала болна приземљења широм Јадрана, али и Персијског залива. Све то приморало је да плеј-оф дочека на поражавајућем четвртом месту што је значило да неће бити предности домаћег терена надаље од четвртфинала. А не треба подсећати да се предност домаћег терена у АБА лиги показао не само као питање комфора, већ стратешки елемент који може водити до успеха.
За сво то време лигашког дела такмичења, Звезда је главом била само у евролигашким водама. Одрађивање аба-лигашког посла сматрала је пуким и присилним потуцањем док не дође оно право. Рачунала је да ће се у данима плај-офа разгоропадити и прогутати сваког ривала било код куће, било у гостима. Ах те ароганције!
Али, свака ароганција има цену и име јој је неуспех. Другачије се не могу описати исходи у Евролиги где није добацила даље од прве утакмице плеј-ина, иако је дванаест недеља држала позиције које директно воде међу првих шест, као и исход полуфиналне серије АБА лиге и никад ранија елиминација у протеклих једанаест година. Пуцало се на највише циљеве у ова два такмичења, а добила је ништа. Квадратни корен од ничега.
И не само да је остала празних руку, него је трпела болне неугоде и непријатности. Чак седам пораза у лигашком делу АБА лиге, тек четврта заузета позиција, најубедљивији пораз у плеј-оф утакмицама из првог подгоричког меча и на крају, стоп у мајсторици и препуштен трофеј. Превише! Посебно ако се сетимо приче Јаниса Сферопулоса о навикама и традицијама када је кињио навијаче причом о њиховој незахвалности јер Звезда нема евролгашку плеј-оф победу, а притом очекују одлазак у Абу Даби. Сада би се могле обрнути улоге и суочити грчког тренера са чињеницама да Звезда баш нема традиције оваквих неуспеха на овим просторима.
Кад се екипа суочава са оваквим ударцима кроз сезону, онда не може да прође без токсичности. Ко год мисли да токсичност не оставља траг у свлачионици, вероватно живи на некој страној планети, где тимови сагоревају сирову нафту уместо брзог отрова. Не верујем да је разочаравајуће понашање Теодосића и Калинића који су се дисквалификовали из ове серије последица ничег другог до фрустрација које носи сезона. Филип Петрушев, вечито киван и гневан на све око али не и на себе, такође показује знаке нарушеног фокуса и менталног одсуства. Зато не чуди што је био један од најслабијих у одмеравању два тима. Просто, са свим турбуленцијама, повредама важних играча у финишу сезоне, судијским одлукама, над Црвеном звездом су се надвили тмурни облаци и то се рефлектовало на тим. Не заборавимо фактор година, пошто је Црвена звезда једна од најстаријих екипа. Шест месеци такмичарске кошарке у том контексту и више него осетно остављају траг. Физички и ментално.
Већина осталих играча – Кенан, Недовић, Јаго, Гедраитис, имали су моменате од сјаја до очаја. Џон Браун једини је заслужио дубоки након за све што је приказао. Огњен Добрић је одиграо најбољу утакмицу сезоне која се испоставља последња у регионалном такмичењу. Да је Сферопулос положио мало више вере у њега уместо јуче слабих Кенана и Недовића, можда би се Звезда вратила у Београд са обавезом да припрема финале.
До краја је остало и српско првенство. Звезда ће бити под лупом да покаже колико је ментално јака да устане и сезону учини бар мало подношљивијом са новом титулом. У случају новог неуспеха – завршиће се потпуно губитнички. Ах да, имамо куп! Ко га се још сећа? Оног након кога је све пошло стрмоглавце наниже?
Додајте коментар