Црвена звезда је победила Војводину у финалу Купа Србије рутински са 3-0, једва да се и ознојила. Да меч није био финале и да Звезда у једном тренутку није почела да буде опрезна како не би сама себи закомпликовала ситуацију грешком, победа би била још лакша. Ако је меч остао отворен до надокнаде времена, када је Милсон постигао други гол после чега је уследила и Катаијева мајсторија, то је више било због значаја утакмице, који је приморао црвено-беле да избегну ризике после 70. минута, него због Војводине, која није била на висини задатка. Не може а да се не помене и честа ситуација са прекидањем игре у другом полувремену што је додатно одузело ритам утакмици и учинило је испресецаном и статичном.
Звезда је победила показујући неке од својих овосезонских врлина, али је пре свега сакрила све своје овосезонске пролећне слабости – јер их је имала. Само једна слабост је била видљива, али јој није нанела штету: тешкоћа коју њени крилни играчи имају у ширењу одбране ривала. Ипак, када у тиму постоје два одлична центарфора, попут Шерифа Ендиаја и Бруна Дуартеа, та тешкоћа може да не буде пресудна – тако је било током целе сезоне. Бразилац је донео предност тиму након што је побегао по десној страни, искористио сјајну дубинску лопту Андрије Максимовића, избацио двојицу и савладао Росића. Сенегалац се није уписао, али је урадио велики посао пре него што је Александар Катаи пустио дневну дозу своје магије и погодио из слободног ударца. Почело је тако што се Ендиај у 100. минуту утакмице спустио на тридесетак метара од свог гола по лопту, Сиченче је у покушају интервенција послао лопту до Катаија, а Шериф је наставио кретњу ка половини противника и дошао у ситуацију два на два. Елшник је гурнуо лопту Звездином шпицу, да би га Вошин Кенијац срушио близу казненог простора. Тиме је Ендиај одрадио двоструки посао – донео играча више и отворио могућност Катаију да изведе слободан ударац из којег је постављен коначан резултат.
Владан Милојевић је за финале одабрао нешто не толико уобичајено, направивши тактичке промене. Почео је са обојицом нападача, при чему је Дуарте дејствовао иза истуренијег Шерифа, оптерећујући леву страну одбране Војводине и Лукаса Бароса. Постава је личила на 4-1-4-1 или 4-4-1-1. И то је врло добро функционисало, јер Војводина посебно у првом полувремену није могла да брани убацивања из другог плана бразилског нападача. У том периоду виђена је добра сарадња Максимовића и Дуартеа, која је сем описане акције код водећег гола имала још опипљивих ситуација. У 33. минуту улоге су биле обрнуте, Дуарте је био тај који је са средине упослио Максимовића који се извукао на бок, а онда је предриблавши Бароса створио себи отворену позицију за ударац, само што је траљаво тукао по лопти.
Трајало је то до 69. минута када је Звездин тренер повукао са терена Дуартеа и Максимовића који је добио већ приличан број удараца до тог момената па је физички опао. Замене у ликовима Катаија и Милсона су биле више него прикладне. Анголац, када нико није видео, је “из магле” у гужви распалио по лопти која је по земљи отишла у даљи, леви угао Росићевог гола и тада је отклоњена свака недоумица (2:0, ’95). Шлаг на торту био је погодак Катаија (3:0, ‘112) који је ефектношћу овог пролећа зарадио репрезентативни позив.
Милојевић је био толико обазрив да није ни искористио свих пет измена – очигледно није желео да ремети тим који је у целини функционисао како је он замислио. Четврта измена учињена је тек у 98. минуту када је шансу добио Канга. Може се разумети, јер је тандем Крунић–Елшник функционисао сјајно. Звезда је имала доминацију на том делу терена, а Милојевић је својим речима говорећи на конференцији о овој двојици оценио “ту је добијена утакмица”. Сигурно се ужелео шеф струке контроле игре, стабилне ситуације и нетакнуте мреже што није било од гостовања у Нишу осмог марта! Препустио је све минуте Словенцу и бившем везисти Милана који су потпуно затворили било какве пролазе за Војводину. Новосађани нису поштено шутирали унутар казненог простора. Практично су сви њихови покушају долазили са дистанце и чинили се више као очајнички покушај да се нешто промени неголи да се ради о изграђеној позицији. Елшник се нарочито истакао у пресеченим лоптама. И да је било више прецизности у завршним додавањима или ударцима у 25, 34. или 58. минуту све би раније било решено.
Могло би се рећи да су Звезду до пете узастопне дупле круне предводила два тандема, онај на средини терена кроз садејство Крунића и Елшника, као и сарадња Максимовића и Дуартеа која је упркос неким неспоразумима донела најлепшу акцију на мечу из које је проистекао водећи гол, заједно са двојицом, или чак можда тројицом солиста, зависно од тога да ли ћете гледати ширу слику и Ендиају приписати неке неоспорне заслуге или кључно приписујете стрелцима Милсону и Катаију.
Црвена звезда је прославила осамдесетогодишњицу са нова два трофеја у својој ризници. Нико не доводи у питање њену супериорност у првенству, а куп је такође заслужен јер се у финалу видело да ривал није сазрео да би могао да је угрози, иако је Звезда показала многе рањивости овог пролећа. Милојевић је захвалио својим играчима на труду – а и они њему дугују захвалност, јер им је својим одабирима овог пролећа понекад чинио услугу. Било је ту разних проба, тестова, али и захвалности за старе заслуге. Но, познато је да Звезду чека узбудљиво лето и рани старт у квалификацијама. Наредна сезона ће извесно донети већу конкурентност домаћих ривала, па неће бити оволико простора за различите експерименталне покушаје. Зато ће меритократија постати улазница за тим. Пре тога, то ће захтевати појачања. Очекује се садржајно лето за црвено-беле.
Додајте коментар