Аутор: Драги Кента (Х налог: @adammarkus20)
Синоћ је одигран пети овосезонски вечити дерби у оквиру 28. кола АБА лиге, и нажалост по све нас Звездаше – припао је Партизану, резултатом 85:77.
Криза је постојала и пре овог меча, али у последњим колима Евролиге макар смо имали игру. Резултат је изостајао, али се видео систем, идеја, борба до краја. Синоћ? Било је позитивних ствари, али утисак је да су недовољно дуго трајале.
Деловало је да можемо. У пар наврата смо имали шансу да ухватимо прикључак и преокренемо ток меча, али фалила је константа.
Ова сезона није изгубљена, али овакви порази боле више јер долазе у тренутку када је сваки детаљ битан. Питање форме, самопоуздања, хемије у екипи – све то мора да се среди сад, док још имамо времена. И немој да живимо у заблуди да постоји дерби који није битан. Можда јесте „лакше“ да изгубиш данас него у финалу, али сваки пораз боли – а боли највише када долази од њих.
Надам се да ће ово бити онај шамар који буди.
Оно што може да радује јесте повратак Луке. И то не само физички, већ прави – кошаркашки. Игра препорођено, сигурно, са енергијом и луцидношћу која га је красила раније. Сарадња са Филипом синоћ је била кључна – њих двојица су носили наш напад, правили разлику и када смо деловали потпуно без идеје. Та конекција, та хемија – то нам је фалило.
Калина као Калина. Увек присутан, увек права ствар у правом тренутку. Остаје жал због оне одлучујуће тројке када је помагао са Брауна. Можда су се ту карте помешале, али њему се то не може замерити. Сигурно је видео нешто што ми нисмо. Хтео је да помогне, да затвори – такав је, тимски играч до краја.
Недовић је коначно почео да личи на оног старог себе. Улаз, сигурност у дриблингу, одлучност у шуту. Види се да је ту, да је спреман да се бори. И то нам много значи пред најважније утакмице сезоне.
Али… опет је изостао шут са дистанце. И ту је наш највећи проблем уз слободна бацања. У модерној кошарци, тешко да можеш да победиш било кога ако ти спољна линија не погоди отворен шут.
Када кажем да је изостао шут, не мислим на Калину, Петрушева – њихове тројке су бонус. Мислим на Кенана, Добрића, Рокаса – играче који живе од тога. Ако не убациш кад си сам,
ако не можеш да искреираш себи позицију за шут, онда не само да не доносиш поене –
већ вучеш цео тим у контра ритам.
Кенан посебно – тренутно делује изгубљено. Није да не покушава, не изгледа као да му је
свеједно. Верјем да жели више. Али не успева. А дошли смо до фазе сезоне када више
нема простора за велике грешке. Сад се игра за трофеје. Или јеси – или ниси.
Не бих да давим и развлачим превише – јасно је да би дуго трајало када бисмо
анализирали сваког појединачно. Ово је само кратак осврт, пар позитивних и негативних
ствари које су искочиле. Јер дерби је дерби – емоције вуку на све стране, али мораш
остати реалан.
И да не заборавимо – Звезда је синоћ играла без тројице важних играча: Давидовца,
Даума и Боломбоја. Оног кога нема – без њега се мора. Тако мора да буде. Али да су били
ту, било би другачије, сигурно. Њихово присуство би донело додатну енергију, одбрану,
ширину у ротацији. А то много значи у овом делу сезоне.
Шира ротација не значи само више свежине – значи и већу унутрашњу конкуренцију, више
тактичких опција и мање осцилација. А то нам тренутно највише фали – стабилност.
Од данас, уторка 22. априла, крећу припреме за плеј-оф. Времена има. Пут јесте тежи, али
ми смо Црвена звезда. И не заборавимо, више пута смо показали да играмо боље када
смо на страни. Љубљана , Подгорица па Београд да звучи тешко, али нека други брину
што долази Звезда…
Није време за панику. Јесте за фокус. Није време за тражење криваца. Јесте за јединство и
хладне главе.
И ја и даље верујем у мој клуб.
И тако ће остати.
Нека живи Звезда!
Додајте коментар