Дозволите да најпре одговорим сам себи на питање из наслова. Требало је да престане негде још пред крај јануара! Али то није једини проблем. Право питање је да ли је рано или касно за некакву прекретницу у сезони. Да не заваравамо сами себе, када причамо о екипи која има некакав таленат, квалитет и искуство Црвене звезде, како на терену, тако и на клупи, и улази у сезону као бранилац трипле круне надограђен за европски искорак, прва ствар коју треба да урадиш када гледаш у њену будућност је да останеш опрезан.
Навијачи тима задржавају веру због достигнућа из фуриозног финиша претходне сезоне, а они који узимају на себе улоге да у форми оваквих текстова прате, нешто суде и коментаришу – такође због тих достигнућа – морају да буду умеренији када виде бројне грешке које су се појавиле у последњих месец и по дана. Тамо где је на граници између плеј-офа и плеј-ина Евролиге, то је најбољи резултат који су црвено-бели могли да постигну на основу њихове игре. Највероватније би било нешто још горе, али Звезду у последње време служе резултати других утакмица онолико колико је њени не служе.
Ако је критика Јаниса Сферопулоса после Дубаија на самом старту сезоне, о навијачима који стално плачу била на месту, онда су изјаве после утакмице са Арманијем биле претеране док су пулсови још увек високи. Грчки стручњак на конференцији више пута је понављао тезу “Немамо плеј-оф победу у историји клуба и да размишљамо о Абу Дабију? Ма дај!”. Поручио је навијачима да “Морамо да знамо ко смо. Идемо корак по корак. Градимо нешто добро, нешто што се овде није десило. Треба нам време, стрпљење и подршка за то”. И све то прекорним и повишеним тоном какав се не чује ни на тајм-ауту када треба да рационализује понашање својих играча који су у све већем тунелу из ког се светло још не назире. Тако невесео, нашао је чак и простор за сарказам “Дођете и кажете ‘Абу Даби, Абу Даби’. У реду, да. И ја хоћу да сам возач Формуле 1. У реду, бићу то, али сутра. Сјајно.” како би дочарао апсурдност жеља, које навијачи заправо и не траже.
Зато, хајде да почнемо од почетка… Да ли је “треба нам времена и стрпљења” легитимна изјава или је то само добар изговор да се сакрију проблеми испод тепиха? Календарски гледано, регуларна сезона се завршава 11. априла, а ми смо ушли у половину марта. Дебело смо у последњој трећини програма, тако да немамо још много испред нас. Све ово, у комбинацији са позицијом коју је држала Звезда до недавно, не оправдава изјаву “треба нам времена и стрпљења”. Али ако постоји нешто што би некога учинило оптимистичнијим у погледу будућности црвено-белих, то би била свест о томе шта тренутно не функционише и зашто је тим далеко испод својих стандарда. Није у питању пренадувано очекивање неких да ће се ући у овогодишњу Евролигу као воз до фајнал-фора. Говоримо о томе шта неко реално треба да очекује од тима који се већ сучавао са турбуленцијма, попут повреде Боломбоја и три везана евролигашка пораза. Све оно што Звезда и данас има! Али, тада је још и било простора (и времена) да се нешто промени, јер је стигао Петрушев, а и у самом тиму се видело да постоји жеља за реакцијом. Данас, нема више опције за надоградњу ростера, а и говор тела црвено-белих не улива сигурност никоме од навијача.
Пошто је ово нов тим, поштено би било да о њему судимо повлачећи паралелу са његовим ранијим учинком. Па да видимо. Када су након уводних 3-0 црвено-бели дошли на 3-3, показали су реакцију и срушили свој ‘берлински зид’ против увек неугодне Албе када је притисак паралисао. Када је еуфорија спласнула након ружних пораза у Вилербану и дербију, размонтиран је Бајерн. Када се након доброг увода доживео распад у мечу против Ефеса, одрадили су још један ‘must-win’ посао против Макабија у Арени. А када је пала управо против истог Макабија у Пиониру, стигла је мало очекивана победа у гостујућем дербију. После Фенера десио се Монако. И то су дани из јануара у којем је требало да буде крај причама о времену и стрпљењу како је горе наведено, јер је наступао фебруар и борба за први трофеј. То је моменат за који мораш да будеш спреман. И урадила је то Црвена звезда. Одбранила је трофеј, а онда је уследило европско посрнуће, када се чинило да на крилима успеха из Ниша и повољног распореда треба осигурати не само плеј-оф, него и позицију која доноси предност домаћинства у тој фази.
Потпуно надиграна од Жалгириса, декласирана од Бајерна и јуче утучена од Арманија, Црвена звезда не показује реакцију из утакмице у утакмицу која ју је карактерисала у горе описаним низовима. Ако, дакле, погледамо слику данашње Звезде, видимо ствари које се понављају, ствари које не знамо колико ће се побољшати и доста тога што забрињава.
Многи кажу да је одбрана ствар воље. Сложићемо се делимично и узећемо је као референцу Звездиног вољног момента. Утакмице у којима је показана реакција онда када је то морало да буде, изгледале су овако када су у питању примљени поени:
- Алба – 71
- Бајерн – 77
- Макаби – 73
- Партизан – 71
- Монако – 82 (играни су продужеци)
Сада, да видимо како то изгледа у кризним данима којима се не види крај:
- Жалгирис – 86
- Бајерн – 100
- Армани – 82
Дакле, све праве реакције на претходне мучне тренутке дошле су јер су црвено-бели постали звери у одбрани. Шта год да кажу они који верују да је кошарка само лепа закуцавања и тројке са 8 метара, ако се не знојиш у задњем делу терена, нећеш освојити пехар. Нећеш увек постићи 90+ поена и наћи ће се тимови који ће те немилосрдно тући да те зауставе. Имајмо на уму да овај ростер Звезде притом није баш изграђен да буде ‘fight club’ у смислу одбране, па се фактор воље још више јавља као одлучујући.
Може ли да побеђује само из напада? Ако следимо ту логику, Црвена звезда који је примила у просеку око 89 поена у последње три утакмице треба увек да даје 90+ да би се надала победи? Ако је тако, да подсетимо да су црвено-бели неке од својих најважнијих победа у текућој сезони остварили у Улкер Арени, Блауграни, Паризу држећи ривале на 56, 74, 77 поена респективно, и да су након победе над Асвелом, где су гости остали на 66, дате изјаве које кажу “веома сам поносан на одбрану, како смо успорили квалитетну нападачку екипу”.
Проблем је још како рачунати на Звездиних 90+ поена у тим ситуацијама, кад напад увелико стагнира и проценти све више падају и падају.
Ако желимо да кажемо целу истину, слика Црвене звезде показује да нешто није у реду са хемијом унутар тима. Нешто се не уклапа. Као да свако жели да понекад израсте у новог хероја. Сцена у којој Кенан маши тројку уместо да дода усамљеном Петрушеву под обручем не весели никога. Претходних дана чула су се извињења Кодија Милера-Мекинтајера и Немање Недовића навијачима, али онда када је требало да говоре делима против Арманија, нису постојали. Ту су и слике све нервознијег Николе Калинића који приговара свима, а све чешће саиграчима. Филип Петрушев сагорева у нервози због судијских одлука, али и одлука саиграча када од њих очекује да играју за њега.
Све ово, међутим, тимови на високом нивоу у свету професионалног спорта морају да очекују и да се носе са тим. Јер на крају дана, без обзира на то колико си велика звезда, ти си само један део тима. И кошарка није индивидуални спорт. Овде постоји можда олакшање које се тиче Сферопулоса, јер његов профил нема толико везе са “професионалац си, уђи и уради оно што треба” приступом, већ са “породичним” опхођењем са играчима. Он се бави психолошким стањем сваког појединца. Али, ако су ствари заиста такве, не треба само он да их реши, него и сама група играча ради опстанка.
На пет кола пре краја, то су можда решиве ствари. Један добар састанак може све изгладити. Оно што треба да видимо јесте да ли заиста постоји играчка хемија у чувеном офанзивном реду, пошто бекови не испоручују допринос већ дуго времена или да ли ће проблеми везани за старост оставити трага у све напорнијем ритму и врло важном дуплом колу које ускоро следи. Треба видети расплет ситуације са Боломбојем, јединим конзистентним у одбрани и да ли би његов изостанак још више оставио простора за Јанисове ниже петорке са тројицом бекова које очигледно не функционишу.
Дакле, да… Нема много времена којег Сферопулос тражи. Ни за Звездну ни за све у Евролиги. Негативне или позитивне серије ће се наставити. Ближи се друга фаза. У којем год разигравању заврши Звезда, њен ривал могао би да плати цену ако је потцени због њеног актуелног имиџа. Подршку коју њихов тренер тражи, црвено-бели ће увек добијати од својих навијача. Међутим, реалност је да у овом тренутку њихов изглед не указује на тим који ће чак и ако уђе у плеј-оф, извесно стићи до те прве победе у клупској историји на коју нас Звездин тренер упорно подсећа. У овом тренутку ствари тако стоје. Добра ствар за Црвену звезду је што је она доказано способна за креирање својих “момената” кроз реакције које смо спомињали. Ако није превише заљубљена у себе пред огледалом са круном на глави.
Додајте коментар