У свом новом болгу, ‘nijegoat’ анализира да ли слобода коју Јанис Сферопулос препушта својим играчима, увек бива сврсисходна и корисна по резултате Црвене звезде.
У тексту који је написан пре овог већ је било речи о томе да Црвена звезда није исти клуб који је била пре две, три или пет година – другачији смо и бољи зато што наши тренери више не раде под притиском да би сваког тренутка могли да буду смењени. Да бисмо били најбољи или макар најбоља верзија себе потребно је да Јанис Сферопулос и његови помоћници почну и да користе то што су од недавно слободни да заводе ред и захтевају дисциплину од својих играча на терену и ван њега. Покушаћу у овом тексту да објасним зашто се то још увек није догодило и зашто би морало да се догоди у најкраћем могућем року?
ЈАНИС СФЕРОПУЛОС – ПРИЈАТЕЉ, БРАТ И КУМ
Колико год смешно и сулудо било питање да ли је Јанис Сферопулос добар тренер, мораћу да се осврнем и на њега свестан чињенице да су мишљења вазда сумњичаве звездашке јавности која воли да лупета баш по том питању највише подељена.
– Првак Грчке у сезонама 2014/15 и 2015/16 са Олимпијакосом
– Вицешампион Европе у сезонама 2014/15 и 2016/17 са Олимпијакосом
– Тренер године у Грчкој 2015. године
– Првак Израела у сезонама 2018/19, 2019/20 и 2020/21 са Макабијем
– Првак Србије и освајач Јадранске лиге у сезони 2023/24 и
– Освајач два Купа Радивоја Кораћа у сезонама 2023/24 и 2024/25 са Црвеном звездом
Јанис Сферопулос није било ко у кошаркашким оквирима. Напротив. Кад је долазио у Црвену звезду да замени Душка Ивановића знало се да бивши тренер Паниониоса, Олимпијакоса и Макабија инсистира на чврстој одбрани и half-court offense на већ постављену одбрану противника тј. малом броју поседа и једноставним нападачким сетовима. Оно што нисмо знали или смо можда заборавили је да Јанис Сферопулос не инсистира. Инсистирање као такво му је страно, он предлаже и образлаже, али доношење коначне одлуке по правилу увек препушта играчима. Реч је о човеку благе нарави који свој ауторитет заснива на огромном знању које поседује и несебично дели са другима, али га не намеће.
Овакав приступ функционисао је и био учинковит и у Олимпијакосу и у Макабију – јединим евролигашким клубовима осим Црвене звезде које је Јанис Сферопулос био у прилици да води. Са Олимпијакосом који много више подсећа на Црвену звезду у персоналном и сваком другом смислу Сферопулос је у два наврата стигао до финала Евролиге, док је са Макабијем био надомак пласмана у исто у сезони која је прекинута због Ковида. Посебно се мора истаћи да су те сезоне носиоци игре Макабија, за разлику од Олимпијакоса, били странци попут Вилбекина, Дорсија, Елајџе Брајанта и Рејнолдса који су волели да играју брзо што им Сферопулос није забрањивао, напротив, Макаби је под вођством грчког стратега био један од тимова са највећим бројем поседа по утакмици на нивоу читаве Евролиге (73.4).
Дакле, тимови Јаниса Сферопулоса могу да играју и споро и брзо бележећи притом изванредне резултате, а како ове сезоне игра Црвена звезда и какве резултате бележи?
Судећи према напредним статистикама јавно доступним на сајтовима bballytics.com и hackastat.eu, Црвена звезда ове сезоне игра добро у одбрани и променљиво, али лоше, у нападу. На узорку од 28 утакмица колико је до сада укупно одиграно имамо трећи најбољи дефанзивни рејтинг (113.1) са свега 0.98 поена примљених по поседу и након офанзивних скокова противника, уз одлично брањење шута за три поена и много изнуђених изгубљених лопти. Проблем настаје када дефанзивни рејтинг упаримо са офанзивним од 114.7 што је испод евролигашког просека који у овом тренутку износи 116. Поређења ради, бољи офанзивни рејтинг од нас имају Париз, Фенербахче, Олимпија из Милана, Барселона, Партизан, Монако, Бајерн, Анадолу Ефес, Панатинаикос, Олимпијакос, па чак и Макаби (115.7).
Што се тиче резултата, Црвена звезда ове сезоне бележи добре резултате. Са 16 победа заузима шесто место на табели Евролиге и на добром је путу да се после много година кроз плејоф или плејин домогне доигравања.
Ако је тако, зашто би онда било шта мењали?
Кажу да Бог најтеже битке даје својим најбољим ратницима, па ћу тако и ја у својству најбољег ратника од два динара себи, а и свима вама, након свега претходно наведеног покушати да објасним зашто би тим који у овом тренутку игра добро и бележи добре резултате морао било шта да мења? То је цела суштина тзв. црвено-белог парадокса.
Уз напомену да наши играчи нису недисциплиновани већ да им је потребна помоћ, становишта сам да би извесне промене морале да се догоде у најкраћем могућем року.
СВАКИ ПЕТАК ИЗУЗЕТАК – ШТА ДАЉЕ?!
Кад бих вас питао да набројите пет ствари за које сте сигурни да ће их играчи Црвене звезде у форми тзв. аутоматизама изнова и изнова понављати на свакој утакмици са истом или сличном успешношћу сваки пут, колико би вам времена требало за то? Мени би требало много времена и мислим да то није добро.
Ове сезоне убедљиво најбољи играчи Црвене звезде су њени центри, Филип Петрушев и Џоел Боломбој. Они су уједно и једини играчи који знају своју улогу и од којих навијачи у сваком тренутку знају шта могу да очекују. За све остале играче, почевши од Коди Милер-Мекинтајера, преко Теодосића, Јага, Кенана, Калинића, Недовића и Гиедраитиса до Дејана Давидовца, важи да је сваки петак изузетак. На једном мечу проигра Коди, па онда Кенан или Недовић, тек понекад сви претходно наведени играчи буду у добром расположењу, а неретко нико од њих. Форма велике већине играча Црвене звезде током читаве сезоне осцилује од сјаја до очаја, што је проблем по себи, а осим тога проблем је и што се као други најстарији тим Евролиге са чак дванаест играча старијих од тридесет година много брже и више умарамо у игри без аутоматизама. Кенан има непуне тридесет и четири године, Недовић и Калинић такође, Добрић има тридесет година, Гиедраитис тридесет и три, а Теодосић тридесет и седам. Како време одмиче наши играчи су све уморнији, са ногама које су тешке све спорије истрчавају из блокова, лоше улазе у лоше селектиране шутеве који су такође тешки итд. Срља се током утакмица из једне у другу грешку, нервозни смо и нестрпљиви да се што пре пласирамо у толико жељно ишчекивано доигравање Евролиге.
Један од начина да изађемо из овог зачараног круга јесте да Јанис Сферопулос изађе из зоне комфора и да својим играчима као да су деца почне да црта сваку кретњу, блок, леђни блок, гоуст скрин и шорт рол, свако протрчавање по чеоној линији и сваки бекдор пас у простор. На тај начин Јанис Сферопулос би растеретио своје играче и поново би, посматрајући их са стране или са врха, све њихове људске и играчке квалитете ставио у функцију тима и циља који нам је свима заједнички – пласман у доигравање Евролиге са што боље позиције.
Хоће ли се ово догодити или не, немам појма, али знам да нас до краја лигашког дела Евролиге очекује још шест утакмица и да други клуб немамо. Дођите 13. марта у 19:00 да подржимо нашу Црвену звезду против Олимпије из Милана – напред Звезда!
Додајте коментар