У маратонском такмичењу попут Евролиге, хвалоспеви након победе не чине велику услугу, али ни разочарања након пораза.
Повратак у евролигашке ровове након ФИБА паузе требало је да донесе спектакл црвено-белој јавности ужељеној клупске кошарке пред најинтересантнији део сезоне. Ипак, Црвена звезда се својим наступом у Арени није показала као тим који је нестрпљиво чекао повратак са предаха. Барем је тако изгледало у четири линије паркета који представља најпоузданијег сведока. Играш добро? Имаћеш више шанси да победиш. Не играш добро? Имаћеш више шанси да изгубиш. Ствари су веома једноставне. Колико год звучале као обичне калкулације и фразе, толико су једноставне и реалне. И пошто је кошарка најмеритократскији спорт, тим који буде боље расположен, чак и ако игра окрњеног ростера, на крају ће бити победник.
Жалгирис је научио Црвену звезду добру лекцију. Црвено-бели су пред собом имали ривала против кога је победа била заведена под тачком ‘императив’ јер, изузев Виртуса и Ефеса, сви преостали ривали до све ближег краја лигашке фазе биће директно из зоне плеј-офа или плеј-ина. Да ће посао бити лакши наговештавале су и промене у ростеру Литванаца, који су остали без четворице уочи утакмице. Ипак, колико год улога фаворита и домаћи терен сугерисали почетну предност, играчи су ти који праве или не праве разлику.
Једном речју, Црвена звезда је против екипе из Каунаса била – инфериорна. И ако ништа друго, пораз од пораза се разликује. Једно је да играш и изгубиш, а друго је да уопште не играш. Црвено-бели су играли, то није била утакмица од оних кад се нико не труди, нити равнодушно не мари за догађаје на терену, али је ипак била надиграна и заслужено је изгубила. Узимајући све у обзир, Звезда је била лоша, не катастрофална али подређена. Није имала енергије. Није имала апсолутно ништа од идеје и креативности. Само је посматрала како јој ривал са скраћеном ротацијом држи час кошарке, игра школски, једноставно и на крају односи победу.
Гости су били у незавидној позицији јер би их пораз потпуно удаљио од плеј-ин зоне, која је ионако далеко због позиције на табели и незгодног будућег распореда. Међутим, имали су тимски дух. Желели су то више. И као што је обично случај у оваквим ситуацијама, када један тим има неких својих проблема, барем за једну-две утакмице, може се ујединити. Сећате се шта се десило са Звездом у победама против Бајерна или Олимпијакоса? Јуче, то није био случај, јер као да Сферопулосовом тиму треба тензија, каква је владала уочи поменутих мечева, да је држи на највишем нивоу. Претходне ноћи Црвена звезда није имала тај нож у зубима који је био потребан да се од старта наметне противнику, да му поручи да се она пита за све ствари у свом дому.
Највеће Звездино вођство кроз утакмицу било је свега кош предности (+2; 16-14, 29-27, 46-44, 50-48). Податак у којем стаје сва прича о недораслости да се победи. Уз то, +/- статистички показатељ показује само Дејана Давидовца са позитивним скором (такође +2). Јасно да ово није увек савршен мера јер не узима у обзир све факторе који утичу на утакмицу, али са толиким бројем играча у минусу, не можете да добијете утакмицу ни против кога. Црвена звезда већ годинама нема рутинера у својој екипи, који ће бити способан да испоручи поене како је то Франсиско радио за Зелене.
Недовић, Кенан, Калинић, сви су се редом смењивали на Французу, некад нису успевали ни да га испрате ни погледом и не би га укротили ни да су ласо имали. Брза бромена правца, корак назад, дриблинг – свим овим служио се да избаци своје чуваре из теже. Нису помогла ни ретка удвајања. Затрпао је Звездин кош са шест погођених тројки. Готово да је само то радио на утакмици, јер је једини погодак са полудистанце имао при резултату 70-77 у последњој деоници. Но, није био једини проблем за одбрану Звезде. Жалгирис је успео да готово 30 минута кошарке држи проценте шута из игре на преко 60% и да на тај начин одигра свој меч сезоне у такмичењу.
На другој страни, Звезда није имала свог мађионичара. Коди-Милер Мекинтајер није тај тип играча. Лошег шута и извиканог продора, који не може да прође против противника ове врсте јер се пре свега ослања на сирову снагу него на осећај, чинио се опет као и немали број пута попут страног тела. Рекло би се другачије, навикао је на тимове у којима је играо, попут Басконије, где је његова улога била потпуно другачија, али ово није у потпуности валидно оправдање. Затим, Ајзеја Кенан је имао још једну ноћ за заборав у дефанзивним канџама Довидаса Гедраитиса. Јаго и Недовић кренули су са погоцима тек када је моментум отишао на гостујућу страну. Превише тога стихијског, без плана и усиљеног у игри црвено-белих.
Филип Петрушев се добро увео у меч са 10 раних поена, али је до краја додао још свега шест. Јанис Сферопулос користио га је претежно на позицији крилног центра услед изостанка Луке Митровића и лошег издања Џона Брауна. Још једном се потврдило да Петрушеву више одговара када је петица, али силом прилика морао да се спусти позицију ниже. Не само да га је то спутало поентерски, већ је био највећи потрошач лопти, није успео да убележи асистенцију, а у одбрани је имао доста мука са Браздеикисом и Смаилагићем. При крају је подлегао форсирању у нападу које није завршавао ни поенима ни изнуђеним фаулом што га је фрустрирало. Андреа Тринкијери је имао доследан план да се избегава нападање Боломбоја и то је успешан рецепт који све чешће примењују Звездини ривали.
Сферопулосови играчи лоше су користили фаулове. У првом полувремену били су превише мекани, дозволили су Франсиску да стекне комфорност и самопоуздање. Користили су тзв. мале фаулове јако лоше и касно су излазили из бонуса, када се чинило да фали доста чврстине. Сасвим сигурно им је исто сугерисао тренер на полувремену, али је онда у наставку отишла у другу крајност – направила је три брза фаула у непуних минут и по, а одмах потом и изашла из бонуса. Са притиском који доноси тесни резултат, осећајем немоћи и фрустрације, у наставку су чињени неки лоши прекршаји који су гостима доносили лаке поене са линије.
Чини се да хаотичност у Звездиној игри влада негде од почетка јануара. Много сличних утакмица гледали смо и протеклих седмицама, само што је већина њих завршено срећним крајем. Апмплитуде и чести недостатак идеје или креативности итекако изазивају скептицизам и сумњу навијача. Оправдано рекло би се, јер са протоком сезоне тим као да игра погубљеније, уместо да поприма хомогеније обрисе. Криза игре долази пред најважнији део сезоне који доноси расплет. Јанис Сферопулос мора да нађе решења да екипа добије потребну ширину.
У закључку: Превише инфериорности на индивидуалном нивоу која је кумулирана и на изглед тима као целине. Да ли је нешто изгубљено са овим поразом? Не. Апсолутно не. То није крај света. Резултати из исте такмичарске вечери иду на руку црвено-белима. Ипак, важно је за играче да знају да је потребно престати са менталитетом „у реду, имамо их“ против (теоретски) тимова нижег нивоа. Свака утакмица одлучује и прави разлику. У тим околностима, од старта се треба ући чврсто у утакмицу, ментално и физички. У супротном ће бити проблема, као што је кроз све раније сезоне био случај са овим Жалгирисом, Албом, Асвелом и сличним.
Додајте коментар