Човек који се предаје ауторитетима

Горког укуса за црвено-беле завршио се 175. вечити дерби. Нерешени исход и испуштена победа минут пре краја дошли су као казна за неозбиљност коју Црвена звезда показује, не као тим, већ превасходно као клуб. Не нешто што ће је оставити без титуле, али сигурно нелагода која ће је жуљати. Онда када је требало потврдити доминацију у првенству, али из првог судара са вечитим ривалом (4:0), Звезда је показала несигурност и препаднутост целокупном сликом развоја догађаја на терену.

А та слика је изгледала овако: свестан лимитираног квалитета којим располаже и немогућношћу да парира равноправном игром, Срђан Благојевић је послао на терен екипу са петорицом у последњој линији. Са четворицом испред њих и нападачем Јовановићем који није стајао превисоко, то је већ био јаки дефанзивни бедем који се, посебно у првом полувремену, врло синхронизовано кретао и затварао простор за било какве пукотине. Звезда је држала посед, чак и без неке велике муке успевала да приђе последњој трећини терена и казненом простору, али је онда све запињало у шуми црно-белих играча. Незаинтересовани за позициони напад, гости су се ослањали на своја брза крила Зубаируа и Калулуа и исплатило им се.

„Примили смо гол онако како смо и знали да ћемо да га примимо“ била је прва импресија Владана Милојевића. Навијачи Црвене звезде требало би да буду врло узнемирени овом поруком. Зашто? Па некада се под Владаном Милојевићем знало да је одбрана управо оно што ће функционисати. „Звездаши мирно спавајте“ некад је поручивао тренер Звезде уочи плеј-офа за улазак у Лигу шампиона, али данашњи Милојевић као да се разликује од оног из првог мандата. Некада то уме да буде добро, некада баш и не.

„Мислим да су моји играчи, да не помињем сад који, били импресионирани значајем утакмице“ поручио је и, чини се, уперио прстом у неке. Међутим, за Црвену звезду би на стратешком, дугорочном плану било много корисније да се направе неке анализе које ће служити не тренутном пресеку стања, већ оне које ће показати узрочнопоследичне следове неких потеза и куда Црвена звезда иде, јер како је речено, овај реми је неће оставити без титуле, али може да буде показатељ да је на лошем путу, на ком не би смела да остане за време предстојећих летњих квалификација и европских мечева.

„Најискуснији играчи у одбрани су нам отишли, играмо са нашом децом и то је генерално пресудило“ између осталог чуло се од Милојевића. Не би се са овим требало ћутке сложити или пристати на овакво правдање. Прво, у клубу добро знају колико су та „наша деца“ донела новца клупској каси, па се овакво генеричко упирање прстом у њих не би се смело дешавати. Друго, како су споменути најискуснији отишли? Ђига је заслужио својим перформансама одлазак у најквалитетнију лигу на свету. До јануара незамењиви Спајић, упркос великој штети коју је неретко наносио својим грешкама, пуштен је низ воду када је сезона мање-више решена и када се касно увидело да он није оно што је потребно. Вања Дркушић, ометен повредама и искључен одабиром тренера, отишао је у невреме пошто је тако испреговарано са Зенитом. Отишли су и они нешто неискуснији, али који су добијали минуте. Огњен Мимовић је продат на другу понуду. Стефан Лековић послат је у Монцу на позајмицу, која је испреговарана тако да се неминовно претвори у трансфер. Отишли су и Дегенек који није имао никакву улогу, а током истог лета у којем је купљен и Немања Стојић. Треће, ако су зиму обележили такви одласци ко је дошао као замена и надоградња? Нико сем позајмљеног Сандовала од којег се, успут, не може очекивати инстант квалитет.

Дефанзивна линија Црвене звезде тотално је расформирана. Ту је остао само Сеол, сада дефинитивно прекомандован на десни бок. Лични утисак, Корејац је једна од најслабијих карика у тиму. Бар се тако може рећи за први део сезоне. Сада, са новим младим и неискусним штоперским тандемом, са Ананом на левом беку који више подсећа на надареног Жандера за офанзивне акције са слабашним дефанзивним инстинктима, него на потребног стартера за ниво такмичења у европским куповима, Корејац се чини још и најмањим проблемом. А и даље је реч о профилу играча какав у Црвеној звезди не може да буде користан када играте против бољег од крагујевачког Радничког.

„Ми у спортском сектору имамо план и визију како желимо да тим изгледа на лето“ била је реченица Милојевића пред вечити дерби. Дотад, изгледа да су се у клубу решили на губљење времена, јер у спорту не може да постоји зацртани план који треба следити до тачно дефинисаног циља. Гласно се у медијима говорило о доласку Милоша Вељковића на лето, кад му истекне уговор. Очекује се да ће сем њега доћи још један искуснији штопер од оних који су тренутно у тиму. Чекајући голубе са гране… Јасно је да ће од лета дефанзивна линија добити нова имена, али какви ће онда бити изговори? Да им треба времена за уигравање!

У Црвеној звезди они који одлучују, а пре свих Звездан Терзић, не схватају да је зимски прелазни рок кључна полазишна тачка. Док им зимски рок не буде приоритет, клуб неће моћи да направи искорак. Доказ је само ако се осврнете на август месец из ове такмичарске сезоне. На дан жреба за Лигу шампиона Звездан Терзић изјављује да неће бити долазака, а онда се у предвечерје Лиге шампиона тим драстично мења одласцима и касним доласцима. Не чуди што је у прва четири меча лигашке фазе ЛШ екипа била тотално неповезана. Сваком тиму је потребно време, а у Црвеној звезди га не вреднују.

Лепа је идеја да се у међувремену настави пракса са афирмисањем младих играча, али овде долазимо до кључне разлике у односу на ранији период. Ераковић је стасавао уз Драговића, Ђига је стасавао уз Драговића. Ђурић и Милосављевић препуштени су један другоме! Видела се несигурност већ против ТСЦ-а, али је то било правдано тиме што први пут играју заједно. У вечитом дербију испливале су мане. Партизан је из четири опасна прилаза голу погодио три пута.

Постоји изрека – чија је жаока, тога је и бол. Управа клуба и тренер донели су одлуку да расформирају дефанзивну линију. Одлуке које се доносе без дубоке анализе и разматрања могу имати далекосежне последице. У овом случају, Звезда је остала без победе у дербију и њене мане су огољене. Наставак оваквог приступа према формирању тима у зимском прелазном року неће донети ништа добро, напротив… Очигледно бесни и незадовољни Владан Милојевић у обраћању медијима требало би прво да испита своје поступке и улогу у свему овоме. Упитан после пораза од ПСВ-а да ли може да утиче на одласке кључних играча, рекао је „Није то ствар мог апела, људи из клуба су вам најбоље објаснили како клуб функционише“. Можда би тренер црвено-белих могао да схвати да је и он сам човек из клуба, да његови захтеви треба да буду уважени, уместо што се само препушта раду са материјалом који му се додели. Сваки тренер је одговоран за композицију тима, а нарушени баланс тима иде и њему на душу ако се равнодушно носио са тим да му други димнзионира играче којима ће располагати. Баш као што оса када убоде, сама страда, тако и људи који причињавају штету на крају трпе последице својих поступака. У случају Милојевића, жаока је нанета штета коју је претпео тим оставши са недораслом почетичком одбраном, а бол је ускраћена победа и фрустрација које је доживео јер није победио екипу оскудну квалитетом. Пак, са тим болом требало би да се избори преиспитивањем својих поступака, а не бахатим иступом пред новинарком. Не приличи му. Не иде уз његову појаву, бар не уз ону из првог мандата.

Питање је ипак да ли ће у преиспитивању успети да схвати где је његова позиција у свему овоме. „Мој задатак је да тренирам играче и извлачим из њих максимум. Све остало је на спортском сектору, конкретно Митру Мркели и Марку Марину. Фокусирам се да од снага којима располажем направи респектабилан тим који ће низати успехе. Најсрећнији сам кад прође прелазни рок“. говорио је после утакмице са крагујевачким Радничким. Из свих ових речи, изгледа да се он и не пита. Познато је да шеф струке увек воли да нагласи религиозни аспект живота, али он као да се препушта не само Богу, већ и људима из хијерархије. Када се појединац препусти ауторитетима, губи своју самосталност. Његово критичко мишљење бледи. Онда лични развој остаје неснађен у сенци туђих избора. Тако, остаје лишен могућности да оствари свој пуни сјај. Ако се Владан Милојевић не буде сам изборио за оно што му треба, а то су време и континуитет, онда ће несвесно бити лош по Црвену звезду, ма колико му се чинило да је најбоље да слепо прати план „људи из клуба“. Ма колико био несрећан док траје прелазни рок…