Последњи вечити дерби није донео ништа свеже сем новог трофеја у ризници црвено-белих. Заиста, ништа кроз шта досад већ нисмо пролазили. Још једном су два тима пружила узбудљив меч достојан дербија и финала. Црвена звезда је подигла још један трофеј и наставила своју вишегодишњу доминацију у жетви одличја. Поново је Јанис Сферопулос победио Жељка Обрадовића. Опет је тренер српског и регионалног вицешампиона на конференцији користио време и простор да ниподаштава успехе Црвене звезде и тражи некакве „факторе“, ма колико небулозни били, у покушају да спере сваки траг личне одговорности за још један пораз у мечу за трофеј.
Јер кошарка се како се зна, па и у земљама без кошаркашке традиције попут Бангладеша или Суринама, игра за трофеје осим, изгледа, у Србији где је трофеј омаловажен а у први план стављена псеудоромантичарска стихија лигашке победе преточена у дочек на аеродрому или прославе по лобију хотела. Навијачи Црвене звезде саркастично су исмејали овај искривљени и демагогијски наратив још прошле сезоне, а који се упорно и даље понавља као хипнотишућа мантра, за време прве утакмице финала српског првенства када су развили кореографију која приказује крунисано 11. место које сија златним сјајем, алудирајући на ондашње комичне аргументе и инсинуације Жељка Обрадовића да су трофеји Црвене звезде плод нечега другог а не одраз квалитета, јер виши пласман Партизана у Евролиги, као наводно једином озбиљном такмичењу две године заредом, довољно говори ко је бољи.
„Немојте молим вас да вам објашњавам, заболеће вас глава. Немојте молим вас да се правимо наивни да не знамо о чему се ради. Узмите табелу Евролиге у две задње сезоне и видите како се завршило. Па, онда упоредите мало. Знате о чему причам, као и сви што знају. Нека нас победе 25 пута. Никакав проблем, али нешто говори то што смо ми били шести у Евролиги прошле године, а они на 11. месту. И ове године смо имали знатно више победа. Није то случајно.“
Слушајући јадиковку са последње Желимирове конференције, чекало се да опет потегне овакав аргумент. Авај, нема га! Карте су другачије промешане. Али, будите сигурни да би се опет позивао на ово да је у позицији. Пак, подсетили бисмо да у те две сезоне међусобни скор два тима гласи 2-2, уз бољу кош-разлику Црвене звезде. Ето колико мало треба да загребете испод овако сервиране површности да бисте видели да је Црвена звезда показала способност побеђивања „страшног“ Партизана на свим фронтовима у периоду откад се Обрадовић вратио у српску кошарку, најављен као месија који ће релаксирати односе међу клубовима и промовисати прави сјај српске кошарке у њеном изворном облику кроз младе и талентоване домаће играче. Од свега најављеног са чувене промотивне конференције, остало се само на младости, али не српској, јер Обрадовић доследно афирмише будућност јужносуданске, немачке и канадске кошарке. Отуда ваљда и потреба за тако упорним наглашавањем како се ради о једној од најмлађих екипа у Европи, као да у том саставу нема играча попут Стерлинга Брауна, Ниликине или Вашингтона који су тако неискусни одиграли више стотина НБА утакмица, уз освачаја Мундобаскета, члана српске репрезентације који је освојио Олимпијску бронзу и неких ветерана европске кошарке попут Дејвиса и Лундберга…
Једноставно, Жељко Обрадовић све теже подноси поразе од Црвене звезде и то не може да сакрије. Како на терену, тако и у конференцијској сали. Прошле сезоне, најтрофејнији европски тренер је остао да гледа Звездино крунисање у Нишу и кад су многи играчи отишли у свлачионицу. Ове, након што су узели своје сребрне, покупио се са тимом и отишао. Наравно, и прошле године је иза микрофона сипао отров говорећи да су унапред знали шта их чека у финалу, постављајући питање чему младе судије које нису дорасле задатку. Ако бисмо гледали оком експертизе, прошлосезонски Куп је можда најбоље одсуђена утакмица Црвене звезде и Партизана. Тренер Партизана је, наравно, могао и морао да нађе замерке као алиби. Те ноћи је и хистерично позивао челнике клуба да докажу да нису државни пројекат. Јасно, нико из страначке управе није смео да порекне у данима после тога да Партизан узима озбиљан државни новац и ужива државне повластице неизмиравајући пореске обавезе. Ипак тренеру Партизана је било главно да његов имиџ буде ненарушен. А о како се преосетљивој личности ради, довољно сведоче саме његове речи да доживљава незапамћено шиканирање јер му судије не персирају.
Претходних дана је био и спин да нико никада није играо три дана Купа узастопно. Да подсетимо, то је био случај са Црвеном звездом прошле сезоне и то је није омело да освоји трофеј. Али ни то није битно, јер да га је освојио, за Жељка Обрадовића би то постао нови омиљени трофеј у каријери, после једне АБА лиге, коју је потом прогласио смејуријом од такмичења када то није поново успео.
Сви су јуче могли да виде какво је суђење било. Осетно у корист Партизана. Клупа Партизана, почев од Обрадовића и Андроића, па и капитена Маринковића, непрекидно је вршила притисак на судије у свакој могућој ситуацији. Арбитри, уплашени јавног гнева и медијског линча, неминовно су доносили неке перфидне одлуке у корист Партизана. Смешни фаул досуђен Петрушеву, допуштења Тајрику Џонсу да га држи за руке без да свирају контакт, неке силазне путање, „секирице“ по рукама,… Обрадовић се накнадно обрушио на њих да нису имали исти критеријум код досуђивање корака, али могао би да одгледа репризу и погледа колико пута је Карлик Џонс направио грешку у корацима, а да то није одсвирано.
У финишу утакмице, након што је К. Џонс промашио бацање које би водило у победу, клупа се оркестрирано обрушила на судије тражећи да се ово понови јер је играч наводно погођен. Срећом, живот у дигиталној ери има и својих благодети па снимак ове ситуације показује да сам Карлик Џонс нема појма о чему се ради и шта то стаф иза њега то тражи.
ВИДЕО: https://x.com/MozzartBet/status/1890880752104948182
Јадне судије нису смеле да му досуде техничку када им се уносио у лице, чинећи исто потом и записничком столу. На крају је судија нашао „соломонско“ решење да досуди техничке обема клупама, чисто да се нешто не би замерило, иако је толико очигледно са које стране је долазио притисак.
Жалосно је у шта се претворио најуспешнији европски тренер. Претворио се у лицемера, подстрекача подела, неспортску фигуру. Али, то је последица жеље да се увек буде у центру пажње искључиво као предмет довљења. Жељко Обрадовић је, откад се вратио у Партизан, наилазио на буквална клањања противничких тренера (Александар Џикић), Ернем Џан му је чак љубио руку по традиционалном турском обичају да млади Турчин љуби руку старијем човеку. Медији су га идеализовали и кад је доживљао фијаско, никад нису преиспитали његову улогу за све лошије односе. Навијачи су од њега створили фигуру којој ће се безусловно предавати, пуштати јој да их води, а они ће чак и слепачки пратати макар ишли у амбис. У таквом амбијенту се Жељко Обрадовић навикао да му се све покорава, да не наилази на некога ко има свој правац и смер, није му природно да неко стане на његов пут. Ту се појављује Црвена звезда. И то тешко прихвата.
Због свега тога, Обрадовић као да се претворио у Барона Минхаузена, личности из 18. века. Елитни тренер Обрадовић је баш налик немачком племићу познатом по својим невероватним и фантастичним причама. Његове приче су често биле преувеличане и невероватне, али су биле испричане са таквом уверљивошћу и шармом да су многи уживали у њима. Међутим, те приче су биле обичне лажи па је Минхаузен остао упамћен као један од највећих лажљиваца на планети, а његово име синоним је за особу која лаже. Темљено на оваквим цртама личности настао је познати Минхаузенов синдром као психолошки поремећај назван по овом лику. Особе које пате од овог синдрома имају потребу да преувеличавају или измишљају како би привукле пажњу и саосећање других.
А како боље изазвати саосећање других него причама о шиканирању, поткрадању и системским опструкцијама? Има ли патетичнијег и бољег алибија за циљану публику од овога, да се замаскирају велики неуспеси након свих улагања. Сваки други тренер би у овој ситуацији одавно добио отказ.
Да кажемо, Звездиним навијачима ни не треба да Обрадовић добије отказ. И Барон Минхаузен, поред тога што је био патолошки лажљивац, код других је изазивао забаву и смех, јер сви су схватала о каквим причама се ради. Јуче су за време церемоније доделе сребрних медаља, навијачи црвено-белих певали „Жељко остани“ као јасну поруку да никакав појединац са друге стране не може да буде непремостив за Црвену звезду. А победити „највећег“ ипак доноси још лепши угођај. Смета само једно, што тај „највећи“ преко леђа Црвене звезде жели да опере себе пред својим навијачима. И тако већ три године, ушли смо и у четврту. Много је. Говорио је о томе и Немања Недовић.
„Искрено, немам много тога да кажем. Срећан сам због трофеја. Ионако ће се вероватно скретати пажња са ове победе на разне ствари, као што се ради последње три године. Само што сада има кукања и плакања и пре утакмице. То је то, срећан сам због трофеја“
Можда би било занимљиво да се организује један вечити дерби који ће судити Жељко Обрадовић. Критеријум ће сигурно бити по његовој вољи. Али, ако он дели правду, неко други ће морати да заузме место на његовој клупи. Ако би Партизан добио тај меч, да ли би му его пружио потпуни угођај, јер ипак он није био тај који је на другој страни надиграо Јаниса Сферопулоса…
Додајте коментар