Остала је иза Црвене звезде седма такмичарска недеља дуплог евролигашког програма након које ће морати да се, после непријатног пораза против Фенербахчеа, задовољи половичним учинком. Баш као у највећем броју у оваквим случајевима. Наиме, црвено-бели су у шест наврата били половични, а једном су остали празних руку после болног пораза у Каунасу и губитка у атмосфери тиховања против Панатинаикоса, у судару са европским прваком који је остао у сенци погибељи у Новом Саду.
Симптоматично, резултати из оваквог распореда показују правилност да Црвена звезда губи утакмицу пред својим навијачима у дуплом програму. Чак четири пута развијао се овакав сценарио, што су уједно и сви порази црвено-белих код куће. Најпре против Барселоне која је нанела први (спорни) пораз Сферопулосовом тиму у такмичењу након уводних 3-0, онда горе поменути (и опет спорни) неуспех против Панатинаикоса, затим дебакл у вечитом дербију, закључно са поразом од Фенера. Све то за време дуплог програма! „Сва срећа“ па је укрштање распореда и календара два пута Црвену звезду послало на пут у Француску и Италију, где је Звезда у, казино знаној, Кнежевини била бољи коцкар од Монака, а у универзитетској Болоњи начитанији и досетљивији академик од Виртуса.
Јесу ли све ове тенденције случајност или црвено-бели заиста пуцају под теретом очекивања? Посматрајући све околности, факторе и предикције, рекло би се да је ипак ово друго. Очекивало се да ће после славља у Истанбулу, црвено-бели добити крила и наставити такмичење као и даље једини непоражени, али је онда дошла Барселона и Роберт Лотермозер. Очекивало се искаљивање беса после сцена из Каунаса, али ни +14 није било довољно за шутерски индиспонирани Панатинаикос. Очекивала се фешта у вечитом дербију против ривала који је дотад губио серијски, али је уследио шок. Очекивао се наставак тријумфалне серије с краја минуле и почетка текуће календарске године, али је крешендо тројки Фенербахчеу донео звук победе. Чак и када су побеђивали, црвено-бели на свом терену нису бриљирали. Као сведочанство стоје утакмице са Басконијом, Макабијем и Паризом. Изузеци су Алба, Бајерн и Олимпијакос, али ипак са интервалима у којима су показивали жилавост.
Утисци су једно, а бројеви друго па тако они могу да демантују ову причу, јер је стопа успешности Црвене звезде на свом терену 63,6% (7 од 11), а као гост она је нешто нижа и износи 54,5% (6 од 11). Ипак, поред ове квантитативне димензије, незаобилазна је и квалитативна, а када сагледавамо њу, неоспорно је да су црвено-бели пружиле неке партије далеко од свог дома које су изгледале доста сувереније и убедљивије.
Тешко је објаснити феномен да тим који има заглушујућу подршку дозвољава себи неке од приказаних великих осцилација и парадокс да му више одговарају утакмице у улози госта. Али као заједнички именитељ разних фактора који могу довести до тога, може се издвојити један – притисак. Као што таоистичка мудрост каже да „међу војницима постоји изрека фина – не лежи ми улога домаћина“, тако и Црвеној звезди више прија да иде у походе широм континента, док код куће влада равнодушни спокој. Ипак, тако нешто није по протоколима такмичења, а сем тога, црвено-бели ће у наредном времену морати у походе и у свом Београду, јер су следећи изазови гостовања ратном егзилском Макабију и Партизану.
Мада притисак има и своју покретачку димензију, по Звездин тим он се рефлектовао само у негативном светлу. Јер, нису ли под притиском скривљена два неспортска фаула против Фенербахчеа већ у првом кварталу? Није ли под притиском Звезда бачена у агонију и препад па јој турски састав погађа четири везане тројке у четири узастопна напада на отварању другог квартала? Није ли под притиском дошао страх који дезоријентише па Сферопулосови играчи постају рањиви на периметру који су дотад бранили као друга најбоља одбрана у такмичењу?
Паралишући притисак задрхтао је руку и на слободним бацањима, која су лако могле да коштају против Монака. Тако је Милер-Мекинтајер машио оба против Фенера (58-70), тако је и Боломбој против Монака стартовао са 0/4, а Петрушев који је у Кнежевини био непогрешив са линије 11/11 се такође лоше увео ставши на црту, да би потом пребродио баријеру. Како и не би, када је из минута у минут на терену деловао све бољи и незаустављивији, одигравши старшну утакмицу.
Управо је на крилима Петрушева и Кенана за једва пет минута игре Звезда направила серију 19-1 (за 32-24) и поништила Монакових +10 када је Папајанис погодио из офанзивног скока. Али и након што се Звезда за корак одлепила, симптоми попуштања под притиском су успориле даљи напредак у смислу осетније предности. Видели смо у овој деоници и офанзивне фаулове Боломбоја и Милер-Мекинтајера, онда и оклавања под обручем која су доводила до три секунди у рекету или до промашене отворене Добрићеве позиције ван линије 6,75 па је Звезда отишла на одмор тек с кошем предности (36-34).
У наставку већ виђена сцена. Први пут је Звезда отишла на двоцифрену предност (46-36) након што је Боломбој поентирао из офанзивног скока, али је онда ступио на сцену déjà vu са фауловима у нападу, промашеним бацањима, попустљивијој одбрани и све друго што је омогућило Монаку да се врати у утакмицу захваљујући Алфи Дијалоу. Његови и Џејмсови напори у последњем минуту довели су госте у предност (74-76), пре него што је Ајзеја Кенан изједначио двадесетак секунди до краја регуларног времена (76-76). Монегашка звезда је желела да има последњу реч, али његов покушај за три поена, где је био у ноћи без поготка (0/7 ), није пронашао обруч.
А у продужетку, више не Филип Петрушев него једнако користан Џоел Боломбој, уз Кенана, доминирали су за победу (88-82). Заслужену на крају, јер су црвено-бели награђени за упорност. Ма колико да се носила сама са собом због наметнутог притиска очекивања, знала је Црвена звезда да ће и Монако изаћи са ножем у зубима, јер су гости коло раније доживели горак пораз од Бајерна. Неће бити много такмичарских недеља када Мајк Џејмс пропусти две шансе да добије утакмицу уз звук сирене у два дана размака, али како рекосмо, није ни Црвена звезда била само срећник, јер је победу заслужила беспоштедним залагањм.
Психолошки је исцрпиво играти меч у којем два тима отупљена дуплим програмом шутирају мање од 30% из домета за три поена, док играју кош-за-кош у последњих осам минута, без икаквог одлепљивања више од једног поседа. Ако је посустајала у немалим моментима, Црвена звезда није престајала да тражи прекопотребну победу – и нашла је.
На основу свега наведеног, и узимајући у обзир да је јурила заостатак у последњем минуту, те да се одлучила на ризик и брањење последњег напада, да је нашла снагу у исцрпљујућем интезитету, онда нема сумње да је Звезда остварила вредну „ugly win“, како то кажу Американци.
Јер, таоистичка мудрост с врха текста завршава се поентом – „Кад се две војске сукобе, победник је онај који победи тешка срца“.
Додајте коментар