Са мисијом да покаже да под рефлекторима crème de la crèma европског и светског фудбала има места и за њу, Црвена звезда под присмотром оштрих погледа њених вечно избирљивих навијача засијала је како није скоро.
Није имала ни бода да јој буде утеха у прва четири меча, али у петом је еруптирала. Пето коло – и пет голова у мрежи ривала. И то каквих! Тешко је одабрати која егзекуција је била боља и фудбалскија. Ефективност и ефикасност црвено-белих напунили су око жељне публике која је последњих година вапила и гладовала за нечим сличним. И овде не може да се подведе све под број датих голова, већ је реч о нечем већем пошто је екипа Владана Милојевића сервирала и више од пуке реализације.
Мада није кренуло најбоље пошто је на ватреном крштењу Иван Гутеша после свега пет минута морао да вади лопту из мреже, Звезда се брзо консолидовала и отворила рафал. Штавише, Штутгарт као да је погрешио дошавши у рано вођство и приморавајући тиме Црвену звезду да исцрпе своје могућности које можда ни сама није познавала. Осликало се то у ситуацији где Силас краде лопту на средини терена у 12. минуту, претрчава неколико добрих метара и беспрекорним ударцем ван казненог простора враћа егал на семафор.
Одахнуло се у тим моментима јер је Звезда увидела да може да се надмеће са немачким вицешампионом, уз мало (више) храбрости. А окуражена Црвена звезда брзо се уверила у исправност изреке да срећа прати храбре. У 28. минуту, када је Демировић по други пут послао лопту у мрежу Црвене звезде, судија је подигао заставицу и гол је поништен због офсајда. Тесна ситуација превагнула је на црвено-белу страну јер је колено босанскохерцеговачког нападача било истуреније од њене последње линије. Ако се Звезда уверила у исправност изреке о храбрима, Штутгарт се уверио у исправност Марфијевог закона, јер је уместо њиховог вођства кренуло по злу и нашли су се у заостатку пошто је Крунић искористио Сеолову лопту и инерцију у њиховој одбрани за прву предност Звезде у Лиги шампиона.
У другом делу игре Звезда није упала у препаднутост која јој је неретко била својствена. Напротив, српски шампион је био бољи и ближи новом голу. У 52. минуту, када је Милсон спазио Силаса, али га није пронашао тачно тамо где је желео, тако да ударац овог другог није загорчао Нибелу. Шест минута касније, Ендиај је такође био виђен за 3-1, али није успео да савлада противничког голмана из непосредне близине. Притисак се наставио, а Иванић је гледао како Нибел скреће шут из унутрашњг угла.
Већ се ту могла осетити нервоза на трибинама, јер је Звезда машила оно што се не сме на овом нивоу. Страховало се на помисао да би ови неикоришћени моменти могли бити кажњени. А онда коначно – одахнуће. Чинило се преломљеним када је у 65. минуту Иванић главом погодио на другој стативи након корнера и трагичне реакције немачке одбране.
Штутгарт није био у стању да нађе решења за Звездину пирамидалну шему на средини терена која је давала чврсту дефанзивну структуру и истовремено довољно играча за прелазак у напад. Тако је севнуо противнапад Радоњића који је тек ушао на терен и нашао хектар празног стадиона испред себе, избио лицем у лице и лепо матирао Нибела за 4-1. До краја, црвено-бели су задржали своју предност са спокојном лакоћом, па чак и улепшали стављајући шлаг на торту са Радоњићевим невероватним дијагоналним шутом за коначних 5-1.
Тиме је окончан један од најозбиљнијих мечева Црвене звезде последњих година. Момци Владана Милојевића изгледали су умного другачије од ранијих судара са екипама из Лига петица. Наравно, разлог томе јесте и доста боље здравствено стање у тиму који је скоро комплетан, али има и до приступа. Пре само неколико недеља, Црвена звезда није била способна да парира у трчању против својих ривала. Није могла ни да их стигне и похвата по терену, па је тако против Барселона скривила свега четири прекршаја. Против Штутгарта, Звезда је истрчала више километара од свог ривала навикнутог на високи интензитет такмичења.
Није било ни класичног повлачења при вођству. Звезда је дала пет, а створила још толико изгледних шанси за гол. Последњи погодак пао је нешто ситно пред истек деведесетог минута, па и нема бољег аргумента о ангажованости која је красила ово издање. Црвена звезда као да је збацила са себе рите пасивне, неактивне и немуште екипе и пресвукла се у неког бундеслигаша који не стаје док судија не свира крај.
Наравно, фудбал који Црвена звезда негује није бундеслигашки системске природе, али говорећи о ангажованости, дисциплини, трчању то одаје некакве контуре. Није било ни пада морала као у Милану или Кнежевини, већ се осећала решеност да серији пораза дође крај.
Ако је био циљ да се докаже да Црвена звезда није залутали просјак међу елитом, то се десило на начин који улази у анале. Не славе ни много јаче екипе у Лиги шампиона са пет датих голова тако често. Али ту неће бити крај, јер ће Црвена звезда морати себи да наметне нови циљ – да докаже да ово није био изоловани бљесак.
Не тако давно десило се да Црвена звезда размонтира Ференцварош на Маракани (4:1), а онда се испоставило да је то била стихија јер је групну фазу у тој сезони завршила на последњем месту. Биће потребно да ноћашњи тријумф буде тачка прекретница, а не једна утеха и лепа успомена.
Додајте коментар