У протеклим сезонама навијачи Црвене звезде имали су много разлога за задовољство, а сегмент којим се будило незадовољство није поникао из спортског сектора.
Терен и оно што покаже семафор на крају утакмице једино је мерило у спорту. На радост свих звездаша, поглед на семафор је доносио задовољство у највећем броју утакмица. Ипак, у минулим сезонама почело је да клија незадовољство дела навијача, да би се ове манифествовало нешто интензивније.
Није се тај осећај зачео у спортском сектору, али се на њега прелило. Навијачи Црвене звезде незадовољни су јер клуб не напредује и расте иако има све предиспозиције. Љубоморно су наши навијачи гледали на године доминације Партизана, мислили да је нама такав монопол над фудбалом све би било лепо. Данас је Звезда на позицији доминатора, али “монопола” нема, већ само покушај тога који клуб гура ка дну довођењем непотребних играча из лиге како не би завршили у редовима највећег ривала или гомилање играчког кадра које се показало као непродуктивно.
Истина, није данашњи Партизан ни близу Црвене звезде у својим најтежим данима. Није још на стадиону у Хумској угашена струја, нити су црно-бели избачени из Европе када је мач УЕФА финансијске контроле висио над главом. Свесрдна помоћ државе спречила је непријатности комшијама чак три пута, док за Звезду није било пара за лиценцу 2014. године.
Без обзира на то, Црвена звезда има потенцијале да се издигне над највећим ривалом који врло лоше послује на свим пољима. Наш клуб не користи ту ситуацију да се издигне, а није да не покушава. А покушаји су скупи и углавном неуспешни.
Две сезоне у Лиги шампиона нису донеле ништа клубу. Јавност је била незадовољна јер Владан Милојевић има тим који одликује декаденција у игри. Са доласком Дејана Станковића, око навијача видело је примамљив стил игре, али он није успео да понови успех претходника и уведе клуб у Лигу шампиона. Саплитао се од пролазних ривала, иако је у сваком од тих покушаја улазио као повлашћен у жребу.
Презимила је Црвена звезда у Европи три пута од почетка нове ере у нашем клубу, али први корак је био немогућа мисија. Испадали смо од московског ЦСКА, Милана и Ренџерса. У свим тим мечевима имали смо своје прилике. Ипак без икаквог искорака у односу на претходно приказано.
Углавном су нас коштали играчи који су окићени епитетом “бораца” или “универзалаца”. И кад је прилика била да се раскрсти с тим и надогради екипа за већа дела, клуб је продужио уговоре са Панковим, Гобељићем и Срнићем. Већ то је био моменат када се будила огорченост.
Када су се чули негативни коментари на рачун Марка Гобељића после Милана где је скривио пенал, промашио празан гол и добио црвени – сви су се око клуба дигли да кажу да су критичари они који лопту нису шутнули у животу. Бранио га је и капитен, и капитенова жена.
Прошле године, Звезда се мучила у јесењем делу првенства. Првог дана децембра, Звезда је дочекала Вождовац и победила минималним резултатом голом Иванића у 11. минуту. Била је то слаба утакмица, а по завршетку чули су се спорадични звиждуци. Дејан Станковић је осудио публику казавши “свако нека стави прст на чело ако је звиждао нашим играчима”.
Ове сезоне се Милан Борјан дрзнуо да дели звездашку јавност на “праву”, ваљда желећи да каже да има и лажних звездаша. После несреће Павкова против Хаифе рекао је да онај који буде нешто приговорио “тај није прави звездаш”. После Монака је био упитан да прокоментарише атмосферу на трибинама, рекао је да је била фантастична и посебно апострофирао “хвала Северу на подршци”, увређен што је чуо звиждуке за неке саиграче са других делова стадиона, који ваљда не попуњавају прави звездаши.
У невреме, неко жели да дели Звездину публику. Подобни су они који у маниру секте мантрају и повинују се свиме што се сервира, а свако ко има друго виђење ствари је недостојан Звезде. “Прави звездаши” су чувари ватре, а они са конструктивним критикама су ваљда фрустрирани појединци који нису за стадион.
Све вести можете коментарисати и на нашем ФОРУМ
Додајте коментар