Август 1998: Игор Ракочевић, МВП Европског првенства за младе играче узраста до 22 године, имао је још три године уговора са „црвено-белима“. За Лалета Лучића је рекао да га је уозбиљио. За оца Горана — „Нека настави да ме спутава“. За екипу Будућности је рекао да је у сезони 1998/1999. била јача само по именима.
Сјајне игре Игора Ракочевића на Шампионату Европе за кошаркаше до 22 године развејале су сумње у његове могућности — поново. Ни један играч из генерација које се граде за будућност југословенске кошарке није толико хваљен и оспораван као званично најбољи млади играч на „Старом континенту“.
Игор Ракочевић прошао је цео развојни пут репрезентативца за три године повратка наше кошарке на међународну сцену. Са јуниорима је 1996. освојио европску бронзу, а са младима светску 1997. Тој колекцији, коју краси прегршт индивидуалних признања, сада је додао и злато и МВП трофеј на Првенству Европе, а да је имао само мало среће био би и члан репрезентације која је у Атини постала најбоља на планети.
Али, критичари су у то време ишчекивали његово и посртање генерације…
„Никад нисам сумњао у себе. Заиста је тако, мада ми је најтеже у каријери било када смо изгубили од Хрватске у полуфиналу јуниорског првенства Европе 1996. године. Ни ова наша репрезентација која је постала златна у Италији није имала проблема са самопоуздањем, али не знам стварно ко су ти људи који су нас проглашавали промашеном селекцијом“, изјавио је лидер младог плавог тима.
У Италију је целокупна селекција отишла прежаљена.
То је био додатан мотив. До трона су нас довели срце и наравно знање којим смо одскакали. Желели смо да покажемо да за југословенску кошарку не треба бринути. Да смо на правом путу.
Игор је у Звезди дао велики допринос освајајању титуле шампиона СР Југославије током сезоне 1997/1998. Међутим, дуго је чекао да у матичном клубу добије праву шансу…
Стигла је доста касно, мислим да би било најбоље да сам почео са већом минутажом пре две године. Али, дочекао сам да ове сезоне узмем титуле и са клубом и са репрезентацијом и добијем позив у најбољи државни тим.
Причало се да га је у каријери највише спутавао прослављен Звездин ас, отац Горан, да је његов дубок траг за Игора био претешко бреме…
Чуо сам за ту причу. Могу да кажем: нека настави тако да ме спутава као до сада.
Са Игором је радило много тренера који су били најодговорнији за брзину играчког сазревања.
Први тренер у Звезди био ми је Михајло Увалин, па Предраг Бадњаревић, Марин Седлачек, Веселин Матић, Зоран Славнић, Бора Џаковић, Михајло Павићевић, Ранко Жеравица, Том Лудвиг, Владислав Лучић… Лале Лучић је тај који ми је променио однос према тренингу. Док ме није уозбиљио нисам им био посвећен. Знао сам да ми желе најбоље и исправио сам тај недостатак.
Планови које је тада имао били су му:
Имам још три године уговора са Звездом. Не размишљам о другим клубовима, сан ми је НБА лига. Имао сам доста понуда, али ни не обраћам пажњу, знам да ће Драган Капичић, мој менаџер, пронаћи најбоље решење кад дође време за одлазак. Идућег лета изаћићу на драфт за НБА.
Део припрема „А“ тима за Атину провео је са водећим репрезентативним асовима. Каква је искуства Игор тада стекао?
Сви су ми помогли саветима. Највише времена сам проводио са Сашом Обрадовићем. После тих припрема знам више.
Највећа шанса за Игора у сезони 1998/1999. била је свакако учешће у елитној Европској лиги са Звездом.
Било би лепо да у оној групи после ове почетне будемо четврти и одемо међу 16 најбољих. Добили смо можда и најјаче противнике, али и прошле године смо победили Макаби, па Барселону…
О фаворитима за титулу у Југославији за сезону 1998/1999. рекао је:
Будућност је најбоља по именима. Партизан и ми смо ту негде, истог квалитета.
Игор Ракочевић један је од ретких врхунских спортиста који није занемарио школовање. Овог лета је уписао економски факултет (утицај акамдемца Саше Обрадовића), од кошарке једва стиже да нађе времена за омиљене активности, што не намерава да мења јер „мора да ради на снази, да хвата на брзину, настави да поправља шут“…
Као што каже Лале Лучић, најлепши осећај је кад си на победничком постољу и док примаш медаљу помислиш на све тренинге и муке које си прошао. Сада у Италији осетио сам баш то, неку моћ, као да је мој цео свет…
Извор: „Супер кош“, август 1998.
Бонус факт
Ракочевић је на деби у сениорској репрезентацији морао да причека до Олимпијаде у Сиднеју 2000. Од тада па до 2006. пропустио је само једно такмичење — Европско првенство у Шведској 2003. После дебакла на Светском првенству у Јапану 2006. отишао је у репрезентативну пензију.
Додајте коментар