Takvom karijerom retko ko je mogao da se podiči, a Vladislav Lučić je te 1998. imao razloga da se ponosi. Tokom prvih 30 godina rada u košarci, popularni Lale je predvodio klubove iz pet, a reprezentacije iz čak četiri zemlje. Po tome je proslavljeni stručnjak bio jedinstven u svetu, a jedinstven je i po tome što je sa muškom i ženskom ekipom Crvene zvezde osvajao titule.
„Sećam se, kada sam 1968. godine od našeg velikog stručnjaka, pokojnog Milana Cige Vasojevića, preuzeo juniorski ženski tim Crvene zvezde i osvojio tri uzastopne titule šampiona Jugoslavije, pomislio sam da znam sve o košarci“, pričao je Lučić. „Međutim, brzo sam shvatio kakav je to posao i da čovek iz dana u dan mora da se usavršava, da prati svetske trendove, ali i da unosi svoja shvatanja košarke.“
Kakva je bila Laletova filozofija košarke?
„Rad je osnova svega, a koncepcija i vizija su nadgradnja. Uvek sam stvarao timove i tada sam postizao najbolje rezultate. Ipak, dva puta u karijeri mi se dogodilo da treniram timove koje ja nisam selektirao, oba puta u Crvenoj zvezdi. Pre pet godina, kada sam preuzeo muški pogon, za dve sezone osvojili smo dve titule, posle 21 godine posta, a, evo, ponovo sam na Malom Kalemegdanu…“
Na kom nivou se u tom trenutku nalazila jugoslovenska košarka?
„Najbolje merilo je Evropska liga. Sve ekipe imaju po dvojicu stranaca, još po nekog naturalizovanog igrača i to je ta prednost. Međutim, ukoliko bi se Partizan ili Zvezda pojačali sa košarkašima iz inostranstva, bili bi najbolji u Evropi. Ova naša varijanta je dobra za razvoj nacionalne košarke, a to se najbolje vidi na evropskim i svetskim šampionatima i Olimpijskim igrama. Jugoslavija je ubedljivo, izuzev SAD, ispred ostalih reprezentacija.“
Svi najbolji srpski i crnogorski igrači u to vreme su nastupali za inostrane klubove. Da li je jugoslovenska košarka imala budućnost?
„Kako da ne. Naši kadeti su prvi u Evropi, omladinci treći na svetu, a juniori na Starom kontinentu. Imamo zaista izuzetnu plejadu mladih igrača: Danilović, Rebrača, Bodiroga, Tarlać, Stojaković… Iz Jugoslavije nadire novi talas sjajnih talenata, tako da ne bi trebalo da brinemo.“
Šta je bio preduslov za svetlu budućnost, pored igračkog kadra?
„Zna se da je embargo mnogo uticao da naši klubovi ekonomski osiromaše. Sada je situacija, međutim, mnogo povoljnija. Partizan, Zvezda, Budućnost, pa i ostali, mogu finansijski da se nose sa osrednjim evropskim ekipama. Evo, Dejan Tomašević je produžio ugovor sa Partizanom, znači da je dobio iste uslove kao što je neko iz inostranstva mogao da mu ponudi. To je dobro za našu košarku, a takvih primera će biti sve više.“
Koliko su odlasci vrhunskih srpskih trenera mogli da utiču na razvoj jugoslovenske košarke?
„To je isto kao i sa igračima. Mislilo se da neće imati ko da zameni Kiću, Moku, Praju, Ćosu… a došli su Divac, Kukoč, Rađa, Danilović, Đorđević… Tako je i sa trenerima. Dugo godina kod nas su postojala samo dva stručnjaka, slavni Aleksandar Nikolić i Ranko Žeravica. Ali, kasnije je naišla prava plejada trenera: Ivković, Maljković, Pešić, Đurović, Šakota, Obradović, Tanjević… U Jugoslaviji se sada pojavljuju Nikolić, Ruso, Bojanić… Matić radi u Nemačkoj, Miljković u Mađarskoj, Kecojević u Austriji… Sve je to ogroman potencijal i dobitak za našu košarku.“
Uprava Crvene zvezde je povukla pravi potez dovođenjem Lučića na kormilo tima u predvečerje sezone 1997/1998. Crveno-beli su tada stigli do četvrtfinala FIBA Korać Kupa, a u domaćem šampionatu su gajili šampionske ambicije.
„Nažalost, ispali smo iz domaćeg kupa. Ali, imamo velike šanse da uđemo u polufinale Korać Kupa. Što se tiče prvenstva, ima još dugo da se igra. Nas je oko Nove godine zadesio veliki maler. Četvorica igrača su nam bila povređena, izgubili smo derbi u Podgorici, ali sada je sve u našim rukama. Zvezda ima ono što nema nijedan drugi naš klub — desetoricu dobrih igrača, što može da bude od presudnog značaja u plej-ofu“, istakao je Lučić.
Jedni su odlazili, a drugi su se vraćali. To je bio slučaj i sa našim, a svetski priznatim trenerima — Nikolom Stamenićem u vaterpolu, Zoranom Gajićem u odbojci, a u Jugoslaviju se vratio i Lale, koji je ovu situaciju prokomentarisao sledećim rečima:
„Klubovi i reprezentacija pružaju sve uslove za povratak. U Vaterpolo savezu Jugoslavije, kao i u Odbojkaškom savezu, uvideli su da im je potreban trener takvog formata, našli su načina i sredstava da vrate te ljude.To je dobar znak, jer moraju da se prate svetske cene, a svako više voli da radi u svojoj, nego u tuđoj zemlji.“
Šta je Laleta u košarci činilo srećnim?
„Svaka pobeda ostaje u sećanju na svoj način. Trofeji greju srce, ali sreća traje samo dva dana, jer je trener uvek na početku. Pobede daju snagu, moj cilj je da sa Zvezdom opet igramo šampionski, jer tri godine na čelu nemačke reprezentacije nisam imao onaj osećaj kada sam na čelu kluba. Reprezentacija ne pripada jednom čoveku, nego svima, a ja želim da tim diše kao jedna duša.“
Razgovor vodio: Srećko Obradović za časopis „FIBA Basket“, br. 9, februar 1998.
Dodajte komentar