Легендарни новинар куће „Политика“ Миодраг Маркуш, који је, између осталог, уређивао и „Темпо“ током 1993. и 1994. године, више од 25 пријатељства са Славољубом Муслином овековечио је интервјуом који је урадио управо за 1708. број „Темпа“, објављен 28. марта 2001.
Када су Миодраг Маркуш и Славољуб Муслин давне 1974. у Новом Саду изашли да приме пехар за најбољег голмана и најбољег играча новинских кућа тадашње Југославије, није могао ни да претпостави да ће после више од 25 година Маркуш направити такав разговор са Муслином. Наиме, Муслин, у то време тренер Звезде, био је у то време играо за Београд, а Маркуш је радио у документацији „Политике“ и бранио је гол наведене новинске куће.
Неколико година касније, Маркуш, тада као новинар омладинског ревијалног листа „Здраво“, који је такође излазио под окриљем „Политике“ током касних седамдесетих и раних осамдесетих, уприличили су још један разговор који је овековечен фотографијом из клуба Политике.
Касније је Муслин играо и тренирао више клубова у Француској и постао оно што је највише желео и прижељкивао свих оних двадесет година „печалбе“ — тренер ФК Црвена звезда. А и Миодраг Маркуш је остварио жељу да уређује најбољи спортски недељник „Темпо“. Испод ових редова прилажемо вам фотографију Миодрага Маркуша и Славољуба Муслина на тему како су њих двојица изгледала 1980, а како 2001.
Да ли Муслин себе доживљава као Крагујевчанина или као Карабурмца — Београђанина, одговорио је:
„Са две године сам дошао у Београд, на Карабурму. Без обзира на то што сам рођен у Крагујевцу, осећам се као прави Београђанин. Проводио сам, истина, пуно времена, нарочито за време распуста, у Крагујевцу, код бабе и деде, али су сви моји другови или бар највећи део њих из Београда. На Карабурми сам провео детињство а тада се стичу прави пријатељи.“
Син је графичког радника Дује Муслина из Сплита и мајке Данице — Крагујевчанке.
„Отац ми се одмах после рата, после заробљеништва нашао у Крагујевцу, упознао се са мајком и оженио се. Из те љубави родила се моја сестра Драгана, годину и по дана старија од мене, и ја.“
Славољуб Муслин је звездаш од малих ногу између оца хајдуковца и ујака ОФК-овца.
„Отац ми је, то је истина, као рођени Сплићанин био велики „хајдуковац“, наравно, до момента док ја нисам потписао приступницу за Црвену Звезду. Тада је због мене постао још већи „звездаш“. Ујак Риле, који је имао огроман утицај на мене, и, нарочито, на моју фудбалску и тренерску каријеру, био је „ОФК-овац“. Ја сам, од када знам за себе, чисти „звездаш“. Не знам како то да објасним, јер сам био „врбован“ са обе стране да се одлучим за нешто друго.“
Четири године је Славољуб Муслин провео у офсет-штампи „Борбе“. Да ли се могао сетити тих година и како их је из садашње перспективе доживео?
„Четири или три, не сећам се баш сигурно, али се добро сећам тих година. Завршио сам графичку школу. У то време играо у омладинцима ОФК Београда. По завршетку омладинске селекције нису ми у ОФК-у понудили да потпишем професионални уговор и ја сам одлучио да се запослим. Почео сам да радим у „Борби“. Прешао сам, потом у БАСК и даље радио, затим у Рад, који се борио за улазак у Прву лигу, али ни тада нисам напуштао посао, све док ми Звезда 1975. није понудила да потпишем професионални уговор. Тада сам, дефинитивно, напустио посао у „Борби“. Били су то дивни дани. Играо сам мали фудбал са другарима из „Борбе“, давао пуно голова, а на утакмицама Београдске лиге, где сам играо велики фудбал, било је гледалаца више него сада на прволигашким теренима.“
Признао је и да му није баш било пријатно када је угледао „празне“ трибине популарне „Маракане“ током три сезоне тренирања Звезде (1999 — 2001 и током сезоне 2003/2004).
„Био сам шокиран на старту. Када сам, као играч, одлазио из Црвене звезде са 30-35 хиљада гледалаца, малтене нисмо били задовољни, а толико смо имали гледалаца против Жеље, Слободе из Тузле, без потцењивања ових добрих екипа. Када сам дошао, прву утакмицу, против ОФК Београда играли смо пред 200-300 гледалаца. Од тада, нарочито после освајања дупле круне и бољих игара, почели смо да враћамо публику на трибине, што је била једна од мојих жеља и наш заједнички циљ.“
Како би се Славољуб Муслин снашао да поново мора у штампарију на посао?
Као све, и технологија штампе је отишла много напред. Но, нисам све заборавио, снашао бих се. У томе би ми много помогле радне навике које сам стекао радећи и овај посао којим се сада бавим.
Славољуб Муслин је о свом покојном ујаку Владимиру Ристићу Рилету, преминулом децембра 2000. године, рекао следеће:
Оборио је рекорд Стенлија Метјуса играјући фудбал до седамдесете године у БАСК-у, где је био и тренер и играч и председник и све. Био ми је као други отац. Не знам да ли би моја играчка каријера и каријера фудбалског тренера ишла овим током да нисам имао уз себе тог човека. Улио ми је љубав за фудбал, често ме саветовао, а ја сам му од бексрајно веровао.
О супрузи Светлани и синовима Луки (данас има 41 годину) и Марку (данас има 36 година), рекао је следеће:
То је моја ћелија живота. Када смо отишли у иностранство, Лука је имао само годину дана. И када се тамо живи на начин: три године у једном месту, две у другом, па онда поново нова средина, породица је веома важан чинилац, најважнији. Из простог разлога: нема пријатеља, нема кумова, нема родбине, дакле, упућени сте једно на друго. Те чињенице ми мало отежавају и овај боравак у Београду. Међутим, ја сам код њих два пута годишње, за време пауза у првенству. Они долазе чешће, јер им то омогућава начин организовања школства у Француској. Имам у Београду сестру и зета, кумове, доста пријатеља, мада највише времена проводим овде у Звезди посвећен послу којем сам се потпуно предао. Ту сам чак и суботом и недељом. Уђем, понекада, у осам сати ујутру и често се деси да изађем из канцеларије после једанаест увече. Ту имам све, могу да комуницирам са целим светом. Дошао сам овде да успем и томе сам све подредио. Иначе, старији син Лука игра аматерски фудбал и ове године креће на студије у Америку где ће играти фудбал на универзитету, млађи је талентованији и игра у млађим категоријама Нице.
На питање када ће се целокупна породица вратити у Србију, Славољуб Муслин је рекао?
Можда, једног дана. Ја сигурно, као пензионер. Синови иду својим путем. Не знам куда ће их живот однети, за сада уче школу у иностранству.
Миодрага Маркуша је изненадио податак да је у Звезди Славољуб Муслин одиграо 302 утакмице, а постигао свега 14 голова. Њих двојица су се повремено сретали на теренима за мали фудбал, где је био страх и трепет за голмане. Муслин је на то одговорио да је током целе професионалне каријере био задњи везни играч или либеро, што значи да се од њега нису очекивали голови. Друга ствар се односила на мали фудбал, где је волео да се игра и даје голове. Успут је Муслин Маркуша питао да ли се сећа сусрета солидарности новинских кућа Југославије где су обојица били учесници?
На то је Маркуш одговорио да се сећа свега тога. На наведеном турниру у Новом Саду 1974. Муслин је освојио пехар за најбољег играча тих сусрета, а Маркуш за најбољег голмана, а присетио се и чињенице да је „Политика“ екипу „Борбе“ победила у полуфиналу турнира са 4:1. Муслин је на то Маркуша надовезао да се повредио на наведеном полуфиналном мечу и да је морао да напусти терен. Ко зна шта би било да је до краја остао у игри, и навео је да је н почетку утакмице „Борба“ повела са 1:0 иако тај гол није постигао Муслин.
Славољубу Муслину су биле испуњене две велике жеље: да заигра за Звезду и да постане њен тренер. Да ли је имао и неку трећу велику жељу? На то је одговорио да му је неостварена жеља била да Звезду као тренер одведе до финала неког од тада два велика међународна такмичења (Лиге шампиона или Лиге Европе, тадашњег Купа УЕФА), зато што је то већ два пута искусио као играч, када је у тадашњем Купу УЕФА наступао у финалима са Звездом као играч (1979) и са Бордоом као тренер (1996). Ниједном није успео да се домогне тог драгоценог пехара, желео је да успе у томе, а највише да то учини са Црвеном звездом. Додао је и да би требало да се првенствено испуне неки битни услови попут поправљања стања у српском фудбалу, и мислио је да је на добром путу да се Звзеди врати стари сјај.
Повратак у Звезду на позицији тренера 1999. године Муслин је доживео као велики час.
„Многи су ме питали: „Да ли си ти луд? Сви беже у иностранство, ти се враћаш.“ Али, то је био избор срца, више него разума. Време је показало да нисам погрешио. Нисам разочаран. Што се Звезде тиче, организација клуба је на вишем нивоу од оног када сам ја отишао. Имам идеалне услове за рад. Моје мало разочарење је у томе што се стање у земљи и југословенском фудбалу изменило — нагоре.“
Како је Славољуб Муслин тада реаговао на неблагонаклоне написе појединих новина и новинара?
Покушавам да се издигнем изнад тога, мада није баш пријатно читати неистине о себи. Када направим биланс шта сам све урадио и оценим да сам све замишљено испунио и поштено одрадио, онфа ме та врста критике посебно не погађа.
Славољуб Муслин није био задовољан стањем у југословенском фудбалу. Да ли се нешто набоље мењало откако се вратио на наше тло или нам није било спаса?
„Током сезоне 1999/2000 имали смо 22 клуба у Првој лиги, сада их је 18. Квалитет игре се постепено побољшава, суђење је, чини ми се, боље, биће и првенство регуларније, без обзира на то што још много тога треба урадити и поправити. Нарочито ме нервира непланирање битних ствари од великог значаја. Не може се радити од данас до сутра. У ФСЈ су знали да им мандати истичу, али ништа нису урадили да припреме терен и ту смену обаве. Чекали су три дана пред крај мандата и почели да се баве тим питањем. Тако је било и са савезним капитеном — селектором. Сада поново сви ћуте и сетиће се опет у минут до дванаест да организју Фудбалски савез Југославије.“
Због тога се и питао шта је он заправо радио у српском фудбалу.
„И данас има ствари које не могу да пратим у југословенском фудбалу. Имам понекад утисак да се борим против ветрењача па кажем себи: шта ми то треба у животу, да ја исправљам криве Дрине југословенског фудбала. Покушавам да се искључим из тога и зато сам, можда и креирао овај мој свет у овој канцеларији.“
Како је то успео?
„Успоставио сам неке своје норме, играчима и себи, свима који раде за тај погон и заштитио их од неких лоших спољних утицаја. Није то, нарочито у почетку, наишло на добар пријем. На срећу, брзо су се навикли на то. Сви — и ми унутра и остали напољу.“
Миодраг Маркуш се касније осврнуо и на неспоразуме и то тако што је пре двадесетак година написао текст „Рашомон око Муслина“, где је објаснио и разјаснио мали неспоразум Драгана Џајића са Муслином. Неки нови новинари су опет у том тренутку „намирисали“ нови неспоразум између Џајића и Муслина.
„Те приче, заправо, највише су га вређале, а у ствари нису имале никакве везе са стварношћу. Напросто су желели да представе како је он тада одлазио из Звезде због неких неспоразума са управом клуба. Не знам откуда то долази али ме, ме, да ти право кажем (Миодрагу Маркушу), и не интересује. Покушавају да објасне како је Џаја љубоморан на моје успехе. Па, моји успеси су и његови успеси. Он ме, на крају, са Цветковићем, и довео поново у Звезду. Не разумем! Када би о мом одласку одлучивали управа клуба, моји играчи, „Делије“, људи који раде у Звезди, ја бих у Звезди остао до краја своје каријере. Међутим, не зависи све од њих и мене. Може ме, рецимо, ситуација у југословенском фудбалу натерати да одем. Или, можда, немогућност да своје спортске амбиције остварим у Црвеној звезди.“
На самом крају, Маркуш се осврнуо на чињеницу да је Муслину уговор у Звезди истицао јуна 2001.
Морам да ти кажем да сам имао доста примамљивих понуда на крају прошле сезоне. Било их је и сада у полусезони. Међутим, ја сам дао реч, максимално сам се ангажовао, имам и уговор. Најважније од свега је то да мене за Звезду везује љубав, много више него уговор. У јуну ћемо свакако сести за сто и разговарати. Видећемо да ли можемо задржати играче који су нам неопходни за нове успехе, да ли можемо задржати играче који су нам неопходни за нове успехе, да ли можемо и следеће сезоне јуришати на дуплу круну, да ли можемо очекивати кроз квалификације, улазак у Лигу шампиона. Свакако, први и најважнији мотив биће спортски. Звезда ће имати предност. Имам јак осећај припадности Црвеној звезди, носио сам тај дрес преко триста пута. Провео најлепше тренерске дане у Црвеној звезди. Ове тренерске дане проводим у потпуно неузвраћеној љубави свих људи из Звезде, као и од најбољих и најдражих навијача на свету – „делија“. То обавезује!
Уводне речи написао: Ђорђе В. за ЦЗБГ портал
Разговор са Славољубом Муслином водио: Миодраг Маркуш за 1708. број часописа „Темпо“, објављен 28. марта 2001.
Додајте коментар