Nikola Jestratijević je u Zvezdu stigao pred početak sezone 1998/1999 iz FMP-a i vrlo brzo stekao naklonost navijača. Novinar „Radio TV revije“ Zoran Jakšić priredio je intervju sa njim za broj objavljen 12. februara 1999.
Kada ga je ujak kao trinaestogodišnjaka poveo na prvi trening Nikola Jestratijević, mladi centar Košarkaškog kluba „Crvena zvezda“, nije ni slutio da će samo posle nekoliko godina bavljenja ovim atraktivnim sportom košarka biti njegova opsesija i životni poziv.
Svojom visinom od 212 cm i skladnom figurom zapao je za oko svakom ljubitelju košarke, a svoju priču je uz smešak započeo sledećim rečima:
Što više vreme odmiče shvatam da bez nje ne mogu. Košarka je moj hobi ali i posao. Od nje živim i nadam se da ću zahvaljujući njoj da obezbedim egzistenciju. Zbog igre između dva koša zanemario sam studije na Višoj turističkoj školi.
Oni koji se bave košarkom kažu da je to veoma naporan i nimalo lak sport. Treninzi dva puta dnevno, utakmice i česta putovanja crpe snagu svakog košarkaša, pogotovo kad je neko imao dvadeset i dve godine, kao Nikola. Šta ga je privuklo ka tom sportu? Izjavio je da se opredelio za nju zbog zdravog života, što mu je sport poput košarke omogućio, smatrao je da ima određene predispozicije poput visine, potrebne okretnosti, skočnosti i „meke ruke“. Na samom kraju je naveo da uspešan košarkaš može da zaradi od ugovora kod nas, a posebno u inostranstvu zato što je materijalna sigurnost veoma važna kako bi čovek mogao mirno da živi i ostvari svoje planove u vezi sa nekim poslom.
Ovaj mladi as je na sve to otresito dodao:
Za sada mi još uvek nije jasno čime ću se baviti kad prestanem da igram, ali prvo treba da zaradim pare, da bih mogao da planiram svoju budućnost.
Kao svog uzora izdvojio je Vladu Divca, sa kojim je imao čast da deli parket u Zvezdi tokom odigrane dve utakmice u tadašnjoj FIBA-inoj Evroligi tokom sezone 1998/1999.
Na treninzima i utakmicama upijao sam svaki Divčev potez, svaki pokret. Stekao sam utisak da on više razmišlja na terenu nego trener. Njegovi pokreti i potezi nisu atraktivni, ali su veoma korisni, a to je veoma bitno u ovom sportu.
U igri je najbolje sarađivao sa Lukom Pavićevićem. Van terena se družio sa drugovima iz detinjstva. Imao je devojku Anu, koja je često dolazila na utakmice, bodrila ga i hvalila kad je dobro igrao, ali ga je i kudila kad je podbacio.
Na košarkaške utakmice dolaze mladi, u poslednje vreme na njima ima dosta devojaka. A to je znak da smo za lepši pol postali veoma interesantni.
Na samom kraju je dodao:
Želja mi je da postanem standardni reprezentativac. U košarci sam prošao sve reprezentativne selekcije i sada mi predstoji da se izborim za najznačajniji dres. Sa „Zvezdom“ imam ugovor još dve godine, a kasnije bih da se okušam u nekom jakom inostranom timu…
Uvodne reči napisao: Đorđe V. za CZBG portal
Razgovor sa Nikolom Jestratijevićem vodio: Zoran Jakšić za „Radio TV reviju“, broj objavljen 12. februara 1999.
Dodajte komentar