Andrija Gavrilović je kao pomoćni trener postao pretpoznatljiv nakon što je četiri i po sezone radio u Virtusu iz Bolonje. Kako mu je bilo u klubu koji je tada proživljavao teške trenutke, o tome je govorio za 28. broj časopisa „Basket“, objavljen marta 2005. godine.
Biografija Andrije Gavrilovića
Andrija je rođen 13. januara 1965. godine u Beogradu. Tokom svoje igračke karijere je u mlađim kategorijama nastupao za Beovuk, Zvezdu i OKK Beograd, a celu seniorsku karijeru je proveo u Beovuku. Trenersku karijeru je započeo 1985. godine u mlađim kategorijama Zvezde. Tada je, između ostalih, trenirao i Nebojšu Ilića, Aleksandra Trifunovića, Rastka Cvetkovića, Mirka Pavlovića, Slobodana Kaličanina, kasnije i Nikolu Jestratijevića, Srđana Jovanovića, Milana Reljića i Igora Perovića.
U mlađim kategorijama Zvezde je kao trener radio do 1991, a 1993. se najpre preselio u Krit, da bi potom otišao u Italiju. Trenersku karijeru u Italiji je započeo u sezoni 1993/1994, kada je trenirao kadetski tim kluba „AS Leone XIII Milan“, da bi od 1994. do 1997. trenutao juniorski tim navedenog kluba. Od 1997. do 1999. je trenirao kadetski tim kluba „Di-Po Vimercate“, da bi 1999. sebi obezbedio prvi profesionalni trenerski ugovor tako što je postao pomoćnik tadašnjem treneru Olimpije iz Milana Marku Krespiju, a u isto vreme je samostalno predvodio i kadetski tim kluba, s kojim je obezbedio plasman među 16 najbolje plasiranih timova Evrope. U Olimpiji iz Milana je kao pomoćni trener ostao i u sezoni 2000/2001, kada je asistirao Valeriju Bjankiniju, i u isto vreme je trenirao i juniorski tim kluba, s kojim je obezbedio plasman među 16 najbolje plasiranih timova Evrope.
U sezoni 2001/2002 prešao je u klub „Fulgor Fidenza“ iz Parme, gde je trenirao U20 selekciju kluba, s kojom je obezbedio plasman na „fajnal-ejt“ turnir najboljih timova Evrope, kao i juniore tog kluba. Prvu polovinu sezone 2002/2003 proveo je u Rozeto Basketu, gde je bio pomoćnik Filu Melilu, a u isto vreme je trenirao i kadete navedenog kluba. Od druge polovine sezone 2002/2003, pa sve do kraja sezone 2005/2006, radio je kao pomoćni trener u Virtusu iz Bolonje. Njegova prva sezona u Virtusu neće ostati upamćena po najboljem zato što je Virtus ispao iz košarkaške Serije A dok je bio pomoćnik Valeriju Bjankiniju, a sledeće dve sezone je Virtus predvodio u mečevima koje je ovaj klub igrao u Seriji B, drugom rangu italijanske košarkaške lige, kada su treneri kluba bili: Đanpjero Tiki (od septembra do novembra 2003), Alberto Bući (od novembra 2003. do juna 2004) i Đordano Konsolini (trenirao je klub tokom sezone 2004/2005). U sezoni 2005/2006 bolonjski Virtus se vratio u Seriju A, i tada je trener kluba bio makedonski stručnjak Zare Markovski.
Tokom rada u Italiji se upoznao sa slavnim strategom Serđom Skariolom, koji ga je pred početak sezone 2006/2007 pozvao u špansku Unikahu, u kojoj je radio kao pomoćni trener od 2006. do 2008. godine. Sezonu 2008/2009 je proveo kao pomoćnik pokojnom Aci Petroviću u ruskom Uniksu iz Kazanja, a od 2009. do 2015. je bio pomoćni trener u još jednom ruskom klubu — moskovskom Himkiju, u kom je godinu i po dana ponovo radio sa Skariolom, pet i po godina sa Rimasom Kurtinaitisom, i nekoliko meseci sa Duškom Ivanovićem.
U Zvezdu se vratio 2018. godine kao pomoćnik Milanu Tomiću. Između Tomićeve smene na kraju prve polovine sezone 2019/2020 i imenovanja Dragana Šakote na poziciju glavnog trenera, Gavrilović je i samostalno trenirao Zvezdu kao privremeno rešenje. Nakon prekinute sezone 2019/2020 zbog izbijanja pandemije kovida-19, uprava kluba se zahvalila Šakoti i celokupnom stručnom štabu na saradnji. Nakon jedne sezone odmora, put je Andriju Gavrilovića ponovo naveo u Italiju, i to u redove kluba u kom se trenerski ispekao — u bolonjskom Virtusu; trenutno u Virtusu radi kao asistent aktuelnom treneru ovog kluba Serđu Skariolu, s kojim sarađuje treći put.
Kako je Andriji bilo tokom najtežih dana Virtusa iz Bolonje?
Tri Srbina — Predrag Danilović, Zoran Savić i naturalizovani Slovenac Raša Nesterović su 1998. godine prvi put popeli slavni Virtus na krov Evrope. Tri godine kasnije, još jedan Srbin, Marko Jarić, poklonio im je „zlato“, u ovom slučaju trofej prvog osvajača Evrolige za sezonu 2000/2001. Onda je usledio pad bolonjskog giganta sa košarkaškog Mon Blana ka dnu Jadranskog mora, zvanog Serija B. Davljenika opet jedan Srbin, Andrija Gavrilović, o kome se tada ništa nije znalo u našoj zemlji, pokušavao je da izvuče klub na obalu Serije A… Ne sa parketa, ne u patikama, već sa klupe, u odelu asistenta trenera.
Gavrilović je priču o počecima započeo sledećim rečima:
„Nekome kao meni, ko je rođen i odrastao na pola puta između Hale „Pionir“ i Kalemegdana, nije bilo teško da zavoli košarku, a zaljubiti se posle prvog zlata na EP u Beogradu, posle čega sam ubrzo napravio prve košarkaške korake u tadašnjem KK „Tašmajdan“, danas Beovuku. Usledilo je učenje u Crvenoj zvezdi i OKK Beogradu, pa prve seniorske utakmice u dresu „Tašmajdana“, sa Mišom Lakićem, Tozom Matićem i Ivanom Jeremićem, koji su me i približili trenerskom poslu. Kasnije sam sa Tozom, Goranom Miljkovićem i Marinom Sedlačekom počeo da radim kao trener u mlađim kategorijama „crveno-belih“, pod nadzorom Brane Rajačića.
Podno zidina malog Kalemegdana je bio završen uobičajen tok jedne sportske karijere…
„Početkom devedesetih, kao i mnogo mladih u to vreme, odlučio sam da odem iz zemlje i probam da biram svoj život umesto da prihvatim sve ono što je bilo spremano da nam se servira u godinama koje su dolazile. Prva destinacija bila je Krit i godinu dana teškog, intenzivnog i uzbudljivog života, sa basketom, doduše veoma retko, kad smo imali snage da šutnemo po koji put na obližnjim košarkaškim terenima, namenjenim turistima.“
Ljubav, ali ne prema košarci, već prema jednoj Italijanki, Gavrilovića je odvela na Apeninsko poluostrvo.
„Vođen frazom „zbog ljubavi i na kraj sveta“ spakovao sam stvari i stigao u Milano. Naravno, u početku opet bez košarke i sa mnogo raznih poslova. Želja da ponovo budem na parketu je tinjala u meni. Kad sam uštedeo novac, upisao sam prvo lokalni kurs za trenera pod patronatom italijanske reprezentacije. Sa mojom „slavom“ nisam mogao drugačije nego da krenem iz početka, prvo od kadeta, pa juniora tima „AS Leone XIII Milan“, da bi posle petogodišnjeg stažiranja, 1999. dobio poziv milanske Olimpije i prvi profesionalni ugovor u karijeri, na mesto pomoćnika Marka Krespija, danas prvog stručnjaka Skavolinija.
Kako su godine odmicale, Gavrilović je završavao ispite na Višoj trenerskoj školi, da bi 2000. godine, sa najvišom ocenom položio za zvanje „allenatore nazionale“ koje mu omogućava rad sa svim kategorijama u svim italijanskim ligama. Uz talenat, dovoljan argument da u Olimpiji ostane pomoćnik još jedne italijanske trenerske legende Valerija Bjankinija, nešto kasnije na poziv Fila Melila se presli u Rozeto, a na poziv pomenutog Bjankinija, janura 2003. dođe da pomogne u spašavanju posrnulog Virtusa iz Bolonje.
„Po razlazu Bolonjezea i Boše Tanjevića, Valerio me je pozvao da mu pomognem.“
U međuvremenu, do sezone 2004/2005 promenila su se četiri glavna trenera, klub je 2003. bio pred stečajem, isključen iz lige zbog neplaćanja dugova. Mnogo kriza i afera je Andrija Gavrilović preturio preko glave, stizali su mu pozivi sa raznih strana Italije, ali je Andrija u to vreme i dalje ostajao veran Virtusu.
Bilo je ponuda. Pred početak sezone svojevremeno Mesinin pomoćnik u pobedničkim pohodima na Evropu, Konsolini je izrazio želju da ostanem. Nisam imao razloga da odbijem, jer Bolonja, u kojoj se sada već osećam kao kod kuće, jedan je od centara evropske košarke i radim u klubu sa tradicijom i izvrsnom organizacijom. Naravno da imam želju da se oprobam u ulozi glavnog trenra, ali ne po svaku cenu. Važnije mi je kako, nego kad i gde će to da se dogodi. U ovom trenutku je najvažnije da se vratimo u elitu.
Eliminacijom Virtusa u niži rang, Bolonja je na neko vreme bila uskraćena za večiti derbi Virtusa i Fortituda, u to vreme iz sponzorskih razloga znanog kao Klimamio.
Iako njihovi navijači likuju zbog ranga takmičenja u kom trenutno igramo, vidi se da im nedostaje derbi. O našim navijačima da ne govorim. Oni su negde na pola puta između straha od propadanja kluba, preko izbacivanja iz Evrolige i velikog povratka koji tek treba da se izbori. Puno energije i malo strpljenja u očekivanju da pravda pobedi. Sve to u gradu sa 500.000 stanovnika ima za posledicu da svi prate košarku više nego fudbal, što je prava retkost u fudbalskoj Italiji. Verujem da ćemo u drugoj godini zaredom u Seriji A2 uspeti da se vratimo u elitu (u sezoni 2003/2004 je u plej-ofu ispao od ekipe Đesija) jer i pored svih pritisaka, uspona i padova, na svakoj utakmici imamo podršku od preko 7000 navijača.
Oni su to zaslužili. Bolonja je zaslužila da joj se „vrati“ derbi.
Andrija Gavrilović o Benetonu iz Treviza
Preko sezone je Gavrilović bio član Virtusa iz Bolonje, a leti je pomagao u pripremama košarkaša Benetona iz Treviza. Na to je izjavio da nije voleo da se pojavljuje na klasičnim kampovima preko leta zbog toga što se deci uzima novac, i zbog toga se u Trevizu organizovala letnja liga sa profesionalnim igračima iz celog sveta. Tada su Gavrilovića ljudi iz Benetona pozivali da im pomogne u organizaciji na terenu i oko njega. Dodao je i da mu je u to vreme bila čast da radi u organizaciji koja je bila evropski lider u skautingu i sportskom menadžmentu, kao i da vidi puno prijatelja na okupu i upozna iznova situaciju na tržištu igrača.
Andrija Gavrilović o Vontigu Kamingsu
Udarna igla vršačkog Hemofarma tokom sezone 2004/2005 je bio plejmejker Vontigo Kamings, koji je zahvaljujući Andriji Gavriloviću sezonu pre bio član bolonjskog Virtusa.
Odmah sam primetio da je njegov problem poverenje drugih u njega i samog u sebe. Kad preskoči tu barijeru, njegovi fizički i tehnički kvaliteti, koje nije teško zapaziti, dolaze do punog izražaja. Vontigova svestranost u igri, kao i ljudski kvaliteti — iskrenost i poštenje, zaista se retko sreću kod igrača koj prelaze Atlantski okean.
Saša Danilović kao „numero uno“
U istoriju bolonjskog Virtusa bili su zapisani mnogi velikani evropske košarke…
Navijači u Bolonji ne zaboravljaju, već i večito poštuju svakog ko je pomogao da klub promaršira putevima slave. Možete da zamislite šta za njih predstavlja lik Saše Danilovića koji je bio i ostao simbol pobedničkog mentaliteta Virtusa. Svi se sećaju svake pobede, a naročito njegovog koša od „četiri“ poena (trojka sa faulom Vilkinsa) u finalu plej-ofa protiv komšija iz Fortituda. Danilović je bio i ostao u Virtusu „broj 1“ sa peticom na dresu. Prelazak iz jednog u drugi klub u Bolonji se u principu ne prašta, ali to ne važi za Zorana Savića, koji je Virtusu doneo prvu Evroligu i u oba tabora ga beskrajno poštuju zbog snažnog karaktera i načina na koji se posvećuje poslu na terenu i van njega. Isto važi i za ostale legende Virtusa: Ćosića, Bonamika, Brunamontija, Rigadoa, Nesterovića, Jarića, Đinobilija.
Uvodne reči napisao: Đorđe V. za CZBG portal
Ostatak teksta ispunjen obradom intervjua iz časopisa „Basket“, br. 28 od marta 2005.
Dodajte komentar