Чувени мостарски мајстор међу кошевима Дражен Далипагић 27. новембра прославио је свој 70. рођендан, а за 10. број часописа „ФИБА баскет“, објављен марта 1998, говорио је као тим-менаџер Звезде о теми која се може применити и на данашње окружење, а то је недовољан развој младих играча.
Човек — Легенда! Дражен Далипагић, један од најбољиб белих крила света свих времена, у Манили 1978. године и званично најбољи кошаркаш планете. Претпознатљив стил, скок шут из уџбеника, лет халама под сводове, и док ривали „падају“, он још „лети“ и неумољиво шаље лопту под обруч.
За све је довољно само — „Праја“! Однедавно, после блиставе играчке и врло успешне тренерске каријере, тим-менаџер кошаркаша Црвене звезде. Прави човек, на правом месту. Јер ко може боље од истинске звезде да препозна таленат, да посаветује, укори, похвали… И зато је занимљив његов искрен одговор на питање везано за сујету многих играча, да после њих „настаје пропаст“.
„И ми смо мислили, када смо те 1972. године дошли у репрезентацију — Мока, Кића, Јерков, Делибашић, ја… да нећемо достићи славу генерације која је две године раније постала првак света. Али, постигли смо још више. После нас су стигли Дражен, Дивац, Ђорђевић, Даниловић, Кукоч… и освојили још више него ми.“
О садашњој ситуацији Дражен Далипагић је рекао:
„Иста прича, бојим се, али када оду Ђоле (Саша Ђорђевић), Саша (Даниловић), Дики (Владе Дивац)… да ће бити доста проблема. Јер нема више тих играча, не ради се као некада и док се не навикнемо на европски ритам, неће нам бити лако.“
Да ли је проблем лежао у прераном одласку младих талената?
„Имамо много талената, али испоставило се да су нам бољи играчи у иностранству. Довољно је да погледамо највежије примере. Мирослав Берић игра два пута боље него у Партизану. У репрезентацији је имао епизодну улогу, а читајући новинске извештаје, сада је најбољи играч шпанске лиге. Исти је случај и са Котуровићем… Значи, није ту главни проблем.“
Дражен Далипагић је на све то додао да је проблем у недостатку мотивације и квалитетног рада, те да је основна преокупација новац, ког на нашим просторима нема довољно, као што нема ни правих стручњака за рад са најмлађима.
У даљем појашњењу наведене проблематике у вези недостатка новца и квалитетног рада за обучавање најмлађих, Дражен Далипагић је навео:
„Ја сам апсолутно за то да се форсирају млади играчи, да им се пружи шанса. Рецимо, један Дивац, па покојни Дражен су као веома млади постигли много. Али, они су остајали сатима после тренинга и радили, јер су знали циљ. Сада тога нема, бар не у већини, али и тренери су проблем. Као јуниор сам ушао међу сениоре, али се знало ко су Рајачић, Ценић, Протић, Пива, Дуда… Са младима су радили најбољи, а сада не знам ко су клинци који обучавају нешто млађе од себе, одакле су дошли. Јер не може један семинар да буде довољан да неко научи кошарку, а то је већ наш велики проблем.“
Дражен Далипагић је у Звезду на функцију тим-менаџера почетком 1998. дошао да те ствари „помири“, па је зато појаснио своју улогу и задатак:
„Та функција тим-менаџера већ одавно постоји у Италији. Ја ћу бити човек који се бави проблемима тима, довођењем играча, разговорима, уговорима, спрегом између кошаркаша и управе, тренера… Једном речју, да настојим да све функционише на најбољи начин.“
На питање шта би требало да таква Звезда уради како би постала оно што су желели челници клуба, навијачи и Дражен, популарни Праја је навео:
„Желимо да се Звезда подигне на организационом плану, да свако ради свој део посла, како бисмо покушали да помрсимо рачуне Партизану. Зато би и играчи требало да извуку из себе максимум у овој сезони (1997/1998).“
На питање да ли је јавност могла да буде оптимистична и у чему је будућност наше кошарке, одговорио је:
„Оптимизам је оно на чему морамо да заснивамо све. Увек може доћи до помака на боље, а излаз је у овоме што је КС Србије покренуо, у камповима на Златибору, Пожаревцу, Вршцу… Ту долазе наши најбољи тренери, играчи, а ту је и наш магнат за будућност.“
Иако је Дражен Далипагић могао да се поноси чињеницом да је у својој пребогатој ризници имао злата са европских, светских и олимпијских такмичења, као и сребрна и бронзана одличја са највећих међународних такмичења и бројне домаће титуле, након завршетка сезоне 1997/1998 је напустио позицију Звездиног тим-менаџера због тога што је увидео да се су се у то време за све проблеме у клубу највише питали тадашњи председник Војислав Стојаковић, као и спортски директор Слободан Бобан Младеновић.
Уводне и завршне речи написао: Ђорђе В. за ЦЗБГ портал
Интервју са Драженом Далипагићем је за 10. број „ФИБА Баскета“, објављен марта 1998, урадио: Срећко Обрадовић
Додајте коментар