Vuk Radivojević je jedan od onih košarkaša koji su ostavili dubok trag u Zvezdi, za koju je navijao od malih nogu. Za naš voljeni klub je nastupao u tri navrata (2003 — 2007, tokom sezone 2009/2010, i tokom prve tri godine „Čovićeve ere“: 2011 — 2013). Bio je primećen i u dresu FMP-a, za koji je nastupao tokom sezone 2010/2011, a poslednje četiri godine svoje igračke karijere (2015 — 2019) proveo je u Igokei.
U redovima Igokee, drugog najpoznatijeg košarkaškog kluba iz Republike Srpske posle Borca iz Banjaluke, ostao je i posle 2019. kao sportski direktor, a način na koji je selektovao igrače tokom sezone 2020/2021 je umnogome doprineo tome da trener popularnih „Igosa“ Dragan Bajić ima na raspolaganju najbolji tim koji je došao do polufinala ABA lige i TOP 16 faze nadmetanja u FIBA-inoj Ligi šampiona.
Novinarka nekadašnjeg nedeljnog sportskog lista „Tempo“ Gordana Čanović, priču o ovom „čuvaru reketa“ među plejmekerima i bekovima, započela je 10. decembra 2003. sledećim rečima: „Protiv Matis Varesea, Vuk Radivojević iz Crvene zvezde postigao je, na radost i iznenađenje navijača — 21 poen. Realno, malo ko je pre početka sezone očekivao da će mlađani Vuk imati zapaženu minutažu na utakmicama, kamo li da će biti nosilac igre „crveno belih“. Lepo kaže poslovica: „Dok jednom ne smrkne, drugom ne svane“. Pored toga što su iz kluba otišli igrači sa njegove pozicije Majkl Kembel i Redži Frimen, povredili Koprivica, Jeretin, Dozet baš protiv Varesea dobio nezgodan udarac u glavu, pa je morao iz igre.“
Čanovićeva je uvodnu priču iz tog broja „Tempa“ (1849) završila faktom da su ugled na parketu nastavili da brane Zvezdini klinci, a za Radivojevića je navela da je meč odigrao u skladu sa svojim imenom — hrabro.
Nikad nisam bio koš igrač. Glavni kvalitet mi je uvek bila igra u odbrani. Realno, ne sećam se nijedne utakmice da sam postigao više od 25 poena. Uvek sam bio koncentrisan na protivničkog igrača koga čuvam, u napadu šta uradim — uradim. Protiv Varesea sam bio dobar i u napadu.
Naredno pitanje se odnosilo na to da li je prvo igrao fudbal, poput mnogih košarkaša?
Jesam, više sam ga voleo od igre pod obručima. Međutim, vremenske neprilike, sneg i kiša, su me odvojile od tog sporta. Volim i danas da igram fudbal, onako za dušu, moram reći da mi ide dobro — od noge. Kao i svi klinci sa Novog Beograda, prošao sam školu košarke kod Janića u OŠ „20. Oktobar“. Kako je to Partizanova škola, u tom klubu sam i ostao sve do 2001.
Nakon što je napustio omladinsku školu Partizana, 2002. se obreo u Kraljevo, gde je jednu sezonu nastupao za tamošnji kultni klub „Sloga“, a potom se vratio u Beograd.
Pravo i to u Crvenu zvezdu za koju navijam od malih nogu. Ostvarile su mi se mnoge želje, samo još da osvojimo neku titulu.
Kada je Vuk Radivojević ozbiljno shvatio košarku kao profesiju? Shvatio ju je 2000. godine, kada je imao 17 godina. U to vreme je bio junior Partizana pozajmljen Gošu. Počeo je tada ozbiljnije da trenira, više da se trudi, individualno trenira, samo ga je košarka u to vreme interesovala.
Školske obaveze ipak nisu mogle da ispaštaju.
Bio sam svestan da moram da završim 11. beogradsku gimnaziju. Upisao sam Višu trenersku pri Košarkaškom savezu. Nisam još polagao ispite, ali ću polako i početi da ih spremam.
Da li je Vuk Radivojević zamišljao život profesionalca onako kako je tada živeo?
Izjavio je da nije takav život zamišljao, i dodao:
Želeo jesam, imao sam taj cilj, pričali su mi o stalnim putovanjima, mnogi me ubeđivali kako je to super: vidiš ceo svet, ali priče su jedno, realnost drugo. Umor je konstantan, vremena za odmor nigde, stalno si na putu do treninga ili utakmice. Razmišljaš samo o tome. Kad dođeš u neki grad sem puta od stanice ili aerodroma do hotela ne vidiš više — ništa! Letos sam imao pauzu od 20 dana, u Herceg Novom proveo 10 dana i bilo mi je super. Izlazio sam gde sam hteo i do kad sam hteo. Onda sam se tako umoran od lepog života pojavio na treningu…
Kada su mu sudije dosudile faul, često je burno gestikulirao?
Čini mi se da za isti prekršaj starijim igračima, arbitri ne sude ništa. Starijim igračima dozvoljavaju jače kontakte. Kako onda da igram čvrstu odbranu kakva se od mene očekuje, kad mi sve okarakterišu kao faul?
Na pitanje da li je ikada imao sukob sa trenerom, arbitrom ili saigračem, rekao je:
U Partizanu su nas odmah naučili da smo svi u klubu jedna porodica i kako ne sme nikad biti nekih neraščišenih odnosa, svađa, zlih namera. Kao i da nam se ne isplati sukob sa sudijom — pištaljka je u njegovim ustima.
Da li se bio uobrazio od kada je ušao u žižu interesovanja?
Nisam stigao toga ni da se setim. Kad da se uobrazim? Nema vremena.
Da li je ovaj košarkaš, rođen 1983. godine, voleo noćni život, u skladu sa njegovim tadašnjim godinama?
Ko ga ne voli u 20 godina? Ali, košarkaški život to ne dozvoljava. Desi se jednom ili dva puta mesečno, kad subotom igramo u Beogradu, da mogu posle utakmice u život. Nemam neko posebno mesto na koje odlazim. Dogovorim se sa društvom iz kraja ili škole, pa izađemo.
Nekima je smetalo to što nije pominjao privatan život, a na to je odgovorio:
Imam devojku, još je rano da se piše o tome.
Uvodne reči u prva dva pasusa napisao: Đorđe V.
Ostatak teksta je ispunjen prepričanim intervjuom koji je Gordana Čanović priredila za 1849. broj časopisa „Tempo“, objavljen 10. decemrba 2003.
Fotografije priložene u sklopu teksta zabeležio: Srđan Stevanović
Dodajte komentar