Један од изданака Звездине кошаркашке школе Владимир Тица, садашњи координатор активности које се реализују при Београдској асоцијацији за школски спорт, сходно тадашњом популарношћу, био је позван од стране новинара листа „Хупер“ Саше Миловановића да уради укрштен интервју са тада популарном рукометашицом Радничког са Црвеног крста Јеленом Радовић, у то време незваничном југословенском мис спорта. Обоје су дошли спремни са питањима, написаним на парчету папира, тако да је прштало и за столом и на паркету!
Владимир Тица пита Јелену Радовић
Прво је Тица питао Јелену шта ју је привукло да се бави рукометом као класичним мушким спортом, на шта је Јелена најпре реаговала: „Зашто класичан мушки?“; Тица се на то надовезао: „Зато што је груб!“, а на то Јелена додаје: „Добро, јесте груп, али није класичан мушки спорт. Мислим да ниједан спорт не треба да се дели на мушки и женски. Моја прича није класична: као пратила сам рукомет, па ме је то привукло. Са девет година на часу физичког један човек је видео да имам јак шут и одвео ме на терен. Тада сам кренула и заволела рукомет.“
Друго од десет питања односило се на то како протиче Јеленин радни дан. Најпре је уз смешак одговорила да јој је сваки дан радан, а потом додала: „Устајем ујутру око 8, попијем кафу и одлазим на јутарњи тренинг који почиње у 9 и 30. После тренинга враћам се кући, ручам и одмарам се. Поподне следи други тренинг, а вече проводим уз телевизор, неку књигу, понекад и изађем. Такви су ми сви дани сем недеље.“
Треће питање Владимира Тице за Јелену Радовић гласило је: „Да ли је избор за мис на коме си победила био намештен?“, она најпре уз смешак одговори: „Не могу да верујем!“, а потом дода: „Није било избора…“; Тица се на све то надовеже: „Значи, намештаљка?“, да би Јелена на то одговорила: „Није, није био класичан избор. Новинари су ме прогласили за мис ЈУ спорта. Никаква намештаљка.“
Питање бр. 4 – Кад би био избор мистера ЈУ спорта, да ли би по твом мишљењу требало да се појавим и какве би ми биле шансе?
Уз смешак је Јелена одговорила: „Види га како је директан!“ и додала: „Што да не, што да се не пријавиш. Мислим да би имао добре шансе.“. На све наведено је Тица додао питање: „Који наш спортиста је твој фаворит“, на шта је одговорила да је то Зоран Мирковић, кога је описала као шампиона.
На питање какав од два понуђена типа мушкарца воли: италијанске „шмекерчиће“ или типичног нашег момка, рекла је да воли италијанске шмекерчиће, те да јој се не допада приступ балканског младића без обзира на њихову лепоту. Додала је: „Наш момак прилази девојци сувише сигурно и самоуверено, убеђен да је већ успео. Нема предигре, романтичне и потребне да те неко заведе и освоји. Балканац прикази у стилу: ‘Хоћеш, хоћеш, нећеш-нећеш, ‘ајде ћао!’“’
Шесто питање односило се на то да ли је Јелена Радовић имала дечка и какви су јој се мушкарци допадали. У то време није имала дечка, нити стриктан тип мушкарца, те је додала: „Сви ми имамо у глави слику идеалне особе, али у пракси је то другачије. Свиђају ми се зрелији мушкарци, не по годинама, него ментално зрелији. Важно је да поседује шарм, доброту… Изглед није увек пресудан, али је битан јер нешто мора да те привуче на први поглед.“
Седмо питање: да ли је појава лепе девојке у спорту предност или отежавајућа околност?
„Отежавајућа околност, свакако! Све што урадим у спорту доводи се у питање и у сумњу. Да ли сам нешто постигла зато што вредим, или зато што сам, не знам, лепа, или зато што се свиђам тренеру и сличне глупости и увек се поставља питање – ко то мене гура?“
Осмо питање се односило на то како би волела да се одвија Јеленина каријера. Она је одговорила: „Волела бих да заиграм у А репрезентацији и да једног дана наставим каријеру и у иностранству. Земља по мом укусу је Шпанија, а што се тиче саме рукометне игре и јачине лиге, најрадије бих играла у Немачкој. Свесна сам да до остварења ових жеља треба много рада, али то желим и на то сам спремна.“
Девето питање је било у вези са вечитом естрадном дилемом — Цеца или Јелена Карлеуша? На то је Јелена одговорила: „Не знам како си погодио, али Цеца је моја омиљена певачица. Као клинка сам је волела и то ми је остало до дан-данас. Карлеуша је јако извештачена особа и уопште ми се не допада.“
Последње питање се односило на могућност да ли би ова атрактивна црнка једном прешла у плавуше. Јелена је на то одговорила уз смех: „Зашто, да ли волиш плавуше?“ и додала „Била сам плавуша пет година, па сам прешла на сигурно…“. На све то се Тица надовезао: „Како си издржала пет година?“, а Јелена одговорила: „Мислиш због вицева? Нисам била класична плавуша, већ шатирана. Била сам с екипом на Златибору, на врло тешким припремама и готово пола екипе се договорило да се офарба. Прво је било фарбање у црвено, а ја сам завршила у црном.“
Јелена Радовић пита Владимира Тицу
Јелена Радовић је најпре Тици поручила да су њена питања блажа и нису провокативна као његова, и на то се надовезала првим питањем упућеном Тици: „Које спортове воли још осим кошарке?“; одговорио је да је као мали тренирао тенис, да би потом прешао на кошарку, која му је врло брзо постала главна. Додао је да је пратио и фудбал и друге спортове, али му је кошарка била једини спорт који је истински волео.
На све то се Јелена Радовић надовезала питањем: „Зашто је престао са тенисом и да ли је то због висине од 208 цм?“. Тица је одговорио да је тенис тренирао са 7, 8 година и престао без неког разлога зато што га је кошарка брзо потпуно окупирала.
Друго питање односило се на то да се подсети непријатних ситуација у животу, у вези са спортом. На то је Тица одговорио: „Непријатне ситуације су везане за моју висину. Висок сам 208 центиметара и одувек ми је висина била отежавајућа околност. У првом разреду основне, већ сам био виши од вршњака. Сећам се да смо се ређали у редовима од првог до четвртог разреда. Ја сам стао у ред где је први разред, јер сам ту и припадао, а онда је наишао дежурни учитељ и рекао: ‘Марш у четврти, шта се муваш овде у првом!’ Онда ја одем кући и плачем, нисам хтео да идем у школу.“
Питање бр. 3 — Какве девојке је Тица волео: оне које су се бавиле спортом или „обичне“? На то је одговорио да више воли „обичне!“, додавши да су девојке спортисткиње потпуно различите од обичних, уз давање почасти изузецима због тога што има лепих девојака које се баве спортом, али 90% њих су мушкобањасте јер су изгубиле женственост, што му се апсолутно није допадало, јер је више волео нежне девојке.
Питање бр. 4 — Да ли је Тица имао девојку и да ли је мислио да је она та?
На то је Тица одговорио да је имао девојку с којом је две године био у вези, и студирала је права. Додао је: „Вероватно сам заљубљен у њу, пошто сам толико дуго с њом и сигурно је да је она тренутно та, јер ми је с њом лепо.“
Питање бр. 5 — Да ли је његова девојка морала да буде висока преко 180 цм?
На то је Тица одговорио: „Зашто мора?“, а Јелена се надовезала: „Зато што би ти у другој варијанти била до струка!“; Тица је додао уз смех: „Нема правила. Ту срце бира“, надовезавши се: „Више ми се свиђају девојке црнке, и нормално је да обраћам пажњу на висину девојке, али висина не мора да буде пресудна.“
Питање бр. 6 — Где је излазио и са ким се највише дружио од клупских саиграча из Звезде?
Тицин одговор: „Излазим по разним кафићима, а последњих годину — две понекад и у дискотеку. Од саиграча из клуба, највише се дружим са Милутином Алексићем…“
При спомену Милутина Алексића, Јелена Радовић се надовезала да је то био њен школски друг из XI београдске гимназије, а Тица додао: „Стварно, то нисам знао! Ми смо били заједно још као кадети, једно шест, седам година, тако да је нормално да се с њим највише дружим.“
Седмо питање се односило на могућност Тициног преласка у Партизан и за које паре би то учинио.
Прво је Тица уз смех рекао: „Немој ме сад!“, и на то додао: „Не знам, вероватно не бих!“, надовезавши се на чињеницу да јесте професионалац, али да не би волео да дође у искушење у какво је својевремено дошао његов некадашњи саиграч Милош Вујанић, који је као изданак Звездине школе 2001. године прешао у Партизан. На све то је додао и чињенице које су се тицале тада актуелне ситуације у Звезди: „Тим у распаду, нема где да се иде и ако хоћеш у најбољи клуб у том тренутку, то је Партизан. Могао сам и сâм да одем из Звезде, имао сам понуда, али сам веровао да Звезда неће пропасти као тим и то ми нико није веровао. Желео сам да останем у Звезди са надом да ћу играти и имати добру минутажу и надам се да нисам погрешио“.
Питање бр. 8 — Може ли од кошарке да се живи?
Тица: „Може, ако си добар играч и играш у добром клубу. У таквим условима и те како добро може да се живи. У односу на остале спортове, мислим да је кошарка најбоље плаћена. Још ако после нађеш добар ангажман у иностранству…“
Питање бр. 9 односило се на то ко му је био кошаркашки узор и да ли је сањао НБА лигу.
Тица је на то одговорио да нема узора, али да су у млађим данима његови узори били Владе Дивац и остали из репрезентације. Што се НБА лиге тиче, за њу је Тица истакао да је врхунац сваког кошаркаша и да машта о томе да се једном у њој нађе. „Но, пре тога било би природно да играм у некој јачој европској лиги, попут шпанске, италијанске или грчке.“, подвукао је Тица.
Последње питање односило се на то чиме би волео да се бави после завршене кошаркашке каријере: „Немам жељу да будем тренер и вероватно нећу остати у кошарци. Надам се да ћу се, ако успем да се материјално обезбедим, бавити неким малим бизнисом и бити послован човек.“
Укрштен интервју Владимира Тице и Јелене Радовић приредио: Саша Миловановић
Фотографије приложене у тексту забележио: Слободан Пикула
(„Хупер“, бр. 308, 16. април 2002.)
Све вести можете коментарисати и на нашем ФОРУМУ
Додајте коментар