Уводне речи
Вест која је обележила 28. септембар текуће 2021. године је у кошаркашком свету одјекнула као пројектил: трофејни тренер Светислав Пешић се након 19 година вратио на позицију селектора кошаркашке репрезентације Србије. Управо популарни Кари нам је донео последња два вредна злата на великим репрезентативним такмичењима – на Европском првенству у Истанбулу 2001. и на Светском првенству у Индијанаполису годину дана касније.
После чудесног Индијанаполиса 2002. је преузео позицију тренера Барселоне и управо због наведеног славног шпанског клуба је био приморан да поднесе оставку са позиције селектора „плавих“ зато што прописи тамошње АЦБ лиге нису дозвољавали стратезима да у исто време воде и клуб и репрезентацију.
Деветнаест година касније, ситуација је сада другачија – ФИБА и Евролига воде борбу за превласт на континенталној кошаркашкој сцени, покушавају да реше дипломатски договор, али без неког већег помака. Пешић, за разлику од његових колега који у исто време воде и клубове и репрезентације, ући ће растерећено у цео тај посао због тога што ће бити само репрезентативни селектор, а клупску тренерску каријеру је одлучио да оконча још 2020, када је након завршетка свог другог тренерског мандата у Барселони одлучио да клупу препусти Литванцу Шарунасу Јасикевичијусу.
Међутим, имаће и једну зачкољицу због које је поменут сукоб ФИБА-е и Евролиге – Каријев први приоритетан задатак биће да одведе репрезентацију на наредно Светско првенство, које ће 2023. бити одржано у Јапану, Индонезији и Филипинима; ту неће моћи да рачуна на играче који наступају у клубовима који се такмиче у Евролиги, већ на оне који наступају у Еврокупу, ФИБА Лиги шампиона, као и у националним и регионалним кошаркашким лигама; међутим, пошто се задња три наведена такмичења сматрају развојним смерницама за Евролигу у којима понекад улогу играју играчи који тек треба да стасају, уз понеку искусну звезду, Пешић је прави човек за ту улогу.
Узмимо у обзир ситуацију у Србији, где има пуно талентованих, али у већем делу физички незграпних играча, уз покоји изузетак који се данас може наћи само у Меги као једином меродавном клубу који зна да усаврши домаће таленте до максимума. У репрезентацији је сасвим други случај – скупе се на једном месту млађи играчи који нису стасавали заједно и онда функционишу као некохерентна целина. У претходна два квалификациона циклуса Саша Ђорђевић и Игор Кокошков су се показали као тренери који су најмање одговорили изазову усавршавања младих играча током квалификација за СП 2019. и ЕП 2022.
Управо наведени квалификациони прозори имају сврху усавршавања и афирмације оних који тек обећавају, а Пешић ће у односу на Ђорђевића и Кокошкова највише одговорити том задатку, јер општепознато је да је он сваку добро започету причу у тренерској каријери довео до максимума – афирмисао је кошарку у Немачкој док је био селектор њихове репрезентације између 1987. и 1993. године, потом је радио седам година као тренер у берлинској Алби, којој је успео да подигне рејтинг и додели јој висине у којем наведени клуб ужива већ годинама уназад, посебно последњих година, када јој је минхенски Бајерн постао равноправан ривал, и – крајем 2000. одлучио је да преузме и функцију селектора наше кошаркашке репрезентације; током наведеног првог селекторског мандата је водио и немачки Келн током сезоне 2001/2002.
Паралелно са квалификацијама за СП 2023, Карија ће чекати и Еуробаскет 2022, који ће бити одржан у Грузији, Чешкој, Италији и – Немачкој; за њега ће ово бити изузетно емотивно и значајно такмичење зато што ће Немачка бити домаћин једне групе у Келну, а у Берлину ће се играти завршна нокаут фаз. Нажалост, наша репрезентација ће у првој фази такмичења своје мечеве играти у чешкој престоници Прагу, па ће пут у Келн изостати, али зато ће га Берлин сачекати раширених руку због тога што је био изузетно вољен код навијача Албе. Ту ће Кари имати тежак задатак у односу на квалификације за СП 2023. јер ће морати да састави тим у ком ће дебитанти бити остављени по страни, а већу улогу добити прекаљени играчи, који углавном наступају у Евролиги и НБА лиги, која ионако никад није имала жељу да свој календар ионако прилагоди новонасталим репрезентативним обавезама, док је Евролига то на пола учинила тако што је само календар Еврокупа прилагодила репрезентативним „прозорима“.
Наравно, са Каријем ће шансе за прво европско злато после 21 године чекања бити веће, јер познато је да је за именовање тражио да сам бира сараднике за нову репрезентативну путешествију. Али, ту се намеће и једно питање – да ли ће најбољи евролигашки играчи и играчи из НБА лиге моћи да се одазову августовско-септембарским репрезентативним авантурама? На то питање Пешић је дао одговор још када је поново именован за селектора у ком је споменуо да је разумео све оно што је наш велики таленат Никола Јокић образложио када је одговарао на питање „Због чега је пропустио квалификације за ОИ у Токију и да ли жали за тим?“. Ту ће Пешић бити стављен на слатке муке јер појединим млађим играчима који наступају у Америци је новац битнији од воље народа, али, пошто је и међу младима општепознато да Кари важи за велики тренерски ауторитет, онда ће га можда и послушати јер ниједан светски играч није вредео ако није ускладио клупске и репрезентативне обавезе на најбољи начин.
Има још времена да се говори на тему да ли ће у том случају Пешић убедити нашу највећу српску кошаркашку звезду Николу Јокића да заигра на Еуробаскету 2022, али сасвим сигурно би могао да се понови случај „Владе Дивац“ јер управо Пешићев ауторитет је Дивца на годину дана вратио у репрезентацију пред чудесни Индијанаполис 2002. Но, реч популарног Јокаре је задња…
Пред одлазак у Истанбул на Европско првенство, Светислав Пешић је за 1725. број часописа „Темпо“, објављен 25. јула 2001. године, дао интервју у ком се, одговарајући на питања читалаца, осврнуо управо на неке од тема које се могу применити и на данашње окружење: о томе да ли ће кошарка пасти на ниво фудбала, зашто су поједини најбољи асови одсуствовали из репрезентације, да ли је будућност српске кошарке у регионалним или националним лигама, зашто се више улагало у женску него у мушку кошарку, да ли је планирао да преузме неки српски клуб пре два тренерска мандата у Звезди (сезоне 2008/2009. и 2011/2012), као и шта мисли о млађим играчима и да ли би неки од тада актуелних играчких талената задовољили његове критеријуме за улазак у сениорску репрезентацију, јер општепознато је да је репрезентација увек била за обдарене.
Други део интервјуа сачињавају питања која се односе на његов рад и пријатне теме из приватног живота, а свакако најупечатљивије је мишљење о нашем највећем ривалу Партизану, за који је и наступао између 1967. и 1971. године; оно што је било непознато у целој тој причи јесте да је 1999. био надомак повратку у Партизан на позицију тренера клуба, али да је уговор са Албом представљао кочницу јер је морао да плаћа обештећење у случају евентуалног раскида.
Управо зато вам у наредним редовима доносимо целокупан интервју са питањима које су читаоци постављали Карију, а које је одабрао тадашњи уредник „Темпа“ Мирко Стојаковић.
Читаоци питају Карија (2001)
Сања из Бањалуке је питала кога је Пешић издвојио за најтежег и највећег конкурента за златну медаљу на Европском првенству у Турској. На то је Пешић одговорио да се ЕП у Истанбулу разликовао од претходних јер није било изразитих фаворита зато што је доста екипа претендовало на висок пласман. На самом крају је додао да је његова субјективна процена била да је чак осам репрезентација дошло у Истанбул с циљем да се окити неким од три одличја.
Милена из Новог Сада се осврнула на Каријевог сина Марка, садашњег спортског директора у минхенском Бајерну, питавши Пешића да ли би Марко имао место међу 12 најбољих играча наше репрезентације да није изабрао да наступа за Немачку. На то је одговорио да ништа не може да каже на ту тему јер би се и „да“ и „не“ протумачило на погрешан начин, али да му је играње за нашу репрезентацију био неостарен сан.
Павле са Звездаре се осрвнуо на то да ли је Пешића оптерећавала чињеница да су његови претходници поставили високе стандарде у репрезентацији. На то је Кари одговорио:
„Не знам на које претходнике мислите јер их је било бар десет. Југословенска кошарка није увек освајала златне медаље, чак је остајала и без одличја. Неки тренери су имали прилику да освајају медаље, а неки уживају плодове туђег рада. Почели смо да стварамо нову репрезентацију у сасвим другачијим условима и наравно да нам је жеља да останемо тамо где је југословенској кошарци место, а то значи у самом врху“.
Милан из Новог Београда је Пешића питао да ли има утисак да је Немачкој више цењен него у Србији.
Одговор: „Не, немам такав утисак. У Немачкој сам почасни грађанин, овде још нисам. Али имам титулу спортске личности века Пирота, што ми изузетно значи. Осећам да овде људи који познају кошарку респектују мој рад и резултате.“
Пето питање је дошло од Немање из Алексинца: „Колико је реално да у атмосфери каква влада у југословенској кошарци и националном савезу очекујете медаљу у Турској?“
Одговор: „Питање је одлично.“ На то је додао да резултати репрезентације не зависе само од играча и тренера, већ и од структуре и организације савеза и свих људи који могу да помогну, као и да је логично да желе да аутоматски остваре све што су испланирали, али, на то је додао да је то све процес са присутним проблемима о којима није могао да говори на тему његовог крајњег ефекта.
Марко из Железника га је питао зашто је преузео позицију тренера Келна поред силних понуда које је имао после одласка из Албе 2000. На то је одговорио да је изабрао тај клуб због тога што је постао селектор наше репрезентације, и омогућио му је додатне услове како би репрезентација могла мање да трпи.
Седмо питање је дошло од његовог познаника Миливоја Вуковића из Богатића, који га је питао да ли се сећа 5. априла 1979. године, када су заједно боравили у Греноблу, где су кошаркаши сарајевске Босне, чији је део био и Пешић, освојили тамошњи Куп европских шампиона. Рекао је да се добро сећа тог периода, дао је чињеницу да је у финалу побеђен италијански Емерсон са 96:93, као и да се сваке године 6. априла слави Дан ослобођења Сарајева, те је на тај дан кренуо и рат на простору БиХ 1992. године.
Никола Рончевић из Херцег Новог га је питао зашто су са припрема за ЕП у Турској одсуствовали Саша Ђорђевић, Жељко Ребрача и Мирослав Берић.
На то је Кари одговорио да је Ребрача отказао због припрема за одлазак у НБА лигу, Ђорђевић му се захвалио на позиву јер психолошки и физички није могао да испрати клупски и репрезентативни програм, а за Берића је рекао да су предност на његовој позицији добили Дејан Бодирога, Пеђа Стојаковић, Марко Јарић и Игор Ракочевић зато што су у том тренутку били физички спремнији играчи од Миће, али да не искључује његов повратак у репрезентацију током наредних година због неоспорног квалитета.
Наредно одабрано питање стигло је од Зорана Лазића из Лазаревца у којем ћемо се само поново осврнути на тему зашто 1999. године није дошао на позицију тренера Партизана – разлог је лежао у чињеници да је у то време имао уговор са берлинском Албом који није могао да раскине и у чијем случају раскида би морао да плаћа обештећење.
Саша Бабић из Бањалуке је Карија питао шта мисли о Мирсаду Јаховићу Туркџану и да ли је погрешио што није изабрао нашу, већ турску репрезентацију. Пешић је одговорио да не може да суди о његовим грешкама јер то није његов саставни део посла, али је истакао да је један од најбољих европских играча на тој позицији и да је штета што није био српски репрезентативац зато што би можда још боље играо.
Од непознатог читалаца је стигло питање о будућности регионалних кошаркашких лига и мишљењу о тада младим играчима попут Младена Шекуларца, Жарка Чабаркапе, Благоте Секулића и Бориса Бакића.
Пешићев одговор је био тај да не верује у регионалне, већ у националне лиге, зато што су оне биле логичан пут ка високо професионалној европској лиги како би сви плаћали улазнице и клубови зарађивали од ТВ права. У то време у Србији није постојала таква спремност, па је Кари истакао да наша кошарка у то време није била способна за било какав тип регионализације. О младим играчима је мислио све најбоље, али им је поручио да више улажу у кошарку и мисле својом главом зато што су врхунски играчи само они који могу сами да контролишу своју одлуку. Додао је да постоји довољно младих играча који верују само да је довољан таленат.
Драгана Васиљевић из Ниша га је питала о Каријевој ћерки: колико година има, чиме се бави и како се зове. У то време је његова ћерка Ивана имала 17 година и бавила се кошарком. Наступала је 2000. у Тампи на „Хај слулу“, а кошаркашки је била левакиња, исто као и њен брат Марко. Згодна је на маму Веру, која је такође била кошаркашица, а имала је ген на тату када је игра у питању. За њу је истакао да је била првотимац тада друголигашког клуба Лихтефелеа из Берлина и била је кандидат за јуниорску немачку репрезентацију због тога што је била рођена као њен држављанин.
Слободан Недић из Гроцке га је питао на тему како је женска кошарка успела да по успесима достигне мушку. На то је одговорио да и женска кошарка има врхунске резултате, али да се поставља питање њеног популаризовања и оснаживања зато што би оно довело до квалитета и резултата.
Мијо из Подгорице је Карија питао да ли је било места и за младог црногорског стручњака Миодрага Кадију у стручном штабу. О њему је рекао да је био способан да води неку од репрезентативних селекција, али да Кари није одређивао чланове стручног штаба, већ Стручни савет националног савеза. За Кадију је истакао да је већ разговарао и да се налазио у ужем избору за рад у Савезу.
Кадија је током друге половине сезоне 2020/2021. радио у Сарајеву као тренер ОКК Спарс, а управа Спарса му се захвалила на сарадњи након што су играчи доживели пораз од Сплита у серији баражних мечева за попуну листе учесника Прве АБА лиге за сезону 2021/2022.
Шеснаесто питање је дошло од данас познатог новинара који у интервјуима за његов канал „Балкан инфо“ откривају све оно о чему су годинама ћутали – дакле, радило се о тада 13-годишњем Теши Тешановићу, који га је питао како коментарише изјаву Дејана Томашевића да ће кошарка пасти на фудбалске гране.
На то је Кари одговорио да су кошарка и фудбал два различита спорта и да не мисли да је српски фудбал у то време био на ниским гранама. Додао је и да се никада кошаркаши нису упоређивали са другим спортистима, али су респектовали резултате одбојкаша, ватерполиста и рукометаша.
Зоран из Краљева је Пешића питао да ли очекује да ће на ЕП у Турској направити исти резултат какав је постигао са Немачком 1993. и зашто је изабрао Франкфурт за почетак репрезентативних припрема.
Кари је истакао да освајње медаља био један од циљева, а главни је била златна, али она олимпијска из Атине 2004! Највећи део припрема је наша репрезентација обавила широм СР Југославије, а Немачку су одабрали за старт припрема јер је наш савез добио позив њихове федерације зато што у Југославији у том тренутку не би могли да организују ниједну утакмицу наспрам Немаца, који су им понудили четири припремне. Други разлог због чега се определио за Немачку јесте то што у Србији и Црној Гори у то време није постојао спортски центар који би задовољио услове врхунских екипа.
Последње одабрано питање је стигло од Александра из Подгорице – да ли је имао понуде неких југословенских клубова пре него што је прихватио понуду Келна. На то је одговорио да су га звала три клуба, али да није желео да открива њихова имена.
Завршне речи:
Пешић, нажалост, није дочекао да се у својој тренерској каријери окити олимпијским златом, а било је те 2004. помало нереално да се тако брзо врати на позицију селектора после дебакла који је Душко Вујошевић забележио на ЕП у Шведској 2003. (6. место). Због тога је предност те 2004. добио Жељко Обрадовић. Да ли ће Кари дочекати Париз 2024, па да на величанствен начин стави тачку на своју богату тренерску каријеру, с обзиром да је више пута изјављивао да му је олимпијско злато неостварена жеља? То неће зависити само од воље и здравља, с обзиром на то да је и у 72. години живота пун елана и воље, већ и од тога да ли ће моћи да рачуна на све наше најбоље играче на челу са Николом Јокићем и Богданом Богдановићем.
Слике постављене у тексту забележио: Драган Бајић
Све вести можете коментарисати и на нашем ФОРУМУ
Додајте коментар