Sezona 1999/2000. pamtiće se po prvoj „duploj kruni“ koju je naš klub osvojio nakon pet godina čekanja. Dragan Džajić je za 1667. broj časopisa „Tempo“ objavljen 14. juna sumirao njen učinak i dao najavu sezone 2000/2001, u kojoj je klub prvi put od nastanka treće Jugoslavije / Srbije i Crne Gore dobio priliku da se bori za ulazak u Ligu šampiona.
Pred početak sezone 1999/2000. je Vojin Lazarević dao ostavku sa pozicije trenera nakon osvojenog trofeja nacionalnog kupa za sezonu 1998/1999. Na njegovo mesto je najpre došao Miloljub Ostojić, koji i nije baš nešto sjajno počeo sezonu; tokom Ostojićevog mandata, klub je ostvario mešovit učinak u domaćem prvenstvu (dva remija protiv Borca iz Čačka i Železnika u prva dva kola i pobeda protiv Zemuna u trećem kolu), a jedino čime može da se ponosi jeste pobeda nad azerbejdžanskim Nefčijem u dvomeču kvalifikacija za tadašnji Kup UEFA (današnja Liga Evrope). Posle poraza od Monpeljea u prvom meču prvog kola Kupa UEFA, Ostojić je dao ostavku sa pozicije trenera, a na meču protiv podgoričke Budućnosti, odigranom 18. septembra 1999. godine, ekipu je sa klupe predvodio Zvonko Radić kao privremeno rešenje.
„Bilo bi glupo da sad preterano hvalim Muslina. Mogu samo da kažem da je s njim bilo lako sarađivati jer je igrao u Zvezdi, znao je gde dolazi, šta ga očekuje i koje su njegove obaveze.
Kao trajna zamena za Ostojića je na poziciju trenera doveden legendarni Slavoljub Muslin, koji je došao 20. septembra 1999. godine, i samim tim preokrenuo stvar. Ali, do preokreta se nije moglo doći tako lako zato što je jesenji deo sezone Zvezda završila na trećem mestu na tabeli domaćeg prvenstva. Čudo se dogodilo tek 25. marta 2000, kada je Zvezda u Nikšiću pobedila ekipu Sutjeske, i do kraja sezone ostala prva na tabeli sa 105 osvojenih bodova. Titula je ozvaničena pobedom nad smederevskim Sartidom u pretposlednjem, 41. kolu prvenstva, 17. maja 2000. godine.
Zasluge za sve to se ne mogu pripisati samo Muslinu, koji je izvadio stvar iz traljavog početka sezone, a ne može se pripisati ni igračima, već je u svemu tome bitnu ulogu odigrao i ondašnji predsednik kluba Dragan Džajić, koji je od strane novinara „Tempa“ Đorđa Pajića bio pozvan da sumira proteklu i najavi nadolazeću sezonu.
„Povratak Drulića, pa Jelića i potpuno spreman Pjanović biće najveća pojačanja Zvezde u narednoj sezoni.“
Tekst objavljen u „Tempu“ je započet sledećim rečima:
Zvezda je ponovo vladar domaćeg fudbala i predstavljaće Jugoslaviju u društvu evropskih velikana. „Dupla kruna“ posle pet godina na „Marakani“, čak osam godina prošlo je od kad su se „crveno-beli“ poslednji put takmičili u najeminentnijem evropskom klupskom takmičenju. Personal šampiona broji poslednje dane zasluženog odmora, predsednik Džajić i u tim trenucima razmišlja i priča o klubu. Istina je, insistirali smo da se i tokom željenog odmora osvrne na proteklu sezonu i otkrije nam, koliko je to moguće, planove i ambicije za obaveze koje slede. Uvek na usluzi, prihvata se razgovora…
O „duploj kruni“ iz sezone 1999/2000. je hladne glave rekao:
Isto je bilo i u trenucima po završetku utakmice sa Sartidom kad smo definitivno obezbedili titulu. Prezadovoljan sam rezultatima jer smo do njih došli bez Drulića u 80 odsto šampionata, Pjanović nije odigrao desetak možda i 12 utakmica, Jelića nema cele prolećne sezone. Smatram ih ključnim igračima ovog tima. Složićete se, njihov izostanak predstavljao bi hendikep za svaku ekipu na svetu. Uspeh je tim veći. A povratak Drulića pa Jelića i potpuno spreman Pjanović biće najveća pojačanja Zvezde u narednoj sezoni.
Džajić je u razgovoru pomenuo utakmicu sa Sartidom koja je vratila sećanja u ’91. godinu i meč sa Bajernom zato što su navijači tada poslednji put „igrali“ na terenu Zvezdinog stadiona. Đorđe Pajić je na to dodao da je repriza istorijskih slika posle okršaja sa Bavarcima viđena i u meču sa Smederevcima.
Na to je Džaja dao sledeći odgovor:
To su trenuci za koje se živi. Nemaju cenu. Tako je meni već 38 godina u Zvezdi. Osetio sam da navijači žarko žele titulu kao što je to bio slučaj sa eliminacijom Bajerna.
Uz dva trofeja, Crvena zvezda je tokom sezone 1999/2000. osvojila i preko deset hiljada novih navijača u akciji „Ja sam zvezdaš“:
Dragan Džajić: „Ne treba ja da pričam o tome, akcija sama govori za sebe. Nećemo stati, ogromna je navala, ima mnogo želja za uključenje u projekat. Možda će nas neko kopirati kao što su i mnogo puta prethodnih godina, a nisu hteli da priznaju. I išli su mnogo daleko, a mogli su od nas da nauče.“
Džaji je ovo bila prva predsednička „dupla kruna“, pa je stoga bio upitan koliko ih je imao ukupno, na funkcijama igrač, direktor, trener?
Dragan Džajić je odgovorio da ih nije brojao i da to nikad ne čini, te da nikad nigde ne kiti te trofeje. Dodao je i da se sve to radi zbog kluba kome ti trofeji ostaju.
Na pitanje da li je verovao u ovakav rasplet lige, iskreno je odgovorio da nije, te da je želeo da uvek budu u igri, da se bore za rezultate i pobede. Čak ni poslednjih nekoliko godina nije očekivao titulu. Podvukao je da se pokazalo da je Zvezda i u ravnopravnim uslovima uspela da dođe do trofeja.
Osvrnuo se i na traljav početak sezone 1999/2000:
Ni tada nisam gubio nadu niti „leteo“ u ambicijama. Nije išlo ekipi. Došao je novi trener koji se očigledno nije uklopio. Neko mora da bude žrtva u takvim slučajevima. Nije prvi put da Zvezda promeni trenera. Ostojić čak nije smenjen. Stao sam uz njega, bio spreman da mu pružim podršku. On je, jednostavno, osetio da je zvezda u tom trenutku bila preveliko iskušenje, na koje nije navikao radeći u prethodnim klubovima (pre Zvezde je Miloljub Ostojić pet godina trenirao „Obilić“, s kojim je osvojio titulu prvaka države za sezonu 1997/1998). Sam je želeo da ode.
„Iskreno, nisam verovao u ovakav rasplet lige. Želeo sam samo da uvek budemo u igri. Pokazalo se, međutim, da u ravnopravnim uslovima Zvezda može do trofeja.“
Analizirajući učinak Ostojićevog naslednika Slavoljuba Muslina, Džajić je rekao:
Pa znate, glupo bi bilo da sad ja preterano hvalim Muslina. Mogu samo da kažem da je s njim bilo lako sarađivati jer je igrao u Zvezdi, znao je gde dolazi, šta ga očekuje i koje su njegove obaveze. Sada je iskusniji za jednu sezonu, upoznao se sa prilikama u našem fudbalu i bez sumnje zadovoljni smo njegovim rezultatom.
Pitanje br. 6 — Partizan je, imao, u jednom trenutku, gotovo nedostižnu prednost. Šta je prevagnulo na stranu Zvezde u borbi sa večitim rivalom?
Ne znam niti me interesuje. To je pitanje za njih. Znam samo da bi mogli, unutar kluba, da budu malo realniji, umereniji, ne bi im smetalo. Ne mogu sada ja da mislim da Zvezda, pošto je prvak države, ne može i ne sme da izgubi nijednu utakmicu niti da mi padne na pamet nada da ćemo biti prvaci Evrope.
Na pitanje da li se slaže sa konstatacijom datom tokom sezone 1999/2000. da je Partizan pod vođstvom trenera Miodraga Ješića imao kvalitetniji tim, Dragan Džajić je rekao:
Tako misle ljudi u Partizanu i njima naklonjeni. To ih je skupo koštalo. I u vreme kad su oni bili šampioni i sada kad je Zvezda, smatrao sam da imaju dobar tim. Ali ne tako jak da se od poraza pravi tragedija. Divili su se sebi, obarali rekorde, to im se osvetilo. I sveti im se godinama.
Na pitanje šta je najveći Zvezdin kvalitet, Džajić je istakao kolektiv.
Uz Ivana Dudića, iz šampionskog tima Zvezde je na kraju sezone 1999/2000. otišao i Ivan Vukomanović, o kom je Dragan Džajić rekao: „Bio je igrač Bordoa, nismo mogli da ga zadržimo i to nam je nauk za budućnost da budemo oprezni kod pozajmljenih igrača. Za njegovo mesto verovatno će konkurisati omladinac Nemanja Vidić, momak iz naše škole, talentovan, visok, čeka se samo mišljenje Muslina.
Džajić je bio škrt na rečima po pitanju pojedinaca:
Zna se da to ne volim, posebno kad zaista mislim da je kolektiv bio naš najjači adut. Ali kad je film nagrađen „Oskarom“, a glumac dobije nagradu za epizodnu ulogu, e takvih ima već nekoliko. Prvi primer Mićić. Bilo je teško u meču polufinala Kupa sa Radničkim iz Kragujevca. On je dao gol za plasman u finale. Pa Stevanović koji je zimus došao, postigao je nekoliko zlata vrednih golova. Ako već insistirate, mogu da izdvojim i kapitena Bunjevčevića, ne toliko zbog forme, ali momak je odigrao sve utakmice, bio stožer ovog tima. Da zaključim, zaslužni su svi na čelu sa trenerom Muslinom.
Upravo pokojni kapiten Goran Bunjevčević je u to vreme bio na meti inostranih klubova, te je zato bio pod znakom pitanja u vezi sa narednom sezonom.
Bunjevčević nam je potreban za učešće u Ligi šampiona (Kupu šampiona). Nelogično je očekivati tako značajno takmičenje bez kapitena i jednog od najiskusnijih igrača. Teško je naći adekvatnu zamenu i on će ostati igrač Zvezde. Uz to i ponude koje stižu za Bunjevčevića nisu najkonkretnije i takve ne uzimamo u obzir.
O odlasku tada novopečenog reprezentativca Ivana Dudića je rekao:
Ta ponuda bila je više nego korektna, stajala je na stolu za kojim smo razgovarali. Materijalno, za poziicju na kojoj igra Dudić, Benfika je bila izuzetno korektna. Procenili smo da će nam taj novac pomoći za rešenje određenih problema, a u dogovoru sa Muslinom procenili smo da izostanak Dudića može da se nadoknadi. Naglasio sam da je Dudić imao veliki učinak u osvajanju ovogodišnjih trofeja, ali procena u njegovom slučaju bila je ovakva i tu je odlascima kraj.
„I u vreme kad je Partizan bio šampion i sad kad je Zvezda, smatrao sam da oni imaju dobar tim. Ali ne tako jak da se od poraza pravi tragedija. Divili su se sebi, obarali rekorde, to im se osvetilo. I sveti im se godinama!“
Govoreći o dolascima, Džajić je istakao da je priča završena, a na pitanje koga je klub angažovao, rekao je da se dogovorio sa dvojicom igrača, dok su kod trećeg šanse bile 50/50. Imena nije želeo da otkriva do početka prelaznog roka, samo je istakao da je sve završeno, a o mestima u timu očekivanih pojačanja rekao je:
Univrerzalac i jedan manevarski igrač, koji može da zameni Dudića. Perspektivni su.
U to vreme je Dragan Džajić ostao zagonetan u vezi pojačanja, ali je Đorđe Pajić mogao da nasluti tragove date u prvotimcima Rada Martinoviću, Tomiću i Bunjevčeviću, rođenim bratom pokojnog Zvezdinog kapitena. U konkurenciju je ušao i Vladimir Matijašević, tadašnji mladi reprezentativac, nekadašnji igrač Mladosti iz Lučana i Vojvodine, koji je sezonu 1999/2000. proveo kod Ljubiše Tumbakovića u grčkom AEK-u, a pominjao se i slovenački reprezentativac Aleš Čeh, na šta je Dragan Džajić odgovorio:
Tu je malo novinarska znatiželja napravila zbrku, u pitanju je bio mlađi Čeh, ne iskusni Aleš. Ali verujte, sve je to daleko od Zvezde.
Pred početak sezone 2000/2001. se nakon jedne sezone pauze na klupu Partizana vratio Ljubiša Tumbaković. Džajić njegov dolazak nije želeo da komentariše.
„Godinama to nisam radio, ne bih ni sada. Ne zanima me trener drugog kluba. O Zvezdi možemo do sutra da pričamo.“
Na samom kraju se Dragan Džajić osvrnuo na Zvezdine mogućnosti i želje povodom učešća u kvalifikacijama za Ligu šampiona u sezoni 2000/2001:
Želja nam je da igramo u tom takmičenju, da idemo prepreku po prepreku, zna se da ih ima tri i pokušaćemo da se domognemo grupe. Ne možemo mnogo da očekujemo, pre svega zato što iskustvo nije naš adut. Posle dužeg vremena igraćemo u Beogradu međunarodne utakmice i to je ono što me najviše raduje, a što se rezultata tiče, nemam pokriće da obećavam čuda u Evropi, zaključio je Džajić.
„Dogovorio sam se sa dvojicom igrača, kod trećeg su šanse da dođe 50/50. I to je kraj. O njihovim imenima ću govoriti kad počne prelazni rok, ali sve je završeno.“
Intervju radio: Đorđe Pajić za časopis „Tempo“, br. 1667 od 14. juna 2000.
Za uvodne reči iz prva četiri pasusa zadužen: CZBG portal
Ostatak izvora za prva četiri pasusa: FKCZ, zvaničan sajt
Fotografiju priloženu kao naslovnu zabeležio: Dragan Bajić
Dodajte komentar