Новинар листа „Хупер“ Саша Миловановић је за потребе рубрике „Прво па мушко“, у ком су се познати подсећали својих првих искустава, урадио интервју са нашим данашњим рођенданџијом Дејаном Станковићем, објављен у 246. броју наведеног часописа 30. новембра 1999.
У наредним редовима присетите се свега што је Станковић говорио на тему својих првих исустава, и то у време док је решетао мреже у римском Лацију.
Прва утакмица:
Са 16,5 година заиграо сам у Звезди против ОФК Београда. То је било ’95. године. Одиграо сам тих двадесетак минута изненађујуће добро. Ушао сам при вођству од 2:1 за нас и тако је остало до краја. Знао сам да је тог тренутка почела моја велика борба за будућност.
Први гол у Првој лиги:
За то сећање ће ме везивати „Раднички“ из Ниша. Тада је Звезда победила са 4:0. Свој првенац прославио сам са саиграчима и, нормално, био сам пресрећан.
Први дерби:
За мене неславан. Тај дерби одиграо се на „Маракани“. Партизан је после првих 45 минута водио са 3:1. Ја сам шансу добио у другом полувремену и погодио стативу. До краја смо смањили на 3:2, али је горчина тог пораза заувек остала у мом сећању.
Први поклон:
Први поклон сам добио од стрица. Биле су то копачке ‘copa mondial’, које су тада тек биле лансиране на тржиште. То ми је уједно и најдражи поклон.
Прве батине од родитеља:
Био сам клинац и нисам урадио задатак. Родитеље сам слагао да јесам. Када су ме ‘провалили’, добио сам батине од оца. Ипак, то нису биле неке велике батине, јер је тата увек био блажи. Мајка је оштрије наступала и од ње сам добијао батине за многе клиначке глупости.
Прва екскурзија:
Никада нисам могао да идем на организоване екскурзије због обавеза према фудбалу. Било ми је жао када сви оду, а ја останем сам са лоптом. Ипак, на крају ми се све то одрицање исплатило. Сећам се једног излета када смо ишли до родног места Вука Караџића Тршића. Тада ваљда нисам имао тренинг.
Прва пијанка с друштвом:
Био сам осми разред основне и с друговима сам попио неколико пива. Тада нам је било довољно да видимо етикету на флаши и већ смо били пијани. Како сам живот наставио спортским путем, за пиће је било све мање места, што ми је драго. Међутим, када се видим са старим друштвом, логично је да се по старом српском обичају окупљање залије.
Прва љубав:
Не знам да ли је то била љубав. Пре бих рекао прва симпатија. Догодило ми се то у другом разреду основне школе. Свидела ми се једна девојчица из разреда. Имена се не сећам.
Први филм:
Опет је везано за клиначки период. Кренуо сам у први разред и тада сам гледао филм ‘Бели нинџа’. Филм ми се тада много допао. То је био период када су нинџа филмови били у моди.
Први интервју:
Први интервју сам дао за телевизију. Играла су се три дербија, у три категорије. Ја сам играо за петлиће ‘Звезде’, а сећам се да је Пеђа Мијатовић још играо у првом тиму Партизана. Нисам имао никакву трему, као што је немам ни на терену.
Прво разочарање:
Везано је за дерби. Нисам имао среће са дербијима. Сећам се дербија који се играо 8. марта, на Дан жена. До 42. минута смо притисли Партизан, а на крају изгубили чак са 3:0. Пао сам у велики бедак и дуго су ми се разне црне мисли мотале по глави. То ћу увек памтити.
Први дан у Риму:
Ауу! Тешко, много тешко. Не могу заборавити тај датум 24. јул ’98. године. Странац у земљи чији језик не знаш. Још те ухвати носталгија. Не можеш да размишљаш ни о чему, сем о својој кући. И то је прошло. Навикао сам се.
Прво путовање:
Са Звездом сам путовао у Јапан на пријатељски меч са екипом ‘Џеф јунајтед’. Све ми је било чудно. Лет је дуго трајао, а ја баш и не волим авионе. Без обзира на тешкоће, та четири дана ће ми остати у лепом сећању. Разгледали смо разне знаменитости Јапана, били у Дизниленду и све у свему лепо се провели.
Разговор оригинално водио: Саша Миловановић
Фотографије забележио: Бранислав Нацић
(„Хупер“, бр. 246, 30. новембар 1999.)
Додајте коментар