Zvezdina štampana prošlost #3 — žrtva: Zmago Sagadin (2003/2020)
Novo izdanje rubrike „Zvezdina štampana prošlost“ posvećujemo legendarnom košarkaškom stručnjaku Zmagu Sagadinu, koji je bio sportski direktor i trener Zvezde od sezone 2002/2003. do nespretnog starta sezone 2004/2005.
Ovaj put pravimo paralelu između starta projekta „Evropska zvezda“, tokom koje je januara 2003. dao intervju za časopis „Basket“ u kom je govorio o životu u srpskoj prestonici, kao i pojedine izjave njegovog nekadašnjeg klijenta Redžija Frimena o navedenom treneru koji je dao prošle godine za portal „Maksbet sport“ i Sagadinova tumačenja o njegovoj bogatoj trenerskoj karijeri koje je izneo u sklopu intervjua datog za slovenački sajt „siol.net“
Počeci „Evropske zvezde“
Nakon izuzetno loše košarkaške sezone 2001/2002, tada novopristigli predsednik KK Crvena Zvezda Živorad Anđelković je sa svojim saradnicima Goranom Vesićem (sadašnjim zamenikom gradonačelnika Beograda) i Igorom Žeželjem (sadašnjim vlasnikom dnevnog lista „Kurir“ i osnivačem producentske kuće „Firefly“, specijalizovane za realizaciju TV serija) počeo da radi na revitalizaciji kluba. Zahvaljujući tome što je u sklopu Vinston JUBA Lige Zvezda u sezoni 2001/2002. učešće završila u četvrtfinalu plej-ofa tako što ju je izbacio kasniji šampion Partizan, Zvezda je ostala bez šansi da se nađe u nekom od elitnih košarkaških takmičenja (Evroliga je u sezoni 2002/2003. bila igrana treći put, a u sezoni 2002/2003. je prvi put odigrano i drugo najjače ULEB-ovo takmičenje Evrokup, koje je do sezone 2007/2008. bilo igrano pod imenom ULEB Kup, u to vreme tretiranog kao pravnog naslednika FIBA-inih takmičenja Korać i Saporta Kup).
Živoradu Anđelkoviću, u narodu znanom kao „Žika pauk“ iz razloga što je bio i direktor beogradskog Parking servisa u to vreme, bilo je stalo da zaigra u nekom međunarodnom takmičenju radi toga da bi mladi igrači stekli iskustvo nastupanjem u nekom međunarodnom takmičenju, pa se jedina šansa nazirala u Jadranskoj (ABA) ligi, u to vreme iz sponzorskih razloga znanoj kao Gudjir liga, koju su srpski klubovi bojkotovali tokom njene odigrane prve sezone (2001/2002). Ugovor o Zvezdinom učešću između Anđelkovića i ondašnjeg izvršnog direktora ABA lige Romana Lisca je potpisan 27. juna 2002. godine, a Anđelković je za portal B92.net dan kasnije izjavio:
„Pristupanje Zvezde Gudjir ligi je za nas dobra stvar. Mladom timu Zvezde je potrebno evropsko takmičenje koje donosi jake utakmice i takozvane ‘teške’ terene. Glavni motiv Crvene zvezde je takmičarski – dobre sparing utakmice koje će doneti iskustvo našim klicima, koji bi za nekoliko godina trebalo da igraju i najjače evropsko takmičenje (Evroligu)“.
Da bi neko mogao da selektuje i skautira igrače, navedenom trojcu sa početka teksta bio je potreban profesionalan sportski radnik. Rešenje je nađeno u uglednom slovenačkom treneru Zmagi Sagadinu, koji je prethodno radio u legendarnoj ljubljanskoj Olimpiji između 1985. i 2002. godine, izuzimajući sezonu 1995/1996. koju je proveo u Splitu; najveći uspeh koji je postigao sa starom Olimpijom (danas se ovaj klub zove Cedevita Olimpija) je svakako plasman na „fajnal for“ FIBA-ine Evrolige u sezoni 1996/1997, gde je Olimpija učešće završila na 3. mestu.
Sagadin je 16. jula 2002. godine sa Zvezdom pred početak sezone 2002/2003. potpisao ugovor na dve godine uz mogućnost produžetka na još dve u slučaju da rezultati budu zadovoljavajući. Pre dolaska u Zvezdu, a nakon odlaska iz Olimpije, je imao ponude brojnih evropskih klubova; jedna od njih je došla od Fortiduda iz Bolonje, u to vreme iz sponzorskih razloga znanog kao Skiper, ali se na kraju odlučio za Zvezdu zbog potrebe za spuštanjem tempa posle napornih sezona u Olimpiji u kojoj je radio pod velikom presijom, prodajući 3 – 4 igrača svake sezone i konstantno provodeći vreme na terenu. Na novoj funkciji je imao pomoć mlađih saradnika, očekivao je uspešno uklapanje i brze rezultate, i obećao je forsiranje brze i agresivne košarke, u skladu sa evropskim trendovima. Tako je počela priča oko delimično uspešnog projekta „Evropska zvezda“…
Kako danas razmišlja Zmago Sagadin i šta je o njemu rekao Redži Frimen? (april 2020, portali „Maksbet sport“ i „Siol.net“)
Sagadin se aprila 2020. u razgovoru za portal „Siol.net“ osvrnuo na veličanstvenu sezonu 1996/1997, tokom koje je sa Olimpijom stigao do završnog „fajnal for“ turnira FIBA Evrolige; na tu činjenicu ga je novinar navedenog slovenačkog portala Martin Pavčnik podsetio kada se osrvrnuo na poraz Olimpije od Olimpijakosa u polufinalu završnog turnira odigranog u Rimu. Tada je Sagadin kao glavne krivce za to okarakterisao ondašnjeg trenera Olimpijakosa Dušana „Dudu“ Ivkovića i ondašnjeg generalnog sekretara FIBA-e, pokojnog Boru Stankovića, koji su instistirali da Olimpijakos osvoji Evroligu, dodavši da je zbog unapred delegiranih rezultata došlo do raskola u evropskoj klupskoj košarci i rođenja ULEB-a. Osvrnuvši se na istorijsko 3. mesto Olimpije, ostvareno nakon pobede nad lionskim Asvelom u utešnom meču za bronzano odličje, rekao je da je to bio ogroman uspeh, brilijantno otkriće i rezultat van svih okvira.
S druge strane, Redži Frimen je u razgovoru za portal „Maksbet sport“ aprila 2020. godine govorio sve najgore o njemu, označivši Zmagu kao glavnog krivca za to što je bio primoran da ode iz Zvezde i vrati se u FMP; o njemu je rekao da ga niko u timu nije voleo, i da mu je mana bila u tome što je konstantno vikao, pljuvao i vređao igrače. Sagadin je u istom intervjuu za „Siol.net“ o „slučaju Frimen“ izneo sledeće stanovište: „Bio je izuzetan talenat. Pratio sam njegov put i bio u stalnom kontaktu sa njegovim agentom, a kad su ga ponudili Zvezdi, nisam bio siguran da je on pravi igrač za takav sistem. Smatrao sam da neće izdržati petočasovni trenažni dil. I nije ga izdržao, što je bio i razlog zašto je beogradski klub raskinuo ugovor s njim. Čak ni njegov život nije bio sportski, konkretno, bilo je previše noćnog života. Jutarnji trening je ubica za nekog ko ne spava bar osam sati. Sistem ga je eliminisao, a ne ja. Nikada nisam proganjao igrače, ali sam svima pokazao okvir. Ko god ga je prešao, pao je u ponor. Frimena mi je bilo žao, jer je bio jako talentovan“.
Zmago Sagadin u interjuu datom Radi Nikolić za časopis „Basket“ januara 2003: „Nisam stranac!“
Rada Nikolić, legendarna košarkaška novinarka, razgovor sa Sagadinom je počela sledećim uvodnim rečima: „Ove jeseni je, bez sumnje, u Beogradu moderno mnogo toga što nosi oznaku ‘Made in Slovenia’, A prednjače crveno-beli. Pre holivudske premijere ‘Merkatora’, ili letova za Ljubljanu, na Malom Kalemegdanu se stvorio Zmago Sagadin. Doduše ne u roli klasičnog trenera kako ga intenzivno pamtimo deceniju i po, već u malo mekšoj fotelju sportskog direktora, barem na papiru.
Oni sedih vlasi mogu nas podsetiti da smo neposredno posle Drugog svetskog rata dovodili strane kouče (Bugari, Francuzi), koji će kroz 20-ak godina nadmašiti mnoge profesore. Međutim, klub sa najvećim brojem titula, povukao je nesvakidašnji potez – Slovenac na privremenom radu u Srbiji“. Razgovor je Sagadin počeo sledećim rečima: „Ja se ovde osećam odlično, najmanje kao stranac. Beograd odlično poznajem, još iz jugo-vremena, kao uostalom i dvorane, terene, filozofiju. U ovom gradu imam od ranije nekoliko poznanika, uopšte nemam osećaj da sam u inostranstvu.“
O tome da je četiri skuplji u odnosu na ostale trenere/sportske direktore iz Frikom JUBA lige rekao je: „Nije nikakva tajna da je moja cena evropska, to se lako sazna u kontaktu sa menadžerom. Ni u Skiperu (Fortitudo Bolonji) ne bih dobio više od onoga što je ugovoreno sa Zvezdom. Ali u ovom poslu ništa nema preko noći i na lepe oči.“
O odlasku iz ljubljanske Olimpije nakon 16 godina provedenih u njoj rekao je da je to bio poslednji trenutak zato što Olimpija više nije košarkaška periferija iz razloga što je taj klub u to vreme bio jedan od 12 privilegovanih učesnika Evrolige do 2006. Na sve to je dodao: „Trebalo je predati se jednom novom izazovu, menjati okolinu, ukoliko ne želite da upadnete u klopku“.
Na pitanje zašto se odlučio za crveno-bele umesto za Fortitudo Skiper iz Bolonje, rekao je: „Imaju tradiciju, što nije malo, ali svakako ne i dovoljno za veće ambicije. Od sećanja se ne živi, a klub se u internacionalnim razmerama ne kotira visoko, čak suprotno. Za mene je to dovoljan izazov da se napravi evropski nivo, korak po korak, do projekta koji smo zacrtali. Bilo bi neozbiljno da u kratkom roku obećavam ‘kule i gradove’.“
Na pitanje kako će se izboriti sa nervozom u klupskoj upravi, rekao je: „Meni se nigde ne žuri, a drugi me ne zanimaju, samo je njihov problem eventualno odustvo realnosti, naravno ako se tako nešto ispolji.“
O tome što je u Zvezdi želeo da napravi slične stvari kakve je imao sa Olimpijom, rekao je: „Daleko smo od zadovoljavajućeg nivoa, normalno, po mojim kriterijuima. Nije lako stvarati kada stižete na gotovu selekciju, koju je neko drugi birao. Svaki radni dan je novi filter, a od februara bi trebalo očekivati mnogo bolja izdanja crveno-belih, koje će većina i te kako respektovato. Moći ćemo ravnošravno sa svima da se nosimo, kako u nacionalnoj, tako i u Gudjir ligi“.
Ugovor na dve + dve godine je omogućio i nova pravila ponašanja po spuštanju zavese na sezonu: „Zvezda treba da postane magnet za talente, što do sada nije bio slučaj u većim razmerama, ali se situacija već sada menja. Kao sportski direktor, dostaviću zahtev urpavi koga želim od pojačanja. Dok sam na Kalemegdanu, u taj deo posla niko neće moći da mi se meša. Uporedo ću obučavati Aleksandra Trifunovića da što bolje ispeče trenerski zanat, ali i prvotimci moraju napredovati. Kao selekcija i proizvodnja košarkaša iz prizvodnog pogona.“
Ovako ambiciozni planovi govorili su o tome da će Zvezda završiti sutra gde i njegova nekadašnja Olimpija, istakavši da je u poslednjih deset godina Olimpija bolje napredovala, što podrazumeva infrastrukturu, timski rad, angažovanje vrhunskih stručnjaka iz raznih oblasti, a kao konkretni ideju kod Zvezde je naveo izgradnju trenažnog centra kod „Marakane“ (stadiona „Rajko Mitić“).
Na pitanje da li raspoloživ budžet može da bude kamen spoticanja zato što je ulagače veće količine novčanih sredstava lakše bilo naći u razvijenoj Sloveniji, rekao je: „To je svakako deo evropskog projekta koji je namenjen mom sadašnjem klubu. Budžet će vremenom rasti, sada nema potrebe da bude previsok. Inače, ukoliko želite nešto da napravite na Kontinentu, pet miliona dolara po sezoni donja je granica.“
Na primeru Olimpije su mogli da nauče i najbolji srpski klubovi. Na evropskoj stazi, do prvih zvezda, bilo je i te kakvog trea. Pogotovo pre nešto više od decenije kada se raspala velika Jugoslavija.
„Čini mi se da je tada bilo teže nego da sada Zvezda napravi korak napred. Onda smo urgentno morali da zamenimo nekadašnji jugo-prostor, ali istovremeno da koraknemo u Evropu. To ili crknuti, zaboravljen na marginama. Svi koji smo bili u tom poslu, trpeli smo strahovit pritisak. A pored Olimpije, moralo se povući još par klubova, ili bi sa slovenačkom košarkom bilo gotovo. Na svu sreću, nastali su Krka iz Novog Mesta i Laško, i, što je još važnije, pored Olimpije, postali naš zaštitni znak.“
U Jadranskoj ligi je video jedan od razloga relativno brzog stajanja na noge: „Za nas, ali i za vas, to je jedini spas. Čak ni u ovoj Jugoslaviji nema opravdanja za ligu sa 12 profesionalnih ekipa. Srbija će poći dobrim putem, ukoliko najbolji budu učestvovali u regionalnom takmičenju.“
Pozicije Olimpije u Evroligi su u to vreme poželeli Partizan, Zvezda i Budućnost zajedno.
„Ostvarili smo cilj da konstantno egzistiramo u Evropi, sa što manje oscilacija: među 16, minimum već šest, sedam godina. U poređenju sa španski, italijanskim ili grčkim velikanima to nije zanemarljivo. Međutim, dobar deo troškova je počeo da se pokriva prodajom mladih talenata, koje nismo mogli da zadržimo iole duži period. Onda ni meni nije mogla da bude uteha što u radni karton mogu da upišem njih desetak koji su završili u NBA, ili 27 u Evroligi. Nikad neću moći da zaboravim primer Jiržija Velša, koji je sada u SAD. Čim je eksplodirao, počeo je da ubacuje po 25 i više, slovenačnki mediji kao da su raspisali konkurs za njegovu prodaju sa naslovima: ‘Evropo, NBA, dajte ponudu, on je pravi’. Zar treba da vam pričam koliko je teško svake godine iznova stvarati tim i imati kontinuitet.“
Rada Nikolić je glavni deo razgovora završila sledećim rečima: „Malo severozapadnije od Beograda (oko 600 km) Zmagu Sagadinu je pošlo za rukom da Real, Barselona, Virtus, Olimpijakos i ostali, strepe uoči gostovanja u ‘Tivoliju’. Stigao je tamo ‘Gde Dunav ljubi nebo’, ne bi li sem beogradske košave, što unosi nemire među drevne kalemegdanske zidine, doneo i nešto evro-daha. Da i neki naš klub bude strah i trepet poput plavih čarobnjaka. Odmeren, hladnokrvan, projekat pod miškom i računa na vreme“.
U neformalnom delu razgovora je govorio o porodici, načinu na koji mu je tada delovao Beograd, umeću govora srpskog jezika i demokratiji u sportu. O Beograđanima je govorio: „Ljudi su komunikativni, otvoreni, lepo je sa njima družiti se, dosta izlaze. Sa druge strane, primetno je da je Beograd u proteklom periodu propadao, dok je Ljubljana sada prilično uređena. Ali, iz te kože se ne može“.
O rasutoj porodici je rekao da mu je supruga gradila karijeru u Ljubljani i da joj nije padalo na pamet da se seli u Beograd za to vreme. Za ćerku je rekao da mu je završavala biznis u Parizu, da se bavi modom, a za sina je istakao da je studirao biznis u Indijanapoliusu, a nešto malo igrao košarku.
O dobrom umeću srpskog, sa akcentom, rekao je: „Sloveniju nekako vidim kao most između Zapada, Hrvatske i Srbije. Mislim da je dobro poznavati jezik suseda, koji i dalje smatram istim, bez obzria što su Hrvati ubacili toliko, što bi vi rekli, novokomponovanih reči. Kada sam razgovarao sa našom ministarkom prosvete, predložio sam joj da se srpski ponovo uvede, makar u fakultativnoj formi, u škole. Odrastao sam u Celju, nastavio školovanje u Ljubljani, ali u to vreme, moja generacija ga je u onoj Jugoslaviji učila. Tvrdim da je lakše Slovencima da nauče srpski nego obrnuto. Posebno je zbog privrednih, sportskih, kulturnih veza. Meni, između ostalog, ni zbog znanja jezika nije teško palo preseljenje u Beograd. Malo ratujem sa ćirilicom, ali se snalazim.“
Sagadin je diplomirao spoljnu trgovinu, ali vezi sa košarkom nikad nije izgubio. Naprotiv, to je život, hobi, ljubav, strast… Na to je istakao da nikada nije bio ljubitelj ruske škole basketa, zbog čega je svojevremeno otišao u Ameriku, prošao njihov dil, te misli da nije pogrešio.
Na pitanje da li je sebe doživljavao kao trenera u senci, rekao je: „Došao sam da pomognem Aleksandru Trifunoviću koji je početnik, ali bistar, vredan, može da napravi karijeru. Ne smatram da mu izvlačim tepih ispod nogu. Što se tiče odnosa prema igračima, nema nikakvog udvajanja, mešanja u posao. Ja sam sasvim dovoljan autoritet. Demokratija je samo pojam u socijalnim relacijama, toga ne sme biti u sportu, jer od rezultata nema ništa. Znate, na klupi Crvene zvezde su mladi ljudi, pored saveta, imam zadatak i da izbalansiram tenziju, emocije, da se nekad neko od njih ne bi zalepio za plafon dvorane u sred utakmice. To su, u ovom poslu, normalne situacije.“
Na sve to je Rada Nikolić dodala da je Sagadin u to vreme nadgledao prepodnevni trening, a večernji lično vodio.
Ostali izvori: portali „b92.net“ (28. jun i 16. jul 2002. i , „Maksbet sport“ (19. april 2020) i „Siol.net“ (22. april 2020)
Sve vesti možete komentarisati i na našem FORUMU
Dodajte komentar