Времеплов Историја Кошарка Кошарка Кошарка/Вести Сећања

Времеплов: Штампана прошлост Змага Сагадина

Звездина штампана прошлост #3 — жртва: Змаго Сагадин (2003/2020)
Ново издање рубрике „Звездина штампана прошлост“ посвећујемо легендарном кошаркашком стручњаку Змагу Сагадину, који је био спортски директор и тренер Звезде од сезоне 2002/2003. до неспретног старта сезоне 2004/2005.
Овај пут правимо паралелу између старта пројекта „Европска звезда“, током које је јануара 2003. дао интервју за часопис „Баскет“ у ком је говорио о животу у српској престоници, као и поједине изјаве његовог некадашњег клијента Реџија Фримена о наведеном тренеру који је дао прошле године за портал „Максбет спорт“ и Сагадинова тумачења о његовој богатој тренерској каријери које је изнео у склопу интервјуа датог за словеначки сајт „siol.net“

Сагадин даје Тици савете

Почеци „Европске звезде“
Након изузетно лоше кошаркашке сезоне 2001/2002, тада новопристигли председник КК Црвена Звезда Живорад Анђелковић је са својим сарадницима Гораном Весићем (садашњим замеником градоначелника Београда) и Игором Жежељем (садашњим власником дневног листа „Курир“ и оснивачем продуцентске куће „Firefly“, специјализоване за реализацију ТВ серија) почео да ради на ревитализацији клуба. Захваљујући томе што је у склопу Винстон ЈУБА Лиге Звезда у сезони 2001/2002. учешће завршила у четвртфиналу плеј-офа тако што ју је избацио каснији шампион Партизан, Звезда је остала без шанси да се нађе у неком од елитних кошаркашких такмичења (Евролига је у сезони 2002/2003. била играна трећи пут, а у сезони 2002/2003. је први пут одиграно и друго најјаче УЛЕБ-ово такмичење Еврокуп, које је до сезоне 2007/2008. било играно под именом УЛЕБ Куп, у то време третираног као правног наследника ФИБА-иних такмичења Кораћ и Сапорта Куп).
Живораду Анђелковићу, у народу знаном као „Жика паук“ из разлога што је био и директор београдског Паркинг сервиса у то време, било је стало да заигра у неком међународном такмичењу ради тога да би млади играчи стекли искуство наступањем у неком међународном такмичењу, па се једина шанса назирала у Јадранској (АБА) лиги, у то време из спонзорских разлога знаној као Гудјир лига, коју су српски клубови бојкотовали током њене одигране прве сезоне (2001/2002). Уговор о Звездином учешћу између Анђелковића и ондашњег извршног директора АБА лиге Романа Лисца је потписан 27. јуна 2002. године, а Анђелковић је за портал Б92.нет дан касније изјавио:
„Приступање Звезде Гудјир лиги је за нас добра ствар. Младом тиму Звезде је потребно европско такмичење које доноси јаке утакмице и такозване ‘тешке’ терене. Главни мотив Црвене звезде је такмичарски – добре спаринг утакмице које ће донети искуство нашим клицима, који би за неколико година требало да играју и најјаче европско такмичење (Евролигу)“.
Да би неко могао да селектује и скаутира играче, наведеном тројцу са почетка текста био је потребан професионалан спортски радник. Решење је нађено у угледном словеначком тренеру Змаги Сагадину, који је претходно радио у легендарној љубљанској Олимпији између 1985. и 2002. године, изузимајући сезону 1995/1996. коју је провео у Сплиту; највећи успех који је постигао са старом Олимпијом (данас се овај клуб зове Цедевита Олимпија) је свакако пласман на „фајнал фор“ ФИБА-ине Евролиге у сезони 1996/1997, где је Олимпија учешће завршила на 3. месту.
Сагадин је 16. јула 2002. године са Звездом пред почетак сезоне 2002/2003. потписао уговор на две године уз могућност продужетка на још две у случају да резултати буду задовољавајући. Пре доласка у Звезду, а након одласка из Олимпије, је имао понуде бројних европских клубова; једна од њих је дошла од Фортидуда из Болоње, у то време из спонзорских разлога знаног као Скипер, али се на крају одлучио за Звезду због потребе за спуштањем темпа после напорних сезона у Олимпији у којој је радио под великом пресијом, продајући 3 – 4 играча сваке сезоне и константно проводећи време на терену. На новој функцији је имао помоћ млађих сарадника, очекивао је успешно уклапање и брзе резултате, и обећао је форсирање брзе и агресивне кошарке, у складу са европским трендовима. Тако је почела прича око делимично успешног пројекта „Европска звезда“…

Како данас размишља Змаго Сагадин и шта је о њему рекао Реџи Фримен? (април 2020, портали „Максбет спорт“ и „Сиол.нет“)
Сагадин се априла 2020. у разговору за портал „Сиол.нет“ осврнуо на величанствену сезону 1996/1997, током које је са Олимпијом стигао до завршног „фајнал фор“ турнира ФИБА Евролиге; на ту чињеницу га је новинар наведеног словеначког портала Мартин Павчник подсетио када се осрврнуо на пораз Олимпије од Олимпијакоса у полуфиналу завршног турнира одиграног у Риму. Тада је Сагадин као главне кривце за то окарактерисао ондашњег тренера Олимпијакоса Душана „Дуду“ Ивковића и ондашњег генералног секретара ФИБА-е, покојног Бору Станковића, који су инстистирали да Олимпијакос освоји Евролигу, додавши да је због унапред делегираних резултата дошло до раскола у европској клупској кошарци и рођења УЛЕБ-а. Осврнувши се на историјско 3. место Олимпије, остварено након победе над лионским Асвелом у утешном мечу за бронзано одличје, рекао је да је то био огроман успех, брилијантно откриће и резултат ван свих оквира.
С друге стране, Реџи Фримен је у разговору за портал „Максбет спорт“ априла 2020. године говорио све најгоре о њему, означивши Змагу као главног кривца за то што је био приморан да оде из Звезде и врати се у ФМП; о њему је рекао да га нико у тиму није волео, и да му је мана била у томе што је константно викао, пљувао и вређао играче. Сагадин је у истом интервјуу за „Сиол.нет“ о „случају Фримен“ изнео следеће становиште: „Био је изузетан таленат. Пратио сам његов пут и био у сталном контакту са његовим агентом, а кад су га понудили Звезди, нисам био сигуран да је он прави играч за такав систем. Сматрао сам да неће издржати петочасовни тренажни дил. И није га издржао, што је био и разлог зашто је београдски клуб раскинуо уговор с њим. Чак ни његов живот није био спортски, конкретно, било је превише ноћног живота. Јутарњи тренинг је убица за неког ко не спава бар осам сати. Систем га је елиминисао, а не ја. Никада нисам прогањао играче, али сам свима показао оквир. Ко год га је прешао, пао је у понор. Фримена ми је било жао, јер је био јако талентован“.

Змаго Сагадин у интерјуу датом Ради Николић за часопис „Баскет“ јануара 2003: „Нисам странац!“
Рада Николић, легендарна кошаркашка новинарка, разговор са Сагадином је почела следећим уводним речима: „Ове јесени је, без сумње, у Београду модерно много тога што носи ознаку ‘Made in Slovenia’, А предњаче црвено-бели. Пре холивудске премијере ‘Меркатора’, или летова за Љубљану, на Малом Калемегдану се створио Змаго Сагадин. Додуше не у роли класичног тренера како га интензивно памтимо деценију и по, већ у мало мекшој фотељу спортског директора, барем на папиру.
Они седих власи могу нас подсетити да смо непосредно после Другог светског рата доводили стране коуче (Бугари, Французи), који ће кроз 20-ак година надмашити многе професоре. Међутим, клуб са највећим бројем титула, повукао је несвакидашњи потез – Словенац на привременом раду у Србији“. Разговор је Сагадин почео следећим речима: „Ја се овде осећам одлично, најмање као странац. Београд одлично познајем, још из југо-времена, као уосталом и дворане, терене, филозофију. У овом граду имам од раније неколико познаника, уопште немам осећај да сам у иностранству.“
О томе да је четири скупљи у односу на остале тренере/спортске директоре из Фриком ЈУБА лиге рекао је: „Није никаква тајна да је моја цена европска, то се лако сазна у контакту са менаџером. Ни у Скиперу (Фортитудо Болоњи) не бих добио више од онога што је уговорено са Звездом. Али у овом послу ништа нема преко ноћи и на лепе очи.“
О одласку из љубљанске Олимпије након 16 година проведених у њој рекао је да је то био последњи тренутак зато што Олимпија више није кошаркашка периферија из разлога што је тај клуб у то време био један од 12 привилегованих учесника Евролиге до 2006. На све то је додао: „Требало је предати се једном новом изазову, мењати околину, уколико не желите да упаднете у клопку“.
На питање зашто се одлучио за црвено-беле уместо за Фортитудо Скипер из Болоње, рекао је: „Имају традицију, што није мало, али свакако не и довољно за веће амбиције. Од сећања се не живи, а клуб се у интернационалним размерама не котира високо, чак супротно. За мене је то довољан изазов да се направи европски ниво, корак по корак, до пројекта који смо зацртали. Било би неозбиљно да у кратком року обећавам ‘куле и градове’.“
На питање како ће се изборити са нервозом у клупској управи, рекао је: „Мени се нигде не жури, а други ме не занимају, само је њихов проблем евентуално одуство реалности, наравно ако се тако нешто испољи.“
О томе што је у Звезди желео да направи сличне ствари какве је имао са Олимпијом, рекао је: „Далеко смо од задовољавајућег нивоа, нормално, по мојим критеријуима. Није лако стварати када стижете на готову селекцију, коју је неко други бирао. Сваки радни дан је нови филтер, а од фебруара би требало очекивати много боља издања црвено-белих, које ће већина и те како респектовато. Моћи ћемо равношравно са свима да се носимо, како у националној, тако и у Гудјир лиги“.
Уговор на две + две године је омогућио и нова правила понашања по спуштању завесе на сезону: „Звезда треба да постане магнет за таленте, што до сада није био случај у већим размерама, али се ситуација већ сада мења. Као спортски директор, доставићу захтев урпави кога желим од појачања. Док сам на Калемегдану, у тај део посла нико неће моћи да ми се меша. Упоредо ћу обучавати Александра Трифуновића да што боље испече тренерски занат, али и првотимци морају напредовати. Као селекција и производња кошаркаша из призводног погона.“
Овако амбициозни планови говорили су о томе да ће Звезда завршити сутра где и његова некадашња Олимпија, истакавши да је у последњих десет година Олимпија боље напредовала, што подразумева инфраструктуру, тимски рад, ангажовање врхунских стручњака из разних области, а као конкретни идеју код Звезде је навео изградњу тренажног центра код „Маракане“ (стадиона „Рајко Митић“).
На питање да ли расположив буџет може да буде камен спотицања зато што је улагаче веће количине новчаних средстава лакше било наћи у развијеној Словенији, рекао је: „То је свакако део европског пројекта који је намењен мом садашњем клубу. Буџет ће временом расти, сада нема потребе да буде превисок. Иначе, уколико желите нешто да направите на Континенту, пет милиона долара по сезони доња је граница.“
На примеру Олимпије су могли да науче и најбољи српски клубови. На европској стази, до првих звезда, било је и те каквог треа. Поготово пре нешто више од деценије када се распала велика Југославија.
„Чини ми се да је тада било теже него да сада Звезда направи корак напред. Онда смо ургентно морали да заменимо некадашњи југо-простор, али истовремено да коракнемо у Европу. То или цркнути, заборављен на маргинама. Сви који смо били у том послу, трпели смо страховит притисак. А поред Олимпије, морало се повући још пар клубова, или би са словеначком кошарком било готово. На сву срећу, настали су Крка из Новог Места и Лашко, и, што је још важније, поред Олимпије, постали наш заштитни знак.“
У Јадранској лиги је видео један од разлога релативно брзог стајања на ноге: „За нас, али и за вас, то је једини спас. Чак ни у овој Југославији нема оправдања за лигу са 12 професионалних екипа. Србија ће поћи добрим путем, уколико најбољи буду учествовали у регионалном такмичењу.“
Позиције Олимпије у Евролиги су у то време пожелели Партизан, Звезда и Будућност заједно.
„Остварили смо циљ да константно егзистирамо у Европи, са што мање осцилација: међу 16, минимум већ шест, седам година. У поређењу са шпански, италијанским или грчким великанима то није занемарљиво. Међутим, добар део трошкова је почео да се покрива продајом младих талената, које нисмо могли да задржимо иоле дужи период. Онда ни мени није могла да буде утеха што у радни картон могу да упишем њих десетак који су завршили у НБА, или 27 у Евролиги. Никад нећу моћи да заборавим пример Јиржија Велша, који је сада у САД. Чим је експлодирао, почео је да убацује по 25 и више, словеначнки медији као да су расписали конкурс за његову продају са насловима: ‘Европо, НБА, дајте понуду, он је прави’. Зар треба да вам причам колико је тешко сваке године изнова стварати тим и имати континуитет.“
Рада Николић је главни део разговора завршила следећим речима: „Мало северозападније од Београда (око 600 км) Змагу Сагадину је пошло за руком да Реал, Барселона, Виртус, Олимпијакос и остали, стрепе уочи гостовања у ‘Тиволију’. Стигао је тамо ‘Где Дунав љуби небо’, не би ли сем београдске кошаве, што уноси немире међу древне калемегданске зидине, донео и нешто евро-даха. Да и неки наш клуб буде страх и трепет попут плавих чаробњака. Одмерен, хладнокрван, пројекат под мишком и рачуна на време“.
У неформалном делу разговора је говорио о породици, начину на који му је тада деловао Београд, умећу говора српског језика и демократији у спорту. О Београђанима је говорио: „Људи су комуникативни, отворени, лепо је са њима дружити се, доста излазе. Са друге стране, приметно је да је Београд у протеклом периоду пропадао, док је Љубљана сада прилично уређена. Али, из те коже се не може“.
О расутој породици је рекао да му је супруга градила каријеру у Љубљани и да јој није падало на памет да се сели у Београд за то време. За ћерку је рекао да му је завршавала бизнис у Паризу, да се бави модом, а за сина је истакао да је студирао бизнис у Индијанаполиусу, а нешто мало играо кошарку.
О добром умећу српског, са акцентом, рекао је: „Словенију некако видим као мост између Запада, Хрватске и Србије. Мислим да је добро познавати језик суседа, који и даље сматрам истим, без обзриа што су Хрвати убацили толико, што би ви рекли, новокомпонованих речи. Када сам разговарао са нашом министарком просвете, предложио сам јој да се српски поново уведе, макар у факултативној форми, у школе. Одрастао сам у Цељу, наставио школовање у Љубљани, али у то време, моја генерација га је у оној Југославији учила. Тврдим да је лакше Словенцима да науче српски него обрнуто. Посебно је због привредних, спортских, културних веза. Мени, између осталог, ни због знања језика није тешко пало пресељење у Београд. Мало ратујем са ћирилицом, али се сналазим.“
Сагадин је дипломирао спољну трговину, али вези са кошарком никад није изгубио. Напротив, то је живот, хоби, љубав, страст… На то је истакао да никада није био љубитељ руске школе баскета, због чега је својевремено отишао у Америку, прошао њихов дил, те мисли да није погрешио.
На питање да ли је себе доживљавао као тренера у сенци, рекао је: „Дошао сам да помогнем Александру Трифуновићу који је почетник, али бистар, вредан, може да направи каријеру. Не сматрам да му извлачим тепих испод ногу. Што се тиче односа према играчима, нема никаквог удвајања, мешања у посао. Ја сам сасвим довољан ауторитет. Демократија је само појам у социјалним релацијама, тога не сме бити у спорту, јер од резултата нема ништа. Знате, на клупи Црвене звезде су млади људи, поред савета, имам задатак и да избалансирам тензију, емоције, да се некад неко од њих не би залепио за плафон дворане у сред утакмице. То су, у овом послу, нормалне ситуације.“
На све то је Рада Николић додала да је Сагадин у то време надгледао преподневни тренинг, а вечерњи лично водио.

Остали извори: портали „б92.нет“ (28. јун и 16. јул 2002. и , „Максбет спорт“ (19. април 2020) и „Сиол.нет“ (22. април 2020)

Све вести можете коментарисати и на нашем ФОРУМУ

 

Скочи на траку са алаткама