Љупко Петровић и Љубиша Тумбаковић су на терену као тренери били љути ривали између 1994. и 1996. године, колико је трајао Петровићев други тренерски мандат у Звезди, а за то време је Петровић са Звездом успео да освоји „дуплу круну“ у сезони 1994/1995. Ван терена су били добри пријатељи, о чему говори и чињеница да су за 149. број часописа „Хупер“, објављен 5. марта 1996, дали упоредни интервју у којем су дали одговоре на 22 питања.
Новинар листа, који на крају текста није био именован, али се претпоставља да се ради о бркатом Браниславу Ковачу, текст, који је настао на почетку пролећног дела сезоне, започео је речима:
Фудбалско првенство је настављено. Крај је далеко а шампион се тражи између клубова Звезде и Партизана. Да ли ће један од тих клубова успети да се домогне дупле круне или ће можда поделити „плен“. Ко би то знао.
Због тога су постављена 22 упоредна питања тадашњим тренерима „вечитих“, на која су Тумбаковић и Петровић одговарали професионално и искрено.
Питање бр. 1 — Почела је пролећна трка за бодове. Где сте јачи а где слабији у односу на вечитог ривала?
Љубиша Тумбаковић је за свој Партизан рекао да је јачи од Звезде у свим линијама, а Љупко Петровић је рекао да је Партизан нешто јачи у задњој линији, у средини је његова Звезда била егал, а у шпицу далеко јача.
Питање бр. 2 — Која је најјача страна вашег тима?
Петровић је као најјачу страну тима издвојио знање, а Тумбаковић дисциплину у игри.
Питање бр. 3 — Кога би из противничког табора Љупко и Тумба желели у свом тиму?
Тумбаковић је истакао да од тадашњих Звездиних играча нико не би добио место у његовом тиму, али да би жеља постојала да је Дејан Савићевић остао на Маракани. Љупко Петровић је пожелео да Партизану „мазне“ Зорана „Бату“ Мирковића, Драгана Ћирића и Алберта Нађа.
Питање бр. 4 — Коју особину код Љупка, одн. Тумбе су највише ценили?
Тумбаковић је Љупка Петровића окарактерисао као генијалног тренера и додао да је срећан што је у нашем фудбалу фигурирала једна таква личност. Љупко Петровић је код Љубише Тумбаковића ценио фудбалско знање, жељу за сталним напредовањем, као и професионалан приступ послу.
Питање бр. 5 — Шта би променили у супарниковом раду и понашању?
Љубиша Тумбаковић би код Љупка Петровића променио то што би морао јавно да призна да је Партизан као клуб и тим изнад Звезде. А Петровић би код Тумбе променио начин на који размишља и даје изјаве о освајачу титуле за сезону 1995/1996. зато што требао да води рачуна о томе да је Звезда бранила „дуплу круну“ освојену у сезони 1994/1995.
Шесто питање односило се на могућност да ли би Тумба и Љупко себе видели на клупи „вечитог ривала“. Обојица су одбацили ту могућност.
Питање бр. 7 — Где су Љупко и Тумба себе видели на крају првенства, а где после?
Петровић је истакао да је тешко давати прогнозе тако рано, а Тумбаковић да свој тим види на шампионском постољу, док је себе видео на месту где је био тада.
Питање бр. 8 — Животни мото тадашњих тренера „вечитих“
Петровић је изјавио:
Нема успеха без великог одрицања. У било ком послу. Ко то не схвати на време неће ништа урадити у животу.
Тумбаковић је истакао да је његов животни мото: „Рад, рад и — рад!“
Питање бр. 9 — Шта су Љупко и Тумба ценили код играча?
Љупко је ценио карактер личности, а Тумбаковић дисциплину.
Питање бр. 10 — Шта би Љупко и Тумба променили код себе?
Тумбаковић је истакао да ништа не би променио у карактеру, али да би волео да буде ригорознији него тада због тога што у фудбалу владају закони сувог професионализма које понекад изгуби из вида. Љупко би променио то што не би волео да говори увек оно што мисли јер му се то много пута обило о главу, као и да буде поштен и мање искрен према сарадницима, људима и играчима.
Једанаесто питање односило се на особине које Љупко и Тумба цене код себе. Љупко је ценио искреност и поштење, а Тумбаковић максималну коректност у пословном и приватном смислу.
Питање бр. 12 — Где су били рањиви, а где непоколебљиви у односу тренер — играч?
Љупко је био рањив онда када је играч играо слабо, а трудио се да даје себе сто посто, док је непоколебљив био у суппотном случају, а Тумба је рекао:
Ако ми се јави и каже: ‘Шефе, вечерас имам јак разлог да останем мало дуже са друштвом’, морам да будем толерантан. А непоколебљив сам кад је задатак на терену у питању. Играч МОРА да уради оно што смо се договорили пре утакмице. Чак ни победа га не може спасити одговорности ако није испунио задатак.
Питање бр. 13 — Коме Тумба и Љупко могу највише да се захвале тиме што су онда били то што јесу: познати и признати тренери?
Љупко Петровић се за то захвалио Драгану Џајићу и Владимиру Цветковићу, који су га у Звезду довели 1990. године, а Тумбаковић тадашњем потпредседнику клуба, а данашњем в.д. председника Фудбалског савеза Србије Ненаду Бјековићу, који се после одласка Ивице Осима 1992. године одлучио за Тумбу као до тада потпуно анонимног тренера. Тумба је на све то додао:
Бјековић је тада показао велику храброст и проницљивост која му се сада вратила дуплом мером, после свих мојих успеха за протекле четири године. А могао је да доведе неко звучно име и тако се ‘покрије’ у случају неуспеха.
Четрнаесто питање се односило на Тумбине и Љупкове најлепше и најтеже моменте у тренерској каријери.
Љупко је као најлепши тренутак, сасвим очекивано, издвојио победу над Бајерном у полуфиналу Купа шампиона 1991. и освојену титулу првака Европе у Барију исте године. Као најтежи моменат издвојио је пораз од Панатинаикоса у финалу грчког купа 1993. године, који је забележио док је тренирао наш побратимски клуб Олимпијакос.
Тумбино најлепше и најгоре сећање односило се управо на Звезду — најлепше када је Партизан савладао Звезду у полуфиналу Купа са 3:1 у последњих 12 минута утакмице, а најгоре када су исте те сезоне „црно-бели“ у полуфиналу са 1:0. Била је то сезона 1993/1994.
Петнаесто питање се односило на то кога су Љупко и Тумба издвојили као најбоље играче у тиму. Љупко је издвојио Горана Ђоровића, садашњег члана стручног штаба репрезентације, а Тумба је био неодулучан када је издвојио Алберта Нађа и Драгана Ћирића као најбоље играче „црно-белих“.
Шеснаесто питање: „Најбољи играчи света по мишљењу Љупка Петровића и Љубише Тумбаковића?“
Љупко Петровић је као најбољег играча света издвојио једног од чланова славне „Генерације ’91.“ — Дејана Савићевића зато што му је природа дала нешто што није имао ниједан играч на планети у том тренутку. Љубиша Тумбаковић је издвојио Паола Малдинија зато што не може да наброји шта је све освојио у складу са његових тадашњих 27 година (Малдини је сада оперативни директор Милана, а Савићевић председник Фудбалског савеза Црне Горе).
Седамнаесто питање односило се на то да Љупко и Тумба издвоје најбољи тим Старог континента. Љупко Петровић је издвојио Ајакс, а Љубиша Тумбаковић Милан.
Питање бр. 18 — Да ли су се Петровић и Тумбаковић дружили са људима чије срце не куца у ритму боје клубова које су тренирали?
Љупко Петровић је рекао да има доста пријатеља међу „гробарима“, а Љубиша Тумбаковић је остао склон да се дружи са људима који су обојени „црно-белом“ бојом.
Деветнаесто питање односило се на то да ли су чланови неке странке осим спортских. На то су обојица одговорили да нису.
Двадесето питање односило се на то како би изгледао идеалан тим који би Тумба и Љупко волели да предводе. Ево њихових одговора:
Љупко Петровић: Паоло Роси, Штефан Ројтер, Паоло Малдини, Владимир Југовић, Алесандро Костакурта, Мирослав Ђукић, Роберт Просинечки, Марсел Десаи, Давор Шукер, Дејан Савићевић и Михаел Лаудруп.
Љубиша Тумбаковић се определио за играче који су прошли кроз прве четири од 9 и по сезона проведених на позицији тренера Партизана између лета 1992. и краја јесени 2002. (изузев сезоне 1999/2000, коју ју је провео тренирајући грчки АЕК): Горан Пандуровић, Зоран Мирковић, Небојша Гудељ, Славиша Јокановић, Гордан Петрић, Бранко Брновић, Алберт Нађ, Предраг Мијатовић, Саво Милошевић, Драган Ћирић и Слободан Крчмаревић.
Предзадње питање односило се на то има ли места у њиховом идеалном тиму и за Жоржа Веу.
Љупко Петровић:
Чим га нисам ставио у свој тим снова значи да сматрам да има од њега бољих, што не значи да га не ценим као играча.
Љубиша Тумбаковић:
Ма, какав Веа?… Дајте ми овај тим који сам вам издиктирао, састављен од играча које сам тренирао протекле четири године, па да глатко поновим Звездин успех из Барија.
И за крај: „Шта је Љупко Петровић имао да поручи Тумби, а шта Тумба Љупку?“
Љупко Петровић је Тумбаковићу поручио да у новој трофејној сали Партизана, за коју је чуо да је врло луксузно урађена, не тражи узалуд место за трофеј првака сезоне 1995/1996, а Тумбаковић је Љупку поручио да остане такав каквог га је познавао: као добар човек, добар, вредан и амбициозан тренер, али да је увек за нијансу слабији од Партизана што би Тумби као тренеру омогућило освајање „дупле круне“.
Извор за креирање колажа насловне фотографије: MN Press (Љупко Петровић) и Anadolu Agency (Љубиша Тумбаковић).
Интервју препричан у овом тексту датира из часописа „Хупер“, бр. 149, 5. март 1996.
Све вести можете коментарисати и на нашем ФОРУМУ
Додајте коментар