Zoran je bio izuzetno susretljiv kada smo ga zamolili za intervju za naš portal, i verujemo da će svi pravi ljubitelji košarke i navijači Crvene zvezde uživati u ovom intervju koji smo podelili u dva dela – prvi deo se odnosi na same košarkaške početke Jovanovića i njegovu karijeru u crveno-belom dresu, a drugi na post Zvezdinu i post igračku karijeru, kao i aktuelnu situaciju u i oko Crvene zvezde.
CZBG: Gospodine Jovanoviću, pre svega hvala što ste pristali da odvojite svoje vreme i date intervju za naš portal. Za sam početak recite nam nešto o svojim dečačkim danima i vremenu kada ste tek počeli da trenirate košarku. Da li je ona od starta bila vaša ljubav?
Jovanović: Pa moglo bi se tako reći. S’obzirom na to da sam bio najviši u svojoj generaciji, još u osnovnoj školi su me pozvali na treninge košarkaške sekcije koja je bila u sastavu OKK Beograda i na terenima OŠ Drinka Pavlović je tada rođena ljubav prema košarci koja traje i dan danas.
CZBG: U tim mlađim danima, ko vam je od igrača bio uzor i koji trener je bio najzaslužniji za vaš razvoj?
Jovanović: Svakako jedan od najboljih cenatara svih vremena, Karim Abdul Džabar koji je dominirao NBA terenima, bi se mogao smatrati idolom, ali ne mogu da izostavim Krešimira Ćosića koji je vladao terenima Evrope i stare Jugoslavije i imao tu košarkašku inteligenciju, visprenost i kreativnost koja se retko sreće kod visokih igrača. Kasnije sam imao tu privilegiju da ga upoznam i samo potvrdim dečačke utiske, a to je da se radilo o izvanrednom košarkašu i još boljem čoveku. Naravno, što se tiče trenera, imao sam tu sreću da dolaskom 1981.g. dođem pod okrilje najvećeg trenera za individualni razvoj na ovim prostorima, Dušana Vujoševića.
CZBG: Godine 1981. započinjete svoju seniorsku karijeru i to u OKK Beograd. Možete li nam malo više reći o tom periodu?
Jovanović: Jako brzo me je Dušan Vujošević stavio u seniorsku ekipu OKK Beograda koja je tada imala izuzetno jak sastav i te godine ću svakako upamtiti kao godine velikog rada, odricanja i razvijanja sebe kao košarkaša, ali i kao ličnosti, pre svega.
CZBG: Posle tih sezona u OKK Beograd odlazite u Luizijanu.
Jovanović: Košarkaški put nakon OKK Beograda me vodi u Luisijana Stejt Univerzitet kod čuvenog trenera Dejl Brauna gde sam doživeo najveći uspeh nastupajući na Fajnal Foru u Dalasu, u martu 1986.godine. Luizijana je jedan od najvećih sportskih programa u Americi (jedan od najvećih budžeta u SAD) i tu sam osetio sve blagodeti i doživeo sve nezgode koje su mi obeležile dalji tok karijere. Posle povrede kolena i teške povrede vrata u saobraćajnom udesu, niko mi nije davao šanse za normalno funkcionisanje, a kamoli igranje košarke, tako da sam od 1987.g. morao da potpišem da igram na svoju odgovornost. I pored svega toga, kada je nastavak karijere bio pod velikim znakom pitanja (posle dvogodišnje pauze) desio se, kako to samo život može da režira, poziv da se pridružim ekipi Crvene zvezde.
CZBG: Nakon toga, 1987. godine dolazite u Crvenu zvezdu. Za početak recite nam ko je uticao na vaš dolazak na Mali Kalemegdan?
Jovanović: Uticali su ljudi iz Uprave i trener Vlada Đurović koji je, posle osvojene titule SFRJ sa KK Zadrom, stvarao perpektivan sastav koji je za nekoliko godina trebao da vrati toliko željenu titulu prvaka SFRJ na Mali Kalemegdan. Mlađim igračima od mene kao što su: Nebojša Ilić, Saša Obradović, Aleksandar Trifunović, Rastko Cvetković i dr. falio je tip igrača kao što sam bio ja, tako da se jednostavno u tom momentu poziv Crvene zvezde nije mogao odbiti. S’obzirom da je u mojoj užoj i široj porodici ljubav prema Zvezdi uvek smatrana kao način razmišljanja,kao način života u neku ruku, ni jednog trenutka se nisam dvoumio da li da poziv prihvatim i do danas smatram to za jednom od najboljih odluka u svom sportskom životu.
CZBG: Sećate li se svoje prve utakmice u crveno-belom dresu?
Jovanović: Moj prvi nastup je bio u derbiju protiv Partizana, u Hali Pionir, koji smo pobedili, a ta utakmica je najavila neke blistave trenutke na koje smo ipak morali da sačekamo nekoliko godina da se ostvare.
CZBG: Konkurencija u bivšoj državi je tada bila izuzetno jaka – Cibona, Jugoplastika, Bosna, Zadar, Olimpija, Partizan i Crvena zvezda. Prštalo je na sve strane…
Jovanović: Tada su u mom godištu u Jugoslaviji igrali igrači kao što su Divac, Paspalj, Dražen Petrović, Jurij Zdovc, Rađa, Kukoč, Zoran Sretenović, Saša Đorđević, Zoran Savić i nešto mlađi Predrag Danilović, uz sve ostale starije igrače velikog kalibra, Jugoslavija je tih godina imala jednu od najjačih liga u Evropi. Svaka utakmica, svako gostovanje je bilo derbi u pravom smislu te reči i ni jedna pobeda nije bila osigurana.
CZBG: U vašoj prvoj sezoni Zvezda je završila na 6. mestu i izgubila od Partizana 2:0 u četvrtfinalu. Ipak, već u sledećoj sezoni ekipa je bila četvrta i u polufinalu ste odmerili snage sa večitim rivalom. Utakmice su bile neizvesne i serija se završila 2:1 za Partizan.
Jovanović: Što se tiče rivaliteta sa Partizanom, on je uvek bio motiv više za svaku utakmicu koju smo međusobno odigrali i jako je bilo važno pobediti Partizan koji je tada bio jedna od najjačih ekipa u Evropi. U tom momemntu smo se trudili da budemo dostojni protivnici i nadali se da će ubrzo doći vreme kada će Crvena zvezda dominirati beogradskom, srpskom i jugoslovenskom košarkom.
CZBG: U drugom meču te serije Zvezda je slavila, a utakmicu je obeležilo i vaše zakucavanje i lomljenje table. Da li se još uvek sećate toga?
Jovanović: Što se tiče zakucavanja i lomljenja table, sećanja su izuzetno snažna jer je emotivni naboj bio veliki, a podatak da niko pre mene nije, na takvim konstrukcijama u Pioniru, učinio tako nešto i dan danas me čini izuzetno ponosnim. Pored činjenice da smo tu utakmicu pobedili, atmosfera u Pioniru je bila, bez preterivanja, za nezaborav.
CZBG: Sezonu posle toga Crvena zvezda je još više napredovala i završila regularni deo na 2. mestu. Ipak u finalu niste imali snage da se oduprete Jugoplastici.
Jovanović: U toj sezoni, kad smo završili na 2.mestu, odigrali smo verovatno najbolju utakmicu te generacije u finalu Kupa u Dubrovniku, gde smo isključivo spletom nesrećnih okolnosti izgubili za poen, od tada, Jugoplastike koja je bila neporažena u Evropi. U samom finalu plej-ofa znali smo da više od dostojnog otpora nismo mogli da pružimo.
CZBG: Tek u sezoni 1992/93 uspevate da se domognete šampionske titule i to protiv Partizana u pet utakmica. Možete li nam malo opisati te finalne utakmice?
Jovanović: Kada se setim te sezone, sećam se da nas Partizan nije dobio ni jednu utakmicu pre finala plej-ofa, bilo je 7-0 za Crvenu zvezdu, a vredno je podsetiti da su sastav Partizana činili svi igrači iz čuvene istambulske ekipe prvaka Evrope na čelu sa trenerom Željom Obradoveićem, izuzev Aleksandra Đorđevića i Predraga Danilovića. Niko, apsolutno niko, sa ikakvim košakrakškim znanjem i iskustvom nam nije davao šanse protiv tako moćnog Partizana, međutim niko nije računao na količinu naše želje i naravno sposobnosti da pobedimo bilo koga sa ciljem da se titula vrati na Mali Kalemegdan posle više od 20 godina.
CZBG: Radost je bila velika. Navijači su napokon dočekali titulu.
Jovanović: Kod rezultata 2-2 u plej-ofu Partizan je video svoju šansu jer su oni u rotaciji bili jači od nas, a s’obzirom na to da se igrala utakmica za utakmicom, bez dana odmora, možda su u jednom trenutku pomislili da će imati šansu u 5. utakmici. Na sreću Crvene zvezde, opcija da se izgubi titula u 5. utakmici, za nas kao igrače, nije postojala. Znali smo da uz objektivne okolnosti, titula je mogla da pripadne samo nama i tako stavi tačku na nešto što se zvalo „prokletstvo Crvene zvezde“ i naravno još veću tačku na dominaciju Partizana.
CZBG: Koja je vaša najdraža utakmica u Zvezdinom dresu i koji vam je najdraži večiti derbi?
Jovanović: Kada vraćam film čitave te sezone, najdraža mi je utakmica kada smo ostvarili pobedu u dramatičnoj završnici protiv Partizana, kada je Mića Berić krenuo na polaganje u poslednjim sekundama utakmice i ja ga uspešno izblokirao, a zatim Aleksandar Trifunović postigao verovatno najdraži koš u njegovoj karijeri i to sa našeg penala pogodivši koš Partizana.
CZBG: Koju utakmicu i koji derbi bi najradije da zaboravite?
Jovanović: Kada pričamo o derbijima koje bih zaboravio, tako nešto ne postoji, pošto je vreme i sezone i uopšte sportsko trajanje bilo omeđano derbijima i oni se jednostavno otimaju zaboravu.
CZBG: Ko vam je bio najdraži saigrač u Zvezdi, a ko trener?
Jovanović: Što se tiče najdražeg saigrača u Zvezdi to bi bio, bez sumnje, Neojša Ilić, naš najbolji strelac i jedna vrlo korektna i dobra osoba, a trener koji nas je osetio i kao igrače i kao ljude i dao nam dovoljno slobode da ispunimo svoju kreativnost, je svakako trener Lučić, sa kojim smo osvojili titulu.
Sve vesti možete komentarisati i na našem FORUMU
Dodajte komentar