СДЦЗ

Година у којој нас је напустила неколицина истакнутих Звездаша и један клуб

Година 2020. за све нас, а самим тим и за Црвену звезду није била ни мало лака. Све оно што се претходних 365 дана дешавало, а ту се превасходно мисли на светску пандемију вируса COVID-19, променило је све сфере друштва, а самим тим и спорт који више није онакав на какав смо навикли. Први дани Нове 2021. године свакако су добра прилика да се још једном подсетимо и на оне ни мало лепе тренутке, тј. да се присетимо свих оних истакнутих Звездаша који су нас напустили током године коју ћемо сви желети што пре да заборавимо.

Већ првих дана 2020. године, тачније 6. јануара напустио нас је некадашњи кошаркаш нашег клуба Иван Салај (1961-2020). Иван је наступао за Црвену звезду у период од 1978. до 1983. године и за то време одиграо је 119 утакмица у црвено-белом дресу и убацио 285 поена. Био је део генерације коју је са клупе предводио славни Ранко Жеравица, а још и наступали Бранко Ковачевић, Зуфер Авдија, Стеван Караџић, Рајко Жижић, Предраг Богосављев, легендарни Бобан Јанковић… После пет сезона у Црвеној звезди, наступао је за екипу Борова, а каријеру је завршио у Сремској Митровици 1999. године играјући прво за КК Срем, па две сезоне за КК Митровчани.

Почетком месеца марта преминуо је некадашњи ватерполиста нашег клуба Дражен Кљаковић (1948-2020). Кљаковић је био дипломирани инжењер технологије, а ватерполо је играо од 1968. до 1976. године. Већи део каријере је провео у Црвеној звезди, а играо је и за новосадску Војводину.

Некадашњи играч и један од оснивача КК Црвена звезда, човек који је обликовао светску кошарку у оно што је она данас Борислав Бора Станковић (1925-2020) преминуо је у 20. марта 2020. године. Са непуних 20 година, марта 1945. године био један од учесника оснивачке седнице СД Црвена звезда. Током три сезоне проведене у дресу Звезде осваја три титуле. Пут га је потом води у београдски Железничар и Партизан у коме завршава играчку и започиње тренерску каријеру. Као тренер највећи траг је оставио у ОКК Београду са којим је такође освојио три титуле првака Југославије. Након деценије проведене на клупи ОКК Београда одлази у Италију где са екипом Кантуа такође осваја титулу првака. Следи повратак у ОКК Београду у коме 1970. завршава тренерску каријеру. Био је генерални секретар КСЈ (1956-1966) а од 1969. године је ангажован у светској кошаркашкој федерацији ФИБА. Од 1976. до 2002. године обављао је функцију генералног секретар ФИБА. Поред функције у ФИБА Бора Станковић је дуго година био ангажован и у МОК.

Последњег дана месеца марта у легенду се преселио и Миодраг Малиша Петровић (1927-2020) последњи живи сведок оснивачке Скупштине Црвене звезде и голман генерације нашег клуба која је 1946. године освојила прву титулу првака Србије. Петровић је рођен 13. фебруара 1927. године у Бачкој Паланци где је и почео каријеру као голман у тамошњем клубу. У Београд је дошао као избеглица 1941. године и са покојним новинарем Милетом Косом био је пребачен у подмладак СК Југославије. У том клубу је играо све до новембра 1944. када је приступио „УСАОС“. На позив Слободана Ћосића присуствовао је у оснивачкој Скупштини Црвене звезде 4. марта 1945. године и постао њен члан. Истог дана је одиграо и прву званичну утакмицу клуба против првог батаљона друге бригаде КНОЈА. Одиграо је и прву утакмицу првенства Србије против Чачка која је била и увод у шампионско славље. Са генерацијом коју је предводио Рајко Митић после освојене прве титуле првака Србије 1946. године доживео је да подигне и први пехар освајача Купа Југославије 1948. године. За Црвену звезду је до 1951. године одиграо 87 утакмица, освојио тотулу 1946, три Купа Југославије 1948, 1949. и 1950. године. Голманску каријеру градио је затим у Мачви из Шапца и београдском Радничком све до 1957. када је завршио активну каријеру. 2015. године је покренуо питање признавања титуле првака Србије из 1946. и са правним тимом клуба активно учествовао у борби и победи за истину.

Свега пар дана касније, 2. априла преминуо је Ранко Борозан (1933-2020). Борозан је рођен 25. јула 1933. године у Мостару, а каријеру је почео у локалном Вележу. У Црвену звезду је дошао 19. децембра 1957. године и остао нешто више од две пуне године. У нашем клубу одиграо укупно 74 утакмице и постигао пет погодака, а стигао је и да дебитује за Б тим репрезентације Југославије. Посебно важан Борозанов гол за Црвену звезду био је онај у финалу Купа у сезони 1957/58 када је постигао погодак клубу у ком је почео каријеру у тријумфу црвено-белих од 4:0.

Одбојкашки клуб Црвена звезда са великим жаљењем примио је вест да је 15. априла преминуо Драган Милошевић Шаја (1959-2020). Популарни Шаја је био члан црвено-белог одбојкашког клуба од 1980. до 1989. године. После Гацка у коме је рођен, па Београда где се остварио као играч, Кипар постаје његов други дом. У кипарским клубовима је прво играо, а затим и као тренер постизао запажене резултате.

Половином априла напустила нас је и Бојана Милошевић Брнад (1965-2020) бивша кошаркашица Црвене звезде и истакнута репрезентативка Југославије. Бојана је рођена у Краљеву 1965. године, а раскошан таленат почела је да демонстрира већ на почетку каријере, у дресу матичне Слоге. Уследио је прелазак у Црвену звезду 1987. године, где је провела највећи део каријере, у екипу коју су предводиле Анђелија Арбутина, Елеонора Вилд и Мирјана Јовановић. У утакмици за анале српске кошарке, мајсторица против Елемеса из Шибеника 18.априла 1989. у пуном „Пиониру“, Црвена звезда је освојила 24. шампионску титулу након 8 година поста, а Бојана је убацила 35 поена, од чега 25 у другом полувремену. Бојани је то био први трофеј у каријери, а после меча није могла да сакрије одушевљење па је једном навијачу поклонила дрес. Са Црвеном звездом је завршила и на 3.месту полуфиналне групе КЕШ-а 1990. Каријеру је наставила у Грчкој, Италији и београдском Вождовцу.

Из Љубљане је 18. маја стигла тужна вест да нас је након дуге и тешке болести напустио Марко Елзнер (1960-2020). Некадашњи репрезентативац Југославије и један од најбољих словеначких фудбалера свих времена носио је дрес Црвене звезде у периоду од 1983. до 1987. године, одиграо 128 утакмица уз три поготка, био је део генерације која је освојила титулу 1984. године и Купа Југославије 1985. године. Био је одличан дефанзивац, либеро племенитог кова, изванредна особа и један од миљеника навијача нашег клуба. Син некадашњег истакнутог играча и тренера Бранка Елснера, стасавао је у Инсбруку и Словану, играо пре Црвене звезде у Олимпији, а каријеру после „Маракане“ градио у Ници и Адмири. За селекцију Југославије играо је 14 пута, био је део олимпијске селекције која је на ОИ 1984. у Лос Анђелесу освојила бронзану медаљу. За селекцију Словеније у смирај каријере одиграо је две утакмице.

Половином јуна месеца, 15. јуна, ОК Црвена звезда опростио се од некадашњег играча Јакупа Затрића (1952-2020). Затрић, који се активно бавио и кошарком, био је један од најбољих играча у историји новопазарске одбојке. По окончању играчке каријере посветио се тренерском послу у Новом Пазару где је са великим успехом водио мушки сениорски тим Новог Пазара. Под његовим вођством су крајем деведесетих година стасали многи врхунски одбојкаши. Потом се окренуо раду са млађим категоријама, а последњи одбојкашки ангажман је имао у женском новопазарском друголигашу, где је обављао функцију спортског директора.

Дугогодишњи члан и економ КК Црвена звезда Мирослав Петровић Лака (1953-2020) преминуо је након дуге и тешке болести 26. јуна. Мирослав Петровић је рођен 05.10.1953. године, у Црвену звезду је стигао 2011. године. Био је незаобилазан и важан део у свакодневном раду и животу свих тимова и генерација кошаркаша Црвене звезде у последњих 10 година, које су прошле кроз наш клуб. Лака је увек био ту за играче – Почев од Звездине свлачионице број 2 у хали „Александар Николић“, па до места иза клупе, поред терена и бројних утакмица које су црвено-бели играли у свим такмичењима, и током година освајали бројне трофеје.

Бранко Лужанин (1935-2020), некадашњи одбојкашки репрезентативац, преминуо је 29. јула у Кикинди, у 85. години. Још један из сјајне генерације одбојкаша београдске „Југославије“ и вишеструки државни репрезентативац отишао је 29. јула у Кикинди, тихо и ненаметљиво у легенду. Био је један од најбољих смечера и најбољи „пеналџија“ Европе. Бранко Лужанин играо је доцније и за Црвену звезду, за Приштину и одбојкашки клуб Кикинду. Преко 50 пута облачио је државни грб и играо у првој постави првенстава Европе и света… Са ОК „Југославијом“ освојио је четири титуле шампиона, три трофеја Купа, а са јуниорском екипом „Југославије“ титулу првака без изгубљеног сета. Био је један од најбољих изданака „босоногих дечака“, које је легендарни тренер Драгослав Сиротановић „убацио у ватру“ док су били још јуниори.

Одбојкашки спорт и ОК Црвена звезда са жаљењем су примили вест да је почетком месеца августа са животне сцене сишао Иван Поповић (1931-2020). У Црвену звезду је дошао 1950. године и учествовао у освајању две титуле првака државе. За репрезентацију Југославије одиграо је око 50 утакмица и био учесник на Европском првенству 1955. године, на којем је освојено пето место. Добитник је Повеље СД Црвена звезда 1984. године. Иван Поповић је био успешан пословни човек. Током своје каријере је био директор “Југотурса”.

Током приватног тренинга 7. августа престало је да куца срце Мајкл Оџа (1993-2020). Оџо је рођен 07.01.1993. године у Лагосу у Нигерији, а у Србију је дошао 2017, када је професионалну каријеру почео у ФМП-у (сезона 2017-2018). Похађао је познати колеџ Флорида Стејт. Дрес Црвене звезде обукао је први пут пред почетак сезоне 2018-2019. Током две сезоне, носећи поносно црвено-бели дрес са бројем 50 освојио је срца свих Звездаша и добронамерних љубитеља кошарке у нашој земљи. Овај весели див који је био висок 216 центиметара и тежак 147 килограма у дресу Црвене звезде освојио је три трофеја: Титулу АБА лиге, шампионат Србије и суперкуп АБА лиге. Званични уговор са КК Црвена звезда мтс истекао му је 30.06.2020. године, а клуб и Мајкл Оџо растали су се у више него пријатељским односима.

Десетог дана месеца августа напустио нас је још један некадашњи члан ОК Црвена звезда Слободан Бане Милосављевић (1932-2020). Почео је да се бави одбојком у родном Крушевцу. Три године узастопно осваја титулу јуниорског првака Југославије. То му је био “пасош” да дође у Црвену звезду и већ 1961. године освоји прву тулулу првака Југославије, а затим и Куп Југославије. Звали су га “брза рука за брзе титуле”! По преласку у Патризан осваја две титуле шампиона Југославије. Каријеру је затим наставио у Црвеној звезди. Пуних десет година био је незамењиви члан прве поставе репрезентације Југославије.

Владица Поповић (1935-2020) легендарни фудбалер и тренер нашег фудбалског клуба 11. августа заувек нас је напустио. За црвено-беле је играо од 1953. до 1965. као члан везног реда и освојио притом пет титула у некадашњој Југославији, али и три купа, као и пехар Митропа купа, а са репрезентацијом СФРЈ дошао је и до историјске сребрне медаље на Олимпијским играма 1956. За репрезентацију Југославије одиграо је 20 утакмица. Поповић је поред Црвене звезде наступао за Штутгарт, Штутгарт Кикерсе и Депортиво Канариас, а каријеру је завршио управо у Венецуели. Тренерску каријеру започео је у Боливији, док је у Колумбији постао први и једини страни тренер у историји који је освојио титуле са две различите екипе (Санта Фе 1971. и Депортиво Кали 1974. године). Црвену звезду преузео је у сезони 1991/92 и освојио титулу шампиона, као и најважнији трофеј, титулу светског шампиона у Токију. Тренерску каријеру је привео крају као селектор Перуа на Копа Америка 1993. године.

Ратко Пиљак (1935-2020) био је омиљени фудбалски радник који је у периоду од 2005. до 2008. године обављао функцију председника Фудбалског савеза Београда. Рођен је 25. октобра 1935. године у Гламочу и по струци је економиста. Био је активни фудбалер омладинских екипа Булбулдерца и Црвене звезде. Био и дугогодишњи члан омладинске комисије ФК Црвена звезда у којој је био од 1970. године да би на функцију председника исте дошао 1984. године. У том периоду он је био и члан Извршног одбора ФС Србије и председник комисије ФСС за омладински фудбал. Такође је био активан и у оквиру секције ветерана ФК Црвене звезде.

У Београду је 24. октобра преминула проф. др Иванка Гајић (1956-2020) члан УО ККЖ Црвена звезда Комбанк. Рођена је 1956. године у Јагодини, где је похађала основну школу и гимназију. Дипломирала је на Факултету физичке културе Универзитета у Београду, а магистрирала и докторирала на Факултету за менаџмент у спорту. Искуство које је стекла у образовању младих спортиста је нашло утемељење у оснивању Спортске гимназије, на чијем челу се налазила низ година. За развој спорта и школског образовања добила је низ признања, од којих је најзначајнија „Октобарска награда града Београда” 1994. године. Дуго година се активно бавила спортом и кошарком. Њен утицај и допринос у школовању многих спортисткиња Црвене звезде и чланица ККЖ Црвена звезда Комбанк је немерљив. Као и помоћ у самом функционисању клуба.

Као гром из ведра неба стигла је 11. новембра вест да је некадашњи кошаркаш нашег клуба Милета Лисица (1966-2020) преминуо након дуге и тешке боелсти. Лисица је рођен 1966. године у Прибоју. Радио је у локалној фабрици ФАП и упоредо почео да игра кошарку за локални Полиестер. Његове добре партије нису остале незапажене, па је преко Слободе из Тузле доспео у први тим Црвене звезде 1992. године. У наредне две сезоне био је битан шраф у тиму који је Звезди донело две националне титуле после две деценије поста. У Црвеној зезди је након тога одиграо још једну сезону, а укупуно је одиграо 103 утакмице и постигао 1.345 поена. Био је најкориснији играч финала плеј-офа првенства СР Југославије у сезони 1993/94, када је са Звездом до трофеја стигао преко Партизана. Током играчке каријере Милета Лисица је поред поменутог Полиестера из Прибоја, тузланске Слободе и Црвене звезде наступао и за Боровицу из Руме, Пивоварну Лашко, француске клубове Ле Ман и Лимож, београдске Лавове 063, Нови Сад, а каријеру је завршио у екипи словеначког Рудара из Трбовља.

Бард српског глумишта, највећи Звездаш међу глумцима и глумац међу Звездашима Иван Бекјарев (1946-2020) напустио нас је 16. новембра. У културном животу СФРЈ и Србије оставио је огроман траг, а млађим нараштајима и нашој култури изузетно богату заоставштину. Као глумац, професор и јавна личност. Имао је преко 150 улога у позоришту, преко три деценије је био члан и првак Југословенског Драмског позоришта. Снимио је и више од 50 филмова у бившој СФРЈ, Србији, иностранству, био је члан Академије за филмску уметност и науку, и оставио иза себе више десетина серија од којих ће се неке улоге вечно памтити. Остаће упамћен и као први глас радија Студио Б далеке 1970. године и аутор радијске емисије на још једном култном београдском радију “202”. Поред огромне заоставштине коју је оставио као уметник и јавна личност, Иван Бекјарев је увек са посебном страшћу говорио о својој Црвеној звезди. Бодрио је и пратио у свим приликама, и помагао јој. Као навијач, и врло активно као члан Скупштине КК Црвена звезда. Смрт га је затекла на месту последњег легитимно изабраног председника Скупштине ЖФК Црвена звезда.

Седамнаестог дана месеца новембра са животне сцене сишао је Александар Бамби Обрадовић (1936-2020) најстарији тренер Атлетског клуба Црвена звезда. У својој вишедеценијској каријери изнедрио је и радио са бројним атлетичарима, који су постављали националне рекорде и били чланови репрезентације. Радио је са више од 3.500 деце, створио је 29 репрезентативаца и 16 државних рекордера. За рад у атлетици добио је највиша друштвена признања-Мајску награду Републике Србије, Октобарску награду Београда, Повељу и Златну значку Спортског друштва Црвена звезда и награду за животно дело.

Богољуб Стојмировић (1928-2020), некадашњи одбојкашки репрезентативац и капитен ОК Црвена звезда преминуо је 18. новембра. Стојмировић је у Црвеној звезди играо смечера, а у репрезентацији Југославије техничара. И свакако је био најбољи техничар, пре појаве Зорана Петровића и Николе Грбића. Богољуб Стојмировић је био члан Црвене звезде од њеног оснивања. За одбојкашки клуб је одиграо око 300 утакмица. Добитник је повеље Спортског друштва Црвена звезда 1980. године. По завршетку играчке каријере, остао је у одбојци као члан Председништва Одбојкашког савеза Југославије.

Некадашњи кошаркаш и функционер КК Црвена звезда Милорад „Мића“ Белић (1940-2020) преминуо је 27. новембра. Рођен у Београду 12.11.1940.године. Паралелно са студијама права играо је кошарку и носио дрес свог вољеног клуба Црвене звезде. Носио је дрес Црвене звезде у периоду од 1958. до 1962. године и у том периоду 78 пута је наступао за црвено-беле и убацио 187 поена. Након тога је играо кошарку у Француској у Вишију и паралелно завршавао студије права. Своје знање на том пољу врло често је користио да помогне својој Црвеној звезди у којој је једном периоду био и активан као члан управе када је у тешким тренуцима за клуб место председника клуба преузео Владислав Лале Лучић.

Станислав Сташа Живковић (1923-2020), оснивач, легенда, такмичар, тренер и председник Мачевалачког клуба Црвена звезда преминуо је 29. новембра. Рођен је 26. децембра 1923. у Београду. Због очеве службе, све до почетка II светског рата живео је на краљевском имању у Осијеку где је тренирао тенис и атлетику. Почетком рата, српски официри који су се тамо налазили, у задњем тренутку су потплатили усташке железничаре, како би жене и деца седам српских породица били убачени у последњи воз који је ишао ка Београду и тиме избегли одвођење у Јасеновац. Желећи да настави са атлетиком, 1942. године одлази на Стадион „Југославија” како би се пријавио да тренира у њиховом Атлетском клубу. Већ следеће, 1943. године, фирма „Митић”, која је у Кнез Михајловој имала велику робну кућу, основала је мачевалачки клуб. Станислав, који је тада имао 20 година, и Бранимир који је имао десет година, почињу да се баве мачевањем. Тренирали су у магацинима фирме „Митић”, а опрему и оружје обезбеђивао им је клуб. У децембру 1944. године мобилисан је у Народноослободилачкој војсци, у оперативној јединици за чишћење терена. Почетком маја 1945, целу његову јединицу распоређују у ваљевску милицију. Станислав је распоређен у Окружну команду милиције, где добија ранг поручника и задужење за културу и спорт. Демобилисан је децембра 1945. Враћа се за Београд и уписује Технички факултет, на коме веома брзо оснива мачевалачки клуб у оквиру факултета под именом „Студент”. На позив Слободана Ћосића прелази у „Звезду” и бива један од оснивача Мачевалачког клуба „Црвена Звезда”. Клуб је основан 12. новембра 1946. године, а Станислав му остаје веран цео свој животни век. Десет година је као државни репрезентативац био учесник многих међународних турнира, светских и европских такмичења, балканијада, као и Олимпијских игара у Риму 1960. године. Са „Црвеном звездом” је освојио шест екипних титула – по три у мачу: 1950, 1951. и 1958. и три у флорету: 1951, 1952. и 1958. године. У два наврата био је и савезни селектор мачевалачке репрезентације Југославије. Након изненадне смрти Душана Божића 1962. године, постаје председник Мачевалачког клуба „Црвена звезда”, где је остао све до изборне конференције клуба која је одржана 22. децембра 1988. године, када је за председника председништва изабран Зоран Урошевић, а за генералног секретара Ратко Бугарчић. Одлуком те конференције, Станислав Живковић је изабран за доживотног почасног председника клуба.

Током претходне 2020. године Црвена звезда је остала и без једног клуба. Након готово деценије постојања која је била обележена скандалозним и катастрофалним потезима руководећих структура клуба, ЖФК Црвена звезда је и званично, судском одлуком престала да постоји. Половином месеца септембра неодговорна група појединаца која никаквих додирних тачака нема са црвено-белом породицом, уз помоћ оних који су унутар клуба годинама радили на његовој дестабилизацији извршили су пуч, прогласили се руководећим кадром и суштински већ тада изрекли смртну пресуду клубу. Крајем године, стигла је и званична судска пресуда (другостепена) којом се потврђује ранија одлука Суда којом се ЖФК Црвена звезда брише из регистра привредних субјеката Републике Србије и забрањује такмичење у свим такмичењима под окриљем Фудбалског савеза Србије. Тиме је стављена тачка на једну лепу спортску причу коју је људска похлепа упропастила.

Година 2020. је са собом однела све наведене велике Звездаше који су живели за овај клуб. Сећање на њих вечно ће остати међу Звездашима, а што се тиче несталог клуба, винуће се он поново као феникс из пепела са неким потпуно новим људима међу којима нико од претходних пучистичких снага неће бити ни близу црвено-белих боја.

Извор: мојацрвеназвезда.нет

Додајте коментар

Кликните да бисте објавили коментар

Скочи на траку са алаткама