Кошарка Кошарка/Вести

Тако су то радиле комшије…

Док читамо свакакве гадости навијача @PartizanBC упућене Волдену, да се присетимо за оне који су то можда заборавили или ове млађе, који ни не знају случај преласка Луке Богдановића из Црвене звезде у Партизан, те 2004. године, по мени најбруталнији пример силе на нашим просторима. Лука је као Звездино дете са 19 година био на прагу репрезентације тадашње СЦГ. Звезда је те сезоне са Сагадином на клупи, Богдановићем, Ракочевићем, Јеретином, узела Куп. Лука је у тој сезони играо готово 30 минута по мечу (око 27) и био један од најбољих играча и на мети многих европских екипа. Спомињало се обештећење од чак 500.000 долара, што је за тадашње услове било као данас 3-4 милиона. Тада на сцену ступају, наравно, поштењачине из комшилука. Дивац и Вујошевић одржавају састанак са Луком и његовим оцем, други дан по завршетку сезоне, и нуде му прелазак у партизан (намерно малим почетним словом). Након што Лука то одбија, Дивац (тадашњи председник партизана) му прети да размисли још једном, јер уколико не пристане никада више неће заиграти за репрезентацију СЦГ. Након два дана размишљања, Богдановићев отац даје потврдан одговор, али проблем (или за тадашње каубоје у партизану, проблемчић) је тај што Богдановић има важећи уговор са Црвеном звездом и не може никако да пређе у партизан, али Коперфилди из комшилука налазе начин. Богдановићу се тада дуговало, као и свима, једна-две плате и требало се уплатити чим спонзор уплати тада део спонзорства. Међутим, сазнавши за планове партизана, Звезда моли тадашњег спонзора да уплати Богдановићу сва дуговања што ови и чине. Након седам дана Богдановић враћа те паре на рачун спонзора, по директиви партизана и уз образлозење да не зна ко су они, ни што су му уплатили паре, иако га је Звезда обавестила одмах по уплати ко му је и зашто уплатио и да му се ништа не дугује и да му се не одобрава прелазак у други клуб. Свеједно, Богдановић на наговор Дивца подноси Савезу захтев за раскид уговора, уз образложење да му се дугује и да, пазите сад, НИЈЕ ИГРАО НА ТРОЈЦИ НЕГО НА ЧЕТВОРЦИ, а он је ето мислио да је бољи на тројци. Звучи бесмислено, наравно, али то је и написао по наговору поштењачина из комшилука који су контролисали кошаркашки Савез и знали зашто то да напише.

Одмах након тога, и пре било какве одлуке кошаркашког Савеза, Дивац се распитује на који рачун да уплати 135 хиљада еура, колико је по њоховом мишљењу обестећење за Богдановића (било 141 док није напунио 18, после тога престаје да важи овај анекс из уговора, а Богдановић има 19 год).

Како је из Звезде добио негативан одговор (на то, рекао би, “застрашивање” да Звезда нема више никаква права на играча и слично) да Богдановић није на продају, Дивац и Вујошевић чине нешто незабилежено у свету кошарке. Траже од кошаркашког Савеза да пресуди у њихову корист

 

под изговором развоја играча и тога што га у Звезди “муче” да игра четворку, а он јадан хоће на тројку. Као да Звезда није СТВОРИЛА тог Богдановића и да му не жели најбоље. Дивац чак одлази на тај састанак Савеза (иако није смео), урла и прети да ће се вратити у САД, да је дошао због интереса српске кошарке и играча и да ће, ако они о томе не размишљају као и он, бити смењени и слично. Савез попушта и на тој седници доноси најбизарнију и насрамнију одлуку икада, да се, пази сад, због бољег развоја играча одобрава Богдановићу да пређе из Звезде у партизан уз обештећење од 135 хиљада. Замислите сада било где у свету да неки кошаркашки Савез каже да играч, иако има уговор са клубом, може да пређе у други јер ето мисле да ће се тамо боље развијати. Невероватно!!! Али, оно што се након тога десило је још смешније. Богдановић, наравно, одмах после тога добија позив за репрезентацију, али у партизану, веровали или не, остаје да игра на позоцији број 4 и то му више не смета. У задњој сезони у Звезди Бодановић је играо 27 минута, а у партизану следеће сезоне 13 минуа. Види се брига за српског играча и очигледан напредак у свим сегментима. Наравно, Богдановић никада није достигао свој лимит који му је, док је био у Звезди, предвиђан, а то је НБА. Но то је сада мање битно. Ово је само једна прича у мору сличних са исте адресе, али живот то уреди, неко у Клуж, неко кантримен, а неко “feel devotion”.
Преузето са твитер налога Sapientia grano @GranoSapientia