O Draganu Džajiću ispričane su mnoge fudbalske priče, ali najverodostojnije dolazile su od saigrača koji su sa najpoznatijim i najboljim levim krilom sa ovih prostora svakodnevno delili dobro i zlo. U reviji „Karavan“ imali su 1971. godine rubriku „Moj kapiten“. Prenosimo vam tekst u kome su kapitena opisali Dujković, Karasi, Aćimović i ostalih sa kojima je u to doba delio svlačionicu.
Fudbaleri su danas navikli na raskoš i prestiž. Nekada je to bilo drugačije, a da se u muci prepoznaju pravi prijatelji pokazuje odnos Ratomira Dujkovića, proslavljenog golmana koji je ponosno nosio crveno-beli dres i glavnog aktera ove priče – Dragana Džajića.
– Džaja i ja smo došli u Zvezdu pre deset godina, u razmaku od nekoliko meseci. On je došao posle mene, nije imao gde da spava pa sam ga primio za podstanara. Mesec dana smo se gurali u jednom krevetu, koji je bio tesan i za mene samog, a kamoli obojicu. Posle kad god smo išli na neku turneju, gledao sam da izbegnem sobu u kojoj on spava, jer se odmah setim dana kad smo se rvali u jednom krevetu – tvrdio je čovek koji je deceniju proveo kao čuvar mreže Crvene zvezde.
Da postoje igrači koje je Džaja svojim preciznim centaršutevima večno zadužio govori i primer Zorana Filipovića, ubojitog špica koji je čitavu karijeru stavljao na muke protivničke golmane:
– Za sve ono što sam postigao u fudbalu, dugujem Džaji. Da njega nije bilo ja nikada ne bih ušao u prvi tim Zvezde, a time ni u reprezentaciju. Većinu golova koje sam postigao su plod njegovih izvanrednih centaršuteva.
Džajino umeće nije bilo ograničeno na fudbalski teren, što govori primer Vladislava Bogićevića:
– Džaja je svakako najzaslužniji što sam se iz Maribora vratio u Zvezdu. Kada je Dojčinovski trebalo da ode u vojsku, on je predložio da se vratim u Zvezdu što je Miljan Miljanić odmah prihvatio. To je bila moja šansa, ko zna kada bih, kasnije, zaigrao za Zvezdu.
Neko ko je Džaju dugo poznavao, a sa njim delio svlačionicu i u omladinskog pogonu bio je Branko Klenkovski:
– Dok sam se nalazio u bolnici, lečeći povrede zadobijene u saobraćajnoj nesreći, jedan od prvih igrača koji su me posetili bio je Džaja. Poznajem ga od početka karijere, nikada jedan drugome nismo rekli nešto što bi moglo da nas zavadi, niti bih mogao sebi da dozvolim da se zamerim takvom čoveku.
Ipak, bilo je i onih koji su Džaju voleli da nerviraju – Stanislav Karasi:
– Pa, ja strašno volim da Džaju iznerviram! To uglavnom postižem kad igramo na male goliće jer uvek igram protiv njegove ekipe koju moja uvek ubedljivo pobeđuje. To ga ponekad toliko iznervira da je u stanju da demonstrativno napusti trening.
Slobodan Janković Cole je neko ko je u to vreme vrlo često govorio o važnosti kapitena Dragana Džajića za svlačionicu:
– Kad, recimo, igram loše, on me teši i govori da će idući put biti bolje. Zato posle svake utakmice njega pitam kako je bilo jer sam siguran da će mi on to najpoštenije kazati .
Muku sa disciplinom mučio je Zoran Antonijević:
– Trebalo je da odem iz Zvezde zbog nediscipline i kada sam pomislio da je sve gotovo – Džaja je predložio da mi Miljan Miljanić oprosti jer ima moje obećanje da se takve i slične greške neće ponavljati. Posle nekog vremena, na Džajinu intervenciju, vraćen sam u prvi tim Zvezde. Otada nisam pravio gluposti koje bi ugrozile moj opstanak u timu.
Bilo je to neko drugo vreme, ali su se i tada cenile prave ljudske vrednosti, a upravo zbog njih je Džaja bio poštovan i omiljen. Iako tada jedan od najboljih fudbalera sveta, uvek je bio u funkciji tima i stavljao ekipu ispred sebe.
Veliki Dragan Džajić.
Objavljeno u „Karavanu“, septembra 1971.
Izvor: FKCZ, zvanični sajt
Dodajte komentar