Интервјуи Хокеј ЦЗБГ

Историја КХК Црвена звезда: Саша Крављанац

Саша Крављанац

Екипа нашег портала урадила је још један у низу интервјуа везаних за историју хокејашког клуба Црвена звезда. Истини за вољу, након великог броја већ урађених интервјуа, мало смо застали, али ево нас опет и надамо се да ћете сви ви који волите најбржу колективну игру на свету, уживати у још једном интервјуу. Овога пута наш саговорник је био Саша Крављанац.

Фото: Саша Крављанац

Поздрав Саша. Пре свега хвала што си ми изашао у сусрет да направим интервју са тобом. За почетак да те питам да ли си имао прилике да прочиташ досадашње интервјуе и како ти се чини све ово што смо као портал урадили везано за историју хокејашког клуба?

Мислим да сам испратио све досадашње текстове. Искрено хвала ти на свему што чиниш да се многе приче не забораве. Огромна је историја хокеја од Таша, па до дана данашњег и носи толико тога са собом. Било би тужно да се део тога изгуби или заборави. Сваки саговорник има неку своју причу. У време Таша хокеј је зими био је спорт број 1, било је битно бити виђен на Ташу, прошетати ципеле или нов капут. Од како сам у ветеранима чујем све више и више старих добрих прича о Ташу и хокеју тог времена. Неке о о свом оцу, које од њега нисам чуо. Мислим да је 1978. саграђена хала Пионир у чијој је градњи учестово и мој отац, тако да је наша историја хокеја у три генерације баш дуга и још увек траје. Али више прича о Ташу и том времену оставићу неком од своји старијих колега из ветерана.

Рођен си 1974. године у доба када је хокеј био некако популарнији него сада (говоримо о бољој лиги и већем броју гледалаца на утакмицама). Шта је тебе као клинца привукло у овај спорт?

Као што сам и поменуо, и мој отац је играо хокеј, па  је то, да лажем, један од могућих разлога. Кренуо сам од клизања јер смо живели релативно близу хале, па је даљи ток вероватно био нормалан.

Да поменем да је хала Пионир, док сам ја био дете, била пуна на свим утакмицама. Седело се и на степеницама, што је још један од разлога зашто ме хокеј привукао.

Иначе, хокеј је диван, посебан, захтеван, динамичан и атрактиван за публику. Свако време носи неки свој хокеј. Некада је био спорији, али знатно тврђи. Данас је бржи, али са пооштреним правилима контакта, поготово у Европи. Доживео сам Југославију у својим јуниорским данима. Било нас је доста, само из моје генрације, 74. годиште, нас десеторица, али смо само Неша Милинковић и ја дошли до првог тима. Хокеј тражи много одрицања и енергије, ако човек заиста жели да се посвети озбиљном хокеју.

Кад помињеш оца и то да су три генерације Крављанаца хокејаши, реци нам мало више о свом оцу. Ипак он припада Звездиној историји и верујемо да би многи волели да прочитају више о њему.

Да, почео је на Ташмајдану тамо негде 1955. у Партизану. Тек касније прелази у Звезду. Богата хокејашка каријера. Кажу да је био добро крило и врстан стрелац. Носи титулу да је једни Југословен који је СССР-у дао го. Као играч каријеру завршава тамо негде ’72. али је остао у хокеју као члан управног одбора, и Звезде и хокејашког Савеза. Познат је као глумац, новинар, а стоји и да је био прави боем.

Верујем да си као и други, бивши, играчи и ти у то време имао неке своје идоле у овом спорту?

Тешко да су нам идоли били доступни сем онога што је било пред нама. Стара Југославија је имала толико добрих играча, али морам да признам да конкретно неког идола нисам имао. Било је и доста странаца који су прошли кроз Звезду. Можда, ипак, може бити да је неко из оне генерације Американаца, који су играли код нас, оставио неки траг на мени. Прави ударачки хокеј, са пуно контакта и игре на тело.

Кад већ помињеш да су Амери (Вилијамс и Кроули) и Југо-Канађанин (Пашић) можда оставили највећи утисак на тебе, реци ми да ли си на леду често улазио у ситуације где су се скидале рукавице?

Јесам, било је баш доста таквих ситуација. Не само ја, цела моја генерације имала је пуно таквих окршаја. Такав смо хокеј играли, скоро на свакој утакмици. Било је и оних које су биле прекидане због туча, поготово у јуниорским данима. Све је то део хокеја и чини га атрактивним.

КХК Црвена звезда (фото: Саша Крављанац)

Вања Чечен нам је својевремено описао епску борбу два гризлија (Пашић и Прусник) са утакмице Звезда-Олимпија из сезоне 84/85. Ко је у твоје време био највећи кавгаџија и фајтер?

Прусник је био опасан, јак крупан, кавгџија и волео је да се бије. Сличан је био и Пашић. Наравно, то је био очекиван окршај, добра туча. Не знам да ли бих некога могао да издвојим из своје генерације. Као што сам и рекао, сви смо волели тај део хокеја.

Када сагледаш време у којем си ти стицао потребно искуство да би једног дана заиграо у сениорима, са овим садашњим временом (обзиром да имаш увида јер ти син игра у млађим Звездиним селекцијама), шта мислиш да су ондашње генерације имале што ове данашње немају и обрнуто?

Некада је било много теже доћи до првог тима и била је огромна конкуренција. Ммного смо озбиљније схватали и прилазили свему. Требало је пуно зноја и крви да дођеш до места у екипи. Једноставно и времена су била другачија, али чини ми се да смо били јединственији, да смо више ценили и поштовали једни друге. Били смо бољи другари, много смо времена проводили заједно, на путовањима у аутобусима, возовима. То нас је дефинитивно зближавало. Свако би за свакога руку дао, како на леду, тако и ван њега. Хокеј је био нас живот. Ја сам често спавао са штапом, поготово ако је био нов. Било смо помало, да не звучи ружно, деца са улице, па је то сигурно утицало и на нап налин играња хокеја. Данашњој деци недостаје поштовања, бољи међусобни однос, мало више енергије, жеље и чврстоће. Само тако могу бити екипа и прави хокејаши.

Пре него пређемо на твој сениорски период, у чувеној Звездиној сезони 1984/85 имао си 10 година. Сећаш ли се можда те сезоне?

Да да, то је управо та сезона коју сам помињо, када се тражила карта више, када се седело на степеницама. Једна од најбољих Звездиних сезона, по екипи и хокеју који су играли. Београдска публика воли хокеј, а то су биле године за памчење. Тешко да ће се тако нешто поновити. Чак и слободно клизање, које се модерно звало швалерско клизање, је било место окупљања, место где су долазиле девојке да би упознале или виделе хокејаше.

Генерација са којом си одрастао, као и пар њих пре твоје, биле су изузетно талентоване, али их је, што се тиче сениорског хокеја, “упропастио” рат и распад лиге. Како си тада гледао на све то и колико вас је то све заједно спречило да у принципу направите већи искорак у својим каријерама?

Фото: Саша Крављанац

Вероватно припадам генерацији која је имала доста добрих хокејаша у само пар годишта – Мирко, Шоне, Прока, Сале, Миша, Трифун, Јоца, Кића, Тале, Коља, Жан….и још доста њих. Враћам се опет на моје јуниорске дане када смо играли још првенство Југославије, тешко нас је било победити. Слично тако се наставило и у данима првог тима, уз тренера Виталија појачани са само пар странаца. Годинама за редом узимали смо дупли круну, играли смо и Континентал Куп, Балкан лигу, Алпеадрија лигу, и били смо ту негде при врху са екипама из Мађарске, Румуније, Буграрске, Словеније и Хрватске. Да, санкције су нас омеле јер смо имали прекида у неким такмичењима, али на срећу наша лига је била добра, па смо увек играли квалитетне утакмице.

У Звезди си, ако се неварам, провео цели свој спортски век. Шта највише памтиш из тих сениорских дана? Коју утакмицу, дерби, сезону, титулу?

Све се памти, односно јако тешко се заборавља. Хокеј је мени, а мислим и другима, донео толико тога лепог у животу. Много путовања, турнира, разних лига, светских првенстава, квалификација за ОИ, пуно дружења и много лепих тренутака, како у Звезди, тако и у репрезентацији. Тешко да нешто могу издвојити или волети више. Свака утакмица је за себе и носи непто посебно.

Која ти је била прва, а која последња сениорска утакмица и када си тачно зваршио сениорску каријеру?

Мислим да ми је прва утакмица била против Војводине, на отвореном клизалипту у Новом Саду, а последњу не желим да памтим.

Реци нам мало о периоду након завршетка сениорске каријере. Како је било без леда, клизаљки, штапа и пака?

На жалост, стање у српском хокеју утицало је да одем раније, неким другим путем, када су наступили они тешки дани. Једноставно сам га оставио по страни.

Онда ме је једног дана звао Јоца Рус, који је уз помоћ Горана Ђаковића вратио Звезду на прави пут и рекао: “Сале, треба нам помоћ”. Вратио сам се о почео да радим као тренер са децом. Било је то дивних пет година. Ту негде је почео и мој син Вук. Можда је и он разлог мог повратка. Рад са децом је диван, проживео сам све поново кроз њих.

Ипак, касније си се придружио ветеранима за које и данас играш. Какав је осећај опет проводити време са старим друштвом?

Е да…и то су ме наговорили, али хвала им. Осећај је диван, поново на леду. Искрено, уживам, и за сада ми још увек добро иде, па док будем могао бићу на леду.

Та дружења, то је друга димензија. Тек је то нешто посебно, пуно смеха позитивне енергије.  То је нешто што даје снаге за неке друге животне ствари.

Фото: Саша Крављанац (Вук Крављанац)

Син ти игра за Звезду (Вук). Обзиром на тешку ситуацију у српском хокеју, шта је твој главни савет за њега и да ли га ти видиш и да ли се он види у овом спорту (говоримо о његовој будућности)?

Да, син Вук игра од своје пете године. Сада је тренутно у екипи У19. Прво, добро је дете што је најбитније, а као друго, добар је хокејаш. Често ме чини поносним. Да ли има веће среће? Да не гледамо превише у будућност, нека иде својим путем. За сада играју словеначку лигу која је јака, са пуно квалитетних утакмица. Нека се баве спортом. Нема нипта здравије у сваком смислу, пто за физички развој, што као вид васпитања.

Кад се већ дотичемо те тешке ситуације у српском хокеју, како је ти видиш? Где су начињене грешке, где је излаз (ако га уопште има)?

Нема грешака, само је проблем материјалне природе. Хокеј је јако скуп спорт и тражи огромну подршку. Хокејшки клуб Црвена звезда, уз велике напоре, доста тога финансира, наравном уз подршку родитеља. Другачије не би било могуће и на тај начин то се одржава. Када би било више средстава, односно помоћи, све би било лакше и другалиј. Тада би се стекли бољи услови и хокеј би наравно брже ишао напред.

Шта ти је остао неостварен сан када причамо о твојој хокејашкој каријери?

Можда што још мало дуже нисам играо. Искрено, доста тога смо постигли и немам за чиме да жалим. Пуно је ту лепих година играња и дружења. Много дугујем хокеју. Одатле долазе и пријатељстав која су за цео живот.

За сам крај…многи догађаји и анегдоте се везују за хокејаше. неки су нам испричали о својим анегдотама, неки су пак све задржали за себе. Има ли нека анегдота из сениорског и ветеранског периода коју би нам испричао?

Хахаха, анегдота има пуно. Свака генерација, сваки играч има неку своју причу. Наравно, као и већина, задржао би их за нас, јер многе наше приче нису за препричавање. Било је свакаквих ситуација. На крају се углавном препричавају уз осмех и радо их се сећамо. Хокеј се воли од првог дана, посебан је спорт и од њега се јако тешко одвојити.

Један од ваших колега, ветерана, ми је рекао да би најбоље приче (анегдоте) могле да се чују када би се наручила која тура пића и укључио диктафон.

Ух, сигурно су били неуморни, волели су кафане, а наравно, уз њих иду и разне приче. Свакако је кафана била место њиховог окупљања и дружење. Некада Були, познатог Илкета, одатле су гледали утакмице, али уз мезе и пиће.

Саша, хвала на издвојеном времену и велики поздрав од свих звездаша и нашег портала!

Хвала и теби. Велики поздрав за све звездаше!