Ненад Раковић и Срђан Ристић: Хокејашке авантуре чије време не пролази

Autor: CZBG, Radovanović D.

Kada uđete u ledenu dvoranu hale Pionir, došli ste u dom slavnih generacija hokejaša, koji se od uspeha ne plaše, koji neuspeh ne razumeju. Na ovom ledu, srce je često odrano, koža pocepana, krv uzavrela i tu se sve galame odbijaju o udarce palica o pak. Ovde, sve prolazi brzinom svetlosti. Velika imena su živa istorija Zvezde i Pionira, ovde se ne broje godine. Slavi se podjednako prva i trenutna postava hokejaša. Raste se bez prekida. Postaje se sve bolji. Pozicije se menjaju, ali se ne menja tim koji dobija. U svim tim promenama, zaključuje se jedno – iako sam bila ubeđena da je led ovim momcima u grudima, ubedili su me da on ipak pripada ringu.

Istoriju na ledu pisali su Brajevim pismom. Igrali su zajedno, pa nisu. Pa jesu. I onda opet, nisu. Brojali su dane i gradove. Upisivali su golove i povrede. Ostavili su za sobom događaje, kako bi napravili mesta novim momentima. Igrali su Svetska prvenstva i uspeli da postanu prvi u svemu i prvi posle svega.

Ne tako davno saigrači, danas, Nenad Raković i Srđan Ristić, ponovo igraju za isti tim. Jedan na ledu, drugi van njega.

Kako je hokejašima na ledu, navodi se kao statistika. Ipak, sa druge strane bande i u patikama, reč je o sasvim drugačijoj priči.

Ozbiljne priče, od njih su često pravile „neozbiljne momke“, koji su kilometre, sate i vremenske zone pretvarali u doživljaje, koje će deliti sa drugima, uvek i svuda.

„Hokej je više uticao na prijateljstvo nego obrnuto. Svađali smo se često, to je negde bila i konstanta. Saigrači su pravili šale na taj račun, ali se na ledu to nije videlo. Štaviše, igrali smo bolje, a van leda nikada nismo imali problem. Zapravo, nema puno ljudi sa hokeja za koje možeš da kažeš da su ti prijtelji, ali Rile je jedan od njih, sigurno. Zanimnjivo je igrati sa njim“, ispričao je Nenad, dok je Srđan dodao: „U svakom sportu je tako, što su ljudi duže upućeni jedni na druge i u igri, u sportu generalno, sve ide mnogo laganije. Ponekad, treneri se svesno trude da nešto urade, ali i mi smo tu imali udela. Jednostavno, uvek se omogući da se upoznajemo, uigramo… Sve to na ledu i van leda, naravno, može da utiče. Najčešće je to pozitivian uticaj, ali može i negativno, pa se desi da sve ode u aut.“

„Imamo i tog trećeg, koji je igrao sa nama uvek. Bio je dobar drugar, Paja Ogrizović. Tu je i Miloš Babić, mnogi drugi… Uvek je sa nama bio neko s kim smo bili dobri drugari“, navodi Nenad, a Srđan se složio da je dobro kada se takve stvari poklope.

„Mi smo bili beogradska škola hokeja. Onako, prava beogradska, nismo igrali sa strancima“,prisetio se Nenad.

Lepe stvari se, kažu, rode male i vremenom rastu.

Sve ono za šta se zna, često izraste u tek sasvim prijatnu anegdotu, dok sitnice koje retko napuste zidine hale, jesu ono što vreme ostavi za istinske priče, ovih večitih dečaka.

I ko zna čega je sve tu bilo!

„Bilo je svega! Uvek je neko tu bio žrtva, što je normalno za timski sport. Vrtim film tako, po turnirima šta smo radili i iskren da budem, malo toga jeste za javnost. Ono što nije, nek priča Rile! (smeh)“, seća se Nenad. „To baš nema neke veze sa sportom…“, iskren je Srđan.

„Od hotela sa 5* do nekog poljskog sela i vađenja noževa – kada smo prošli k’o bosi po trnju. Mlada ekipa je išla, kad smo mi igrali. Jednom, imali smo neki prijem lokalnog stanovništva, koji i nije bio baš najbolji“, kaže Nenad, a Srđan dodaje da su znali sasvim dobro da se provedu po selima, ali i po hotelima.
„Da, eto to su dobre avanture – u Melburn je otišla dobra ekipa! Ideja Saveza bila je da se ode 6 dana ranije, pa se to pretvorilo u pijanku sa lokalnim Srbima“, iskren je Nenad, a u tome ga prati i Srđan:„Dva dana nismo imali trening, svako je otišao na svoju stranu.“

„Srbi su generalno željni naših ljudi, pa je zato sve znalo da ode van sportskih okvira. Previše su bili dobri domaćini, pa se to odrazilo tako što e na Prvenstvu i nije baš postigao željeni rezultat. Ali, stekli smo prijateljstva za ceo život. Upoznali smo tu neku srpsku zajednicu čak na Islandu. Gde god odeš, tu je neka srpska zajednica“, kaže Nenad.

„Čak su Prvenstva u Zagrebu bila baš zanimljiva. E, tu je on (Nenad) dobio najviše batina! Ja sam to vreme bio u botaničkoj bašti, sa dva drugara, slikao sam cveće“, krajnje nevino priča Srđan.

„Da, dok sam se ja tukao na Trgu bana Jelačića, on je mirisao cveće. To ti je ta razlika između nas dvojice. On je kao i svako dete iz centra grada mekan, a mi prigradski smo malo drugačiji. Al’ to je ceo život – sukob naših mentaliteta“,priča Nenad.

„Iako ponekad nismo bili ni blizu profesionalizma, sezona nastupa u Španiji, Italiji, protiv Britanije, Holandije…nam je bila divna! Finala Zvezda : Partizan, pred punom halom, takođe“, priča Srđan, a i Nenad se slaže:„Šteta je što se sve to ugasilo, što je nažalost stalo. Eto, ni HK Beograd nije uspeo. Ali, doveli smo Rileta sad, nema šanse da ne uspemo.“, veruje Nenad i dodaje: „Nekako, treba nam više saradnje, mnogo nas ima, a ipak prilično smo razjedninjeni, i rezultat toga je druga divizija i jedna hala.“

„Nit manje ljudi, nit’ veće netrpeljivosti“,iskren je Srđan.

Priče sa njima, ma koliko zanimljive bile, kriju momente iskrene želje da se hokeju u Srbiji vrati stara slava. Ona stara slava, koja zapravo nikada i nije bila izgubljenja. Zapravo, samo se zagubila, među razilaženjem želja.

I među izlascima.

„Neko je znao da izađe, neko ne, zavisi da li govorimo o profesionalcima ili ne. (smeh) Stvarno je teško da ugrabiš nešto noćnog života kada si na putovanjima, a dosta smo proputovali, videli. To ne može niko da zameni, to druženje. Putovanja su najlepša. Madrid i Melburn bili su najbolji, mada je i Island bio lep. Doduše, tamo nema šta mnogo da sde vidi. Kortina je sa sportske strane bila dobra. Realno, ja sam se lepo provodio i po slovačkim selima, mesta od po 15ak hiljada ljudi“, kaže Nenad, a Srđan dodaje: „Bili smo dobra generacija. Različito viđenje nekih ljudi dovelo je toga da se to raslojava, da većina mladih, dobrih igrača odustane prerano, da svemu okreneu leđa. Tu se ulaže mnogo, od sedme godine se trenira, a tek posle 15 godina rada, ti dobiješ seniora, koji može da igra profi utakmicu. To je onda nemerljiv gubitak.“

„Ne vide ljudi perspektivu, gomila ode. Trebalo bi da daju šansu, ali to je ne tako. Ne vide sebe u tome dugo, jedino ko je baš fanatik, iako znamo da je na drugim poljima možda bolje.“,dodao je Nenad i nastavio:„Mi smo duplo golo, ovde u ovoj zemlji. Hokej generalno kad uporediš je teško napraviti profi karijeru i živeti od toga, velika je konkurencija, a ti kao neko ko dolazi iz Srbije, u startu si u gubitku. Strani igrači su jaki, Kanađana ima nebrojano. Mada i sa kadrovima imamo problem. Realno gledano, bez sistematskog rada, teško ovde može biti nešto.“

„Mi prolazimo kroz problem što pravimo preveliku pauzu na ledu, dok drugi ne, pa obraćaju pažnju na neke stvari, na tehniku recimo, a mi to ne možemo. Na svakom startu, mi se vraćamo ma neki početak, na klackalici smo, a oni imaju utaban put. Mnogo zavisi od njih, tih koji su u drugačijim uslvima. Šteta je što hokej odgovara ovom mentalitetu, mi smo zemlja timskih sportova, imamo tu neku genetiku, borbenost, karakterne crte koje se cene u hokeju. Ali tu fali i infrastruktura. Nije svakako, to jedini problem, ali bi se sve drugo krenulo rešavati. Drugačiji bi potezi vukli. Jer, da je infrastrukture, bilo bi više mesta, samim tim i kadrova, zakotrljlo bi se već. Ne kažem, opet, da bi sve bilo rešeno, ali bi počelo da se rešava. Kao rezultat, manje bi dece napuštalo sport, bilo bi više utakmica, termina, svega.. Neko bi tu video svoju šansu, ostali bi tu profesionalno ili poluprofesionalno. čak i to je bolje nego da skroz odu“, iskren je Srđan.

No, ma koliko problema brojao hokej na našim prostorima, hleba i igiara nikada ne fali.

„Jednom saigraču smo znali da uzmemo ključeve, pa mu preparkiramo auto i onda ga on satima traži. Uvek je bio naša žrtva. Jednom, nešto je pio, pa smo ga napalili da je to doping i krenuli da smišljamo kako da ga spasimo da ne padne na testu. Prvo, rekli smo mu da pije po tri litre nekog čaja i da jede po kilogram brusnice dnevno. To je 6 dana trajalo! Na kraju, kažem mu da mora da napiše IHFu pismo i to na ćirilici! Rekao sam mu da napiše kako pokušava da ostane trudan i da je impotentan, pa mu je zato dr Marko Ilić prepisao Afričku šljivu. Imamo uramljeno to pismo napisano, sa sve potpisom. Pet dana je bio u teškoj paranoji. Priznali smo mu posle, jer, otišlo je to baš daleko.

Onda, jednog saigrača je pogodio pak u bradu i morao je u Urgentni. Dok se on tuširao, uzmemo mu mobilni i devojci napišemo „UMIREM, POCIJEPALI MI BRADU!“. I to na ijekavici! Još smo zvali dr Marka, da ga (tog saigrača) pošalje kod kolege, da ga sasluša i kad ga sasluša, da mu kaže da je totalno lud i da mora kod psihijatra“,seća se Nenad, a Srđan dodaje: “Da, da, još i da ide na skener, da ostane da leži par dana…Kada je video poruku na telefonu, poludeo je! Posle ga je i majka zvala, žena se istraumirala. Zapravo je imao svega dve kopče.“

„Jednom nam je došao jedan hokejaš iz Makedonije. E, on nije znao gde se nalazi! Naložili smo ga da mu je nova oprema kruta i da jedino može da se ceo okupa u opremi, kako bi to popravio. I on se okupa! A jednom smo Riletu sa telefona, dok se tuširao, Dragani Gleđo pustili brutalnu poruku, jezivu, gde je pisalo šta bi joj on sve radio. (smeh)“, dosetio se Nenad, pa je Srđan dodao: „Ispostavilo se da ja sutra treba da idem kod nje, po neku potvrdu, a uopšste nije planirano, nego se potrefilo k’o za baksuz! Nisam smeo da uđem, nego sam se neko vreme vrteo ispred kancelarije, zbog svih gadosti koje su joj napisali. Sećam se da sam jednom uzeo Vučuru telefon, dok se muvao sa nekom devojkom, pa sam ostavljo statuse po njegovom fejsbuku.“

„E, jednom smo golmanu ubacili kantu sa smećem i teg od 50 kg u opremu“, priča Nenad, a Srđan nastavlja: „Da, napio se, pa se ljubio sa babom, od 50-ak godina! On je tad imao oko 17. Poslednje veče smo na putu, zamisli tu scenu. Nisam mogao da verujem, kad sam izašao iz kluba i video ih kako se ljube. A, na Isladnu, pivo je bilo jezivo skupo, 10 evra. Jedini način da na Islandu preživiš do 6 ujutru, bio je da nekako dođemo do tog piva. Onda je on (Nenad) skontao da postoji tu jedan sto gde svi spuštaju svoja pića, pa kad ih spuste i okrenu se, on samo prebaci pivo kod nas.“

Ali, nije baš svaki put prošao u mirnom tonu.

“Bilo je tuča, kako nije, prašilo se dosta. Incidenti su normalni, ali ja uopšte nisam incidentan, čak, ja se grozim nasilja i mirišem cveće“,šaljivo će Srđan, a Nenad dodaje: „Uh, sa Hrvatima smo se tukli baš, psovanje neko je bilo često. Zvezda – Partizan utakmice takođe… Nema tu nekih teških emocija posle toga, ne mrzimo se. Uradio bih sve za pobedu kao i taj momak sa druge strane.“

Bitke koje se vode konstantno, nisu samo one koje gledamo na ledu. Naprotiv, one koje se dešavaju sa druge strane bande, često kriju daleko veće „povrede“, kojima je prva pomoć neophodna!
Učešće u IHL ligi i predstojeće domaćinstvo seniorskog Svetskog prvenstva, momenti su kojima se mora posvetiti posebna pažnja.

„Pipava su Prvenstva jako, dešavale su se razne stvari, svaki put je tako.“, navodi Srđan, a Nenad nastavlja:„Ne znam, vrlo je teško predvideti bilo šta. Ekipa u Zvezdi biće uigrana. Za dalje ćemo videti. Kao što Rile kaže, to je diskutabilno, jer eto sećam se kad smo na Islandu jedva opstali u grupi“, pa Srđan dodaje: „Da, eto i kad smo otišli u Zagreb, bukvalno smo jednu utakmicu dobili. Niko nije očekivo da dobijemo Australiju, na primer. Iznenađenja su moguća, to je poenta. Recimo, na mom poslednjem Prvenstvu u Galatiju, Island dobije Rumuniju, koja je klasu iznad, mi izgubimo od Rumunije, dobijemo Island sa 7 – 8 razlike. To je u sedam dana, pet utakmica, sve je pitanje kako se kockice poslože.“

„Tek sam nedelju dana u trenažnom procesu, tako da baš ne mogu da komentarišem previše. Sledeće nedelje ću prvi put na led. U međuvremenu, druge sam malo gledao, ali drugačije je kad se izađe na led. Nakon toga ću imati jasniju sliku Lige, klubova, timova, pa i kvaliteta Zvezde…“,iskren je Srđan.

„Prvo da se ubaci da sam ja institirao da on (Srđan) dođe u Zvezdu, jer volim da mu budem nadređen! (smeh) Biti nadređen? Vrlo lep osećaj, mada, malo sam ljubomoran što on igra, a ja ne. Ali kad vidim taj trenažni proces, kako izgleda i koliko traje, ipak ne vidim više sebe u igranju. Teško je se vraćati, presekao sam u glavi sa tim, više ni veteranski hokej neću igrati. Ali je lep osećaj biti Riletu nadređeni, jer je on ceo život bio centar, vodio je tu igru i često me nervirao svojim odlukama. E, sad će biti kontra. Bez šale, Jovica Rus i ja smo na njemu (Srđanu) insistirali, jer je sada tu mlada ekipa, koja ima kvalitet, ali fali im to neko iskustvo. Rile je bio vrlo logično rešenje, da bude deo koji nam, prema mom mišljenju, nedostaje, kako bi bili daleko konkurentniji za titulu. On je igrač koji može da igra u prvoj, u drugoj i u trećoj postavi, gde god ga staviš. Pa čak i krilo, a toga čak i na nekom većem tržištu nema, kamoli kod nas“, iskren je Nenad.

„Ja sam stasao tako što sam bio među starijim igračima, od kojih sam učio. Nema tu nekih problema sa aktulnom postavom prvotimaca, super su. Treba im vremena. Imao sam ja uzora od kojih sam učio, od ponašanja na teningu, u igri, borbi… Verovatno ću nešto od toga moći da im prenesem, a nadam se da će sve što nauče biti ono sa leda. Neke momke znam, ali došli su još mlađi. Naravno, tu su momci koji su neke teške korake napravili baš u toj MOL ligi“,dodaje Srđan.

Dva dečaka. Dva hokejaša, koji igraju jedan uz drugog.

Kroz mnoge timove, Lige, Svetska i domaća Prvenstva – desno krilo i centar, danas brane redove Zvezde.

Pre par godina gotovo jednaki na ledu, danas mlađi preuzima ulogu tim menadžera, starijem, centru prvog tima kluba.

„On (Nenad) ima problema sa koncentracijom uopšte. Kad dođu neke važne utakmice, skupi sve te nervne ćelije na jedno mesto i one stoje tu i ne idu levo – desno. Onda se fokusira na pozitivne stvri, na ludilo na ledu, to daje rezultate, u vidu golova do nekih udaraca i to čistih, do fanatične borbe… Nije nikada bio povređen. Uvek zna da ih skupi kada treba, da dobije rezultat. Zapravo, ta njegova fanatičnost mora doneti rezultate!“,kaže Srđan.

Rezultat je očigledan.

Zvezda ne menja svoj tim i upravo je ovakvi ljudi čine velikom!