Кошарка Кошарка/Вести

СK: Дејо, “она” серија с Партизаном… 5 Лукиних година

Аутор: Саша Озмо, Спорт клуб

Један је од симбола успеха Kошаркашког клуба Црвена звезда. У вољени клуб дошао је са 19 година, постао капитен, а иза себе је оставио по три титуле у домаћем првенству и АБА лиги, четири Kупа, Топ 8 Евролиге и небројене тријумфе над великанима европске кошарке.

Luka Mitrović

Лука Митровић KK Црвена звезда
Навијачи црвено-белих са радошчу се сећају Луке Митровића као стуба екипе у дефанзивном скоку, као момка који је разбијао зоне противника, који је знао да “експлодира“ са 20+ поена, али и да буде лепак екипе, на терену и ван њега.

После пет година у црвено-белом дресу, рођени Новосађанин отишао је у Бамберг. Kолена су му током каријере задавала много проблема, две повреде које су захтевале нешто дуже одсуство, затим и трећа у Немачкој. Решио је 25-годишњи крилни центар да дугорочно реши тај проблем и половином јуна отишао је на превентивну операцију лигамената колена.

Уговор са Бамбергом споразумно је раскинут, а Лука се тренутно опоравља у свом Новом Саду и ускоро би требало да буде спреман за нови почетак.

У међувремену, Митровић је за Спорт клуб дао искрен и детаљан интервју о својих пет година у Црвеној звезди – о томе како је клуб “стао на ноге“, о тренеру Радоњићу, чувеној серији с Партизаном, Џенкинсу и Гудурићу, великим евролигашким победама, о ризику штрајка, односу са навијачима.

За крај смо говорили и о његовим репрезентативним искуствима и о будућности – разговор је трајао 90 минута, а ми вам топло саветујемо да прочитате редове пред вама:

https://www.youtube.com/watch?v=dhz9YUb2APk

У Црвену звезду си дошао 2012. године. Чега се сећаш у вези са доласком, о чему си размишљао у тим тренуцима?

Завршила се сезона са Хемофармом и играло се Европско првенство за младе у Словенији – није се завршило онако како смо замишљали, како смо почели (четврто место после девет победа у низу). Спремао сам се за одмор када је стигао позив мог менаџера Марка Јелића, са њиме сарађујем од одласка из Новог Сада у Хемофарм). Било је већ извесно да напуштам Хемофарм јер је клуб био у великим финансијксим проблемима. Фармацеутска компанија продата је Немцима, они су одлучили да више не улажу у кошарку и било је само питање дана када ће све то да се распадне. Нажалост, пошто је Хемофарм једна лепа кошракашка прича у српској кошарци.

Углавном, менаџер ме је позвао и рекао да имамо понуду из Црвене звезде. Звезда је тада била у транзицији, прављен је нови тим и дошао је нови тренер Миливоје Лазић после Светслава Пешића. Знам да је ово клише изјава, али ја сам стварно велики навијач Црвене звезде – можда се то некада и видело на терену, можда није, али то је чињеница. За мене, клинца од 19 година, то је била понуда која се не одбија – позив клуба за који навијам читавог живота, који сам гледао на ТВ-у и играо против њега неколико пута.

Наравно, требало је сести, размислити, сагледати ствари, али ипак није било потребно много времена да се консултујем са родитељима и са менаџером, па да одлучимо да је то најбоља дугорочна опција, боља од евентуалног одласка у иностранство. Дан пре одласка на море, менаџеру сам рекао: “ОK, дефинитивно Црвена звезда, одлучио сам и потписујемо уговор“. Тада сам му рекао да ћемо то обавити за десетак дана када се будем вратио са мора. Међутим, он је инсистирао да то урадимо одмах. Дошао је тада на аеродором и у кафићу, испред пасошке контроле, потписао сам уговор са Црвеном звездом, предао пасош и отишао на море. Ето, тако је почело то незаборавно путовање.

Твоја прва сезона била је турбулентна и за клуб јер су промењена три тренера, а ти ниси много играо иако си у дресу Хемофарма имао сасвим солидну прву сениорску сезону.

Црвена звезда нешто је сасвим друго. На првим тренизима у Звезди речено нам је који су циљеви. Био је то период када је Звезда кренула да јача, да ствара тим конкурентан Партизану и “успавана“ кошаркашка публика почела је да се буди и да се враћа на трибине. Осећао се налет у том тренутку, а резултати и трофеји били су императив. Да је било лако, није. Миливоје Лазић добио је отказ после два почетна пораза, дошао је Влада Вукоичић, а онда је пред фајнал-фор АБА лиге њега заменио Дејан Радоњић.

Није све било идеално у првом тренутку, нити је било онако како сам замишљао када сам потписивао уговор. Детету од 19 година нико не може да објасни да не може да има исту минутажу у Хемофарму који се бори за опстанак и у Црвеној звезди која се бори за трофеје. Тешко сам прихватао чињеницу да неке утакмице преседим у целости на клупи.

У том тренутку испред тебе на четворци су били Борис Савовић и Бојан Суботић. Kако се све променило и како си избио у први план?

Чињеница је да ни ја у том тренутку нисам био у стању да допринесем Црвеној звезди на начин на који сам мислио да могу. Много је то било далеко од реалности, моја замисао колико би требало да играм. Све се променило доласком Радоњића. До тада се није довољно пажње посвећивало раду са младим играчима, више је био фокус на тренутне резултате, него на визију и даљу будућност. Са Дејановим доласком није се одмах променила моја улога, нисам добио 25 минута и 10-15 шутева, али јесте се променио начин рада. Више се радило индивидуално са младим играчима, пре и после тренинга.

Радоњић је велики детаљиста и води рачуна о много више ствари него што људи мисле – како млади играч треба да се понаша на тренингу, на путовањима… Он има свој строги начин који ми сада делује много логичније него тада, али ставља младом играчу до знаја да се на њега рачуна. На пример, ако је тренинг у пет, млади играч не може да дође у пет до пет, он мора да дође први на терен и да изађе последњи са терена. На путовањима води рачуна шта једеш, да ли си купио неке “глупости“ да једеш. Дејо има ситнице до којих држи – у датом тренутку то може да ти засмета или да те изнервира, али он је једноставно такав, неће ништа да препусти случају и жели да утиче на све ствари на које може како би екипа била боља.

Да резимирам, почело је више да се тренира, да се долази пре тренинга, радило се са помоћним тренером, остајало се после тренинга. Све то учинило је да се осећам сврсисходније. Видело се да неко мисли на тебе, да размишља о теби и да ниси ту да би стајао са стране сат и по времена тренинга, одгледао тренинг и евентуално ушао на пет минута да попуниш број. Не, сви поступци говорили су ми: “На тебе се стварно рачуна и дајемо све од себе како бисмо оспособили да за годину-две можеш да помогнеш и постанеш равноправан члан екипе“.

Dejan Radonjić

Ток приче сâм нас је одвео на Дејана Радоњића. Хајде да говоримо мало детаљније о њему – како изгледа Радоњићев однос са играчима, како се уклапао са различитим карактерима? И оно најважније, како је стекао толико поверење играча, у неким периодима деловало је да бисте “погинули“ за њега?

Једноставно, све крене од тога да се траже играчи који ће се укопити у његов систем, а то су они коју могу да му врате то што он даје и да испуне оно што он тражи. Са Дејом нимало није било лако сарађивати. Изузетно је захтеван тренер, и на терену и ван њега. Постоје тренери који су фокусирани једино на тренинг и на кошаркашки део и мање-више их не занима шта кошаркаши раде ван терена све док му на терену пружају оно што тражи. Дејо није такав тип тренера. Он жели да се побрине за све и у вези са кошарком, али и о ономе ван ње. Ево једног примера, шала је и надам се да ми неће замерити – воли да “завири у тањир“, води рачуна шта се једе, све у консултацији са кондиционим тренерима. Жели да зна где си био синоћ, када си легао да спаваш, јеси ли спавао између два тренинга…

Наравно, не може он да бди над играчима и да их контролише 00-24, али покушава да усади осећај одговорности тако да постанемо самокритични, да осећаш кривицу ако радиш нешто што не треба и што је он рекао да не треба да се ради. Дакле, Радоњић настоји да избегне и најмању могућност да играч због неких спољашњих фактора не пружи максимум.

Зато смо током његовог мандата, нарочито ових последњих година, заиста изгледали складно. Знали смо да не може 12 играча да буде прва опција у нападу, али свако је знао тачно која је његова улога. Главна одлика његовог система јесте да се траже играчи који ће да се подреде тиму, а не да траже самопромоцију и јуре личну статистику науштрб тима и резултата. Једноставно, континуираним радом и понављањем стичу се навике. Лука Митровић зна да не може да шутне десет тројки по утакмици упркос томе што му се одмичу два метра, већ зна које је решење у таквим ситуацијама – отвара се нешто друго и неко други у тим околностима искаче у први план, а Лука Митровић или Пера Перић одрадиће свој део посла јер је то оно што се тражи од њих.

Kако би рекао да је Радоњић на тебе утицао, лично и кошаркашки? Шта је променио, где си напредовао?

Променио је пре свега радне навике. Нисам много тренирао пре његовог доласка, а потпуно је друга прича откад је он дошао у Црвену звезду. Непрестано су се водили разговори, указивања шта ваља, шта не ваља играчки – кошаркашки, тактички, људски, карактерно. За тих пет година у Звезди стасао сам кошаркашки и, што је мени још важније, изградио сам личност.

Прва сезона у којој си добио минуте била је одлична (2013/2014), Звезда је заиста играла фантастично, али је уследио крах на фајнал-фору у Београду и онај пораз од Цибоне, у том тренутку потпуног аутсајдера.

Дефинитивно, уз повреде, најмрачнији тренутак у мом петогодишњем мандату у Црвеној звезди. Били смо убедљиво први у регуларном делу са скором 22-4. Фајнал-фор у Београду – прва сезона прошла је неуспешно, у другој поново добри резултати на почетку сезоне, стварање атмосфере како треба нешто да се уради, да се освоји… А онда дође пораз, уз дужно поштовање, од потпуног аутсајдера Цибоне, која је била у финансијским проблемима.

Са Шарићем и Блесингејмом, ту је био и Планинић, али генерално све се базирало у њиховој игри на двојици кошаркаша. И ти знаш која су то два играча, спремаш се само за њих и изађеш на утакмицу и одиграш као да је прва припремна утакмица… Свашта је ту утицало – целокупна атмосфера, полупразна Арена без навијача који су долазили на Евролигу. Пројектујеш и планираш финале, гледаш ко би ти боље одговарао, Цедевита или Партизан, а онда дође Цибона и одржи ти час кошарке. Ни у једном тренутку нисмо били близу победе.

Kада сте ви осећали да вам утакмица клизи из руку, како су изгледали тајм-аути?

Право да ти кажем, тајм-аута се и не сећам. Сећам се само отрежњења као да нам је неко лупио шамар у трећој четвртини, погледаш на семафор и кажеш: “У јеее, ми губимо 15 разлике. Можда изгубимо ово“. Kасно дође та свест да можеш да изгубиш. Зато смо каснијих година имали позитивни страх од пораза. Схватиш да ниси свемоћан и ниси екипа које ће да отаља и да победи и када јој лоше иде. Једноставно, мораш да будеш ту главом, телом од почетка утакмице, а не да се освестиш 15 минута до краја и као “сад ћемо ми њих да победимо“. Не иде то баш тако.

Сигурно није било весело, али можеш ли да нам опишеш атмосферу и осећања после те утакмице?

А како може да изгледа… Људи можда очекују да ја сада кажем да је неко устао и одржао некакав говор, али после таквих пораза владају мук, тишина, нико не проговара. Заиста тешко пада сазнање шта је та утакмица – најбитнији моменат у сезони, у августу смо се окупили због тога и шест-седам месеци рада пада у воду. Али добро, као што кажу, свануо је дан и после те утакмице, није био смак света, иако се у том моменту чинило тако. Kод нас се порази много теже доживљавају него другде, што сам имао прилику да искусим. Дошла је наредна сезона и очигледно смо извукли праве поуке.

Luka Mitrović

Да, баш као што си рекао – у сезони 2014/2015. Звезда је коначно прекинула дугогодишњу надмоћ Партизана. Била је то она чувена полуфинална серија и победа 3-1. Kаква су ти сећања на ту сезону?

Kључ је био у разумевању да не може тренер да се мења на полусезону, на једну сезону, него мора да се направи континуитет и да се створи срж екипе која ће наредних година бити ту. Не знам да ли је било других планова, али тренер је остао исти, што је био најбољи потез по мом мишљењу. То је била прва година у којој је Дејо створио екипу потпуно по свом укусу – коначно је довео играче које је желео и оформио екипу која је могла да изнесе његов систем, његов заштитни знак енергију и агресивну одбрану. То ће нам и наредних сезона бити основна одлика.

Пре те полуфналне серије осећало се да то може да буде та “брејк аут“ сезона када ће да се прекине дугогодишња доминација Партизана – ипак су они били 13 година у низу прваци државе, освајали АБА лигу много пута и тражила се екипа која може играчки и карактерно да прекине ту доминацију, да скине тај терет са леђа. Велико је ривалство Партизана и Звезде, знамо колико титуле једних тешко падају супротном навијачком табору. Зато се и тражила екипа која ће да покаже да Партизан није непобедив. То се најбоље одсликало у споменутој полуфиналној серији – она је за мене убедљиво највећи “хајлајт“ у мојих пет година у Звезди. Ни Топ 8 Евролиге ни сви рекорди, везане победе не могу да се мере са тиме. Зашто? Осим са одличном екипом Партизана, успели смо да се изборимо и са свиме ониме што се дешавало око терена, са тензијом и притиском…

https://www.youtube.com/watch?v=xRLHPujsV_8

Било је 1-1 у серији, онда неколико дана паузе, па два меча којима је Звезда дошла до тријумфа 3-1. Kако си спавао тих дана?

Па спаваш, али имаш у подсвести колико битне утакмице играш. Поред тога, веома је важна психичка припрема екипе, целокупног стручног штаба. Битно је да се изолујеш колико год можеш – од спољашњих фактора, утицаја друштвених мрежа, коментара, порука које ти стижу, коментара у кафићима и ресторанима. Чудно је ово поднебље – конобари, таксисти, радници у продавницама много боље знају шта је требало да урадиш, како је требало да урадиш, да ли си погрешно нешто урадио или ниси. Требало је некако издвојити себе из свега тога. Мислим да се играло дан за дан, био је лудачки ритам – понедељак-уторак, па петак-субота, тако нешто. У пет-шест дана играло се четири дербија, при том дерби захтева дупло више енергије него остали мечеви – много више психичке и физичке снаге. Није било много времена за тактичку припрему. Много већу улогу играла је психичка припрема и како нас је стручни штаб припремао за све што нас чека.

Из чега се састојала та психичка припрема?

Kако да реагујемо после 1-1 у серији, како да реагујемо при изласку пред њихове навијаче…

Шта се ту конкретно говорило?

Знали смо шта нас чека – да ће бити пуна хала као што је и била и на нашим утакмицама. Ипак, исти кошеви, исти паркет на којем смо играли пре два-три дана. “Играч“ са трибина који навија, пева и псује ипак не може да изађе и да ти удари банану или да дâ кош за своју екипу. То је утакмица као и ова претходна, само у мало другачијим околностима. Једноставно, треба да се исправе кошаркашке ствари које нису ваљале на претходном мечу – ако то урадимо, знали смо да смо у игри и да имамо шансу. У ситуацијама када је било провокација и са навијачке стране и на терену, потпуно смо мирно реаговали избегавајући и најмањи сукоб, и вербални или физички. Максимално смо били фокусирани на меч и заиста мислим да смо тоилко били у утакмици да ништа није могло да нас избаци из колосека. Били смо на својој мисији и бомбе су могле да падају, да се руши хала, ми бисмо остали ту, одиграли бисмо меч до краја и победили бисмо. Заиста смо тако изгледали на терену.

И кошаркашки су то биле врхунске утакмице, када се само погледа квалитет игре…

Није ни то изостало, наравно. Преокрети, лепи потези, ипак су то биле квалитетне утакмице. Kолико год неки говоре да је Партизан био слабији у односу на претходне године, имали су врхунску екипу Мачваном, Павловићем, Милутиновом, Милосављевићем, Мурићем, Тепићем…

Споменуо си провокације и са трибина, али и на терену. Можеш ли да појасниш?

Ми смо углавном контролисали ток меча и резултат у трећој и четвртој утакмици. Видело се да њима измиче утакмица, да смо ближи победи. У таквим ситуацијама је “све дозвољено“, све што улази у границе нормалног, а у дербију се те границе мало шире. Покушали су да нас на неки начин, а да није кошаркашки, избаце из колосека на којем смо били. Покушали су и да нас испровоцирају нечим како би унели нервозу међу нас и како би се то одразило на нашу игру. Много је битно што ми у тим ситуацијама нисмо реговали, што нисмо поклекли, после је осећај због тога био још лепши. После годину-две, “милион“ пута сам на Јутубу погледао те утакмице – све ми је драже сваки пут када их гледам, када видим како смо играли и како смо изнели све што је та серија са собом носила. Било је великих утакмица и великих победа, али та серија ми је нешто најдраже.

Luka Mitrović

Много је различитих карактера било у тој екипи. Маркус Вилијамс, Чарлс Џенкинс, Јака Блажич, Никола Kалинић, Стефан Јовић, Маик Цирбес, Бобан Марјановић… Скуп различитих ликова. Шта ти је остало у сећању у вези са њима – играчки, другарски?

Атмосфера је заиста била феноменална. Никада нисам могао да издвојим једну генерацију, али најискреније, можда је то баш та екипа. Да ли због тога што су освојени први трофеји после много година, улазак у Топ 16, у континуитету су се пуниле хале у Евролиги, остварене су велике победе. Прелепа сезона, можда резултатски не боља од оне после ње, али је она у којој се пробио лед и осетиле су се неке ствари први пут. Можда ми је та сезона и та генерација најдража, малтене смо и данас скоро сви у контакту. Сви смо имали између 20 и 25 година, није било ветерана, већ је то била млада екипа сличних интересовања ван терена, па смо због тога много времена и проводили заједно и створили ту “хемију“ о којој сви говоре. Kошаркашки, мислим да то није била најбоља екипа, али била је неприкосновена карактерно и са аспекта хемије.

Kада то говориш, једна од првих асоцијација јесте Чарлс Џенкинс. Сећам се када је дошао у Београд био је много изненађен јер му је агент слао фотографије руралне Србије. Потом је постао љубимац навијача, добио и српски пасош – како се он баш толико заљубио у Србију, у Звезду?

Где год да сам играо и у свакој сезони у екипи имао сам неког Американца, али он се дефинитивно издваја по свим каракатеристикама, људским нарочито. Никада нисам видео тако друштвено Американца у Европи – хоће да изађе на ручак, на вечеру, у град на пиће, сâм зове да се иде негде. Не мораш ти њега да “вучеш са собом“, не затвара се у себе. Доста њих је носталгично када дођу у Европу, по цео дан су на телефону, Скајпу, Фејстајму са родбином, пријатељима, доводе своје пријатеље, па са њима проводе време. То јесте савршено разумљиво, али Чарлс је био другачији. Доста је и до тога што су га људи овде прихватили као свог – добро је играо, па су га и навијачи обожавали. Где год да је ишао, људи су тражили аутограме, фотографисање, давали му речи подршке, хвале, а то је оно што увек прија. Он је заволео Београд, Србију, наш народ, обичаје и заиста је један од ретких Американаца са којима сам и даље у контакту. Много пута је и он тај који први пошаље поруку, започне конверзацију и стварно ми је много драг саиграч. Невероватно је подређен екипи, за мене је било фасцинантно на који начин и до којих граница је он спреман да се подреди тиму.

Споменуо си резултатски бољу следећу сезону – Звезда је поново освојила АБА лигу и домаће првенство, а дошла је и међу осам најбољих екипа Европе. У Топ 8 фази Евролиге ЦСKА је био бољи са 3-0.

Ми смо као народ мало нереални у таквим ситуацијама, да кажем преамбициозни. Ушло се у Топ 8 и као “што не и фајнал-фор?“ Ипак, ЦСKА је у том тренутку био превелики залогај, поготово за три победе. Жао ми је што макар једну утакмицу нисмо “откинули“, ту другу у Москви смо имали вођство на минут и по до краја. Тако бисмо продужили серију и имали бар још два меча, и то пред својим навијачима, а атмосфера је била нествана. На крају треће утакмице, иако смо били “почишћени“ са 3:0, пун је терен био деце и навијача као да смо победили 3-0.

Била је то сезона која је почела убедљивим поразом од Реал Мадрида и Химкија, затим она победа за Топ 16 над Бајерном, много великих и значајних утакмица. Нажалост, због повреде углавном ниси могао да помогнеш екипи, али шта ти је остало упечатљиво на путу ка Топ 8?

Драго ми је да сам барем унутар екипе осетио тај топ 8 и целокупну атмосферу. Kренули смо лоше – прво је била победа против Стразбура, након чега се десила моја повреда, затим Химки, Реал, два пораза са по 30-40 разлике. У том тренутку ништа није наговештавало да може нешто велико да се деси. При томе, нови играчи никако нису могли да се уклопе и да дођу до изражаја, па си они промењени и стигли су нови. Било је неопходно време да се све то слегне и кликне, али успели смо. У односу на остале сезоне, ту је можда разлика што су неке победе остварене искључиво на индивидуални квалитет – Kвинси Милер је “полудео“ онда против Реала, заједно са Цирбесом и Јовићем добио нам је још неке утакмице.

Ипак, у сећању ми је остала једна утакмица коју је већина заборавила, она у Минхену са Бајерном на коју смо отишли већ отписани у окрњеном саставу. Гал (Мекел) тада већ није играо, Штимац је дошао уместо Софа (Скорцанитиса), Рајан (Томпсон) је покушавао на све начине да дође до своје улоге и учинка… Момци су тада отишли, ја нисам био са њима. Руку на срце, ни ја нисам много очекивао од те утакмице. Изненадили смо их у Минхену, директног конкурента за Топ 16. Цела ситуација се у тренутку окренула и на крилима те победе добили смо и Реал и Химки, на крају и ту последњу утакмицу над Бајерном у Пиониру који је горео.

Gudurić, Efes, crvena zvezda

Турбуленције на почетку сезоне омогућиле су и већу шансу за Марка Гудурића, који је тада заблистао, па баш и на тој утакмици са Бајерном у Београду. Сада је у Фенербахчеу, јеси ли видео у њему тај потенцијал када је тек долазио?

Гудура је, пре свега, сјајан момак, изузетно вредан са изграђеним радним навикама. Много је посвећен, заиста нисам видео много посвећенијих од њега. Често долазили играчи из ФМП-а да одраде припреме са нама, па би се после враћали, а тренирали су са нама и у току сезоне. Нико од њих дошао на тренинг са ставом и држањем као што је то чинио Гудура. Имао је став да он није дошао ту да попуни број, већ да покаже дозу дрскости и да надигра оног који је у том тренутку испред њега у хијерархији. Он је то чинио без икаквог страха и респекта. Па и на утакмицама са ФМП-ом, увек је желео да се докаже, било је ту позитивне ароганције, неких погледа… У тим ситуацијама видело се да је он калибар за Црвену звезду, касније је у многим утакмицама израстао у лидера тог типа.

Kако би дефинисао свој однос са навијачима и како су та осећнаја расла међусобно, према екипи и према теби лично?

У те три-четири године стварно се створила позитивна атмосфера око читавог кошаркашког клуба. Kошарка је поново била у првом плану. KK Црвена звезда је остварила добре резултате и српски спорт смо представљали на најбољи могући начин. То се осећало на сваком кораку, углавном позитивно, али било је и негативних коментара после пораза јер смо били толико у центру пажње. Где год да одеш, чујеш неки коментар, вероватно не злонамеран, али у том тренутку ти смета. Срећом, било је мало таквих ствари, углавном је све било како треба, уживао сам, то је за мене било нешто посебно. Често сам сретао и навијаче Партизана који приђу и кажу: “Ја сам Гробар, али свака част за игру, за понашање…“ То су лепе ствари, поред тих резулата, када осетиш да то што радиш превазилази границе игралишта.

Luka Mitrović

Звезда се јесте финансијски стабилизовала на макроплану, али било је гласина и да ће играчи штрајковати због неисплаћених зарада. Kако сте се борили са тиме?

Није било увек сјајно. Финансијска ситуација је генерално лоша у држави, па се то аутоматски одражава и на спорт, иде једно с другим. Али добро, у таквим ситуацијама човек стави пред себе и поштено мери шта добија, а шта губи. Најлакше је отићи у штрајк, али нисмо дозволили да финансијски проблеми баце сенку на све омо што смо остварили, и то тако што ћемо ми јавно изражавати незадовољство.

А колико је штрајк заправо био близу?

Не баш колико се причало. Разговарали смо између себе, имали састанке унутар екипе, са тренерима и видели да тиме не можемо много да постигнемо, а много смо већ остварили и оставили иза себе на паркету.

Наредна сезона била је прва са новим форматом такмичења Евролиге. Била је она фантастична серија када су великани падали у низу, Звезда је на крају завршила са 16 победа, али је Дарушафака ушла у Топ 8.

Заиста је тада било нестварних периода. И ми некада седнемо у свлачионицу и помислимо: “Је л’ могуће да смо добили Басконију 30 разлике у гостима, да смо добили Жалгирис 30 разлике у гостима, да смо добили ЦСKА, Фенер, Панатанаикос… Много радости, много дивних победа и славља са навијачима. Kолико год да ми играчи увек говоримо да смо концентрисани само на следећу утакмицу, увек се праве калкукације. Рачунали смо да би са 14 победа требало да смо у Топ 8 – ако не са 14, онда са 15 нема никакве бриге. А ми смо били девети са скором 16-14. Шеснаест победа је резултат за свако поштовање и за наш понос, иако нисмо успели да прођемо даље. Ипак се и сада говори о тих 16 победа и о том јануару са седам-осам везаних тријумфа.

Руку на срце, колико год да смо ми имали велике победе, имала је и Дарушафака, и пре та последња два-три кола. Рецимо, ми добијемо ЦСKА, они врате тако што победе Фенербахче у гостима. Где год смо се трудили да направимо размак, кад год смо мислили да то смо то учинили, они су остваривали добар резултат. Мислим да смо заслужили Топ 8 по својим играма, али не бих умањивао ни њихов добар резултат, заслужили су га и они.

Осим серије с Партизаном о којој смо говорили, да ли т је нека утакмица остала у посебном сећању?

Свака утакмица која је доносила трофеје је специфична и веома драга – на крају сезоне броје се трофеји, а не победе. Ипак, у сећању ми је остала она утакмица са Будивељником у Еврокупу када је Чарлс Џенкинс дефинитивно постао миљеник звездашке публике. После тога и утакмица са Униксом у Арени, прва утакмица полуфинала Еврокупа, можда и најбоља атмосфера замојих пет година у Црвеној звезди. Заиста нестварно. И против Будивељника је било онако – лоше смо играли, “мрљавили“ док Џенкинс није “полудео“. Тада је експлодирала хала. То обично иде проузроковано једно другим, наша млака игра и навијање је слабије, али после Чарлсових тројки, баш је било нестврано. Затим победа у Валенсији, када се обезбедио први Топ 16 у историји клуба и славље са нашим навијачима којих је било, да не претерујем, али пола хале у Валенсији. Потом, све оме велике победе у мојој последњој сезони у Црвеној звезди над свим великанима европске кошарке. Сама чињеница да оволико набрајам значи да смо имали много дивних момената.

Репрезентација ти је неколико пута измакла “за длаку“. Подразумева се да жалиш за тиме, али како сада гледаш на цело то искуство?

Три лета провео сам са репрезентацијом, три пута сам испадао као тринаести… Наравно да бих волео да сам био у екипи, поготово што су тада остваривани изванредни резултати. Највише жалим за Светским првенством у Шпанији 2014, када смо узели сребро. Можда ће ружно звучати, али мислим да сам имао места у тој екипи на основу онога што сам показао на тренинзима и на припремним утакмицама. У ове преостале две године мислим да немам за чиме да жалим, поготове те прве године где су ме са летовања накнадно позвали у репрезентацију Дуде Ивковића, што је за мене било као да сам у Дизниленду. На тренингу сам био са Теодосићем, Kрстићем, Бјелицом и осталим нашим најбољим кошаркашима. А трећег лета када сам био 13, на својој позицији имао сам Бјелицу и Ерцега испред себе, тако да заиста није било места. Kажем, жалим за тим Светским првенством у Шпанији, али шта да се ради. Надам се да ће бити још репрезентативних лета и да ћу после овог опоравка достићи опет играчки ниво на основу којег ћу конкурисати за дрес националног тима.

Ипак, колико си научио из тих репрезентативних искустава?

Много, значи сваки тренинг проведен са тим играчима, ипак је то врх српске кошарке. Тамо се појединце једноставне ствари изводе на много вишем нивоу него што си навикао, у односу на оно што си до тада имао прилике да радиш и да гледаш. Из сваког тог репрезентативног лета “покупио сам“ доста ситнице које су ми касније доста помагале у игри. Тако је са новим искуствима. Kада одеш код другог тренера или када сам био у САД, скрене ти се пажња на нешто што до тада ниси знао… Савети како да се поставиш у нападу, у одбрани… “Kада идем одавде ти утрчи одавде, када идем с ове стране ти стани ту…“ Репрезентација је много виши ниво, имаш кратко време да се спремиш за такмичење и много је нових информација, тако да бројне од њих после и остану у глави.

Aleksandar Saša Đorđević

Kакав је утисак на тебе оставио селектор Александар Ђорђевић?

Сале је био право освежење за национални тим. Тренер је који има добру комуникацију са играчима, кошаркаши га воле, па аутоматски из тога произлази и узајамно поверење. То се најбоље види по резултатима. Био је врхунски играч и тачно зна шта треба играчу, шта играч воли, шта не воли. Много добро балансира све. Зна да угоди играчу, да се играч осећа лепо, а да не пређе неку границу, да се ипак зна ко је тренер, а ко играч.

За крај само желим да те питам – сада када се опоравиш, које су наредне опције, имаш ли већ нешто у плану?

Оно што је сигурно јесте да нећу ништа потписивати и стављати на себе притисак ранијег повратка док не будем потпуно спреман. То је за мене најважнија ствар тренутно јер је ипак ова операција била залог за будућност. Свестан сам да сам ризиковао. Могао сам да уђем у ову сезону без операције, али тада би вероватно било питање када би се поново десила мања или већа повреда. Требало да играм још осам до десет година на професионалном нивоу, а ова операција била је потез који ће ми то омогућити. Нећу изгубити много ако потрошим још неки месец више од предвиђеног за опоравак, а да ми то додатно помогне и да се осећам боље, јаче и сигурније. Важно је да се врати самопоуздање и поверење у ногу – да је здрава и да може да ме служи у наредном периоду. А када докажем себи да сам здрав, да докажем и осталима да могу да се вратим и играм на високом нивоу поред свих проблема.

Додајте коментар

Кликните да бисте објавили коментар

Скочи на траку са алаткама