Поштовани читаоци нашег портала, а посебно ви који волите и пратите хокеј и који сте читали све интервјуе које смо до сада урадили, овог пута разговарам са Гораном Радовићем – Кенгуром, особом која је оставила траг у југословнеском и српском хокеју, и која је по коментару Игора Трифуновића (на друштвеним мрежама и наравно, у шаљивом тону), старија од скадарлијске калдрме.
Елем, истина је да када сам почео да радим ове интервјуе за неке играче ми је речено да би боље било да се нађу у историји нашег вечитог ривала, али ја ипак некако покушавам да се дотакнем свих оних који су оставили неки траг у Црвеној звезди, али и који у круговима домаћег хокеја значе јако много. На пример, сигурно се сећате интервјуа са легендарним Рашидом Шемсединовићем. човеком који је у срцу звездаш, али је скоро цели свој животни век провео у табору нашег најљућег противника, Партизана. Ту су били и интервјуи са мало млађом гардом, Александром Косићем и Урошем Алексићем. Истини за вољу, њихова имена се много више вежу за црно-беле, него ли за црвено-беле боје, али сви су они пре свега велики људи и спортисти, и као што су нам редом рекли – они који пре свега воле хокеј, најбржу колективну игру на свету.
Господине Радовић, пре свега волео бих да нам мало дочарате Ваше хокејашке почетке, Вашу љубав према овом спорту и ко је заправо највише утицао на Вас да се бавите овим спортом.
Хокеј сам почео да тренирам мало касније од осталих. Десило се да је моје друштво из краја почело да иде на легендарни Таш. Затражио сам од оца да ми купи клизаљке. Пошто је његов пријатељ Гаја водио школу хокеја, отац ми је предложио да прво одем на пар тренинга школе хокеја, па тек онда на клизање са друштвом. То је била далека 1974. година. Ја сам тада већ имао 12 година. Први додир са леденом плочом и хокејашким штапом је за мене била животна прекретница. У то време сам тренирао кошарку и фудбал, али од тог тренутка за мене постоји само хокеј…љубав на први додир. Значи, сасвим случајно сам отишао на тај тенинг и љубав се родила захваљујући Гаји (Гаврило Михајловић), једном од најбољих клизача икада и играча Црвене звезде, који је са невеоватном енергојом и ентузијазмом пренео љубав ка хокеју на нас клинце који смо га са усхићејњем гледали док нам је показивао како шта треба…
Одрастали сте у неко сретније доба, када је хокејашка лига бивше Југославије имала клубове попут Јесеница, Олимпије, Звезде, Партизана, Медвешчака и других клубова. Сигурно сте и као клинац ишли на утакмице. Ко Вас је у то време највише импресионирао и на кога сте се као клинац највише угледали?
Са ове дистанце кад погледам, мислим да је оно старо време било лепше, хуманије… Ја ам врло брзо, већ после двадесет дана трнирања добио позив од Партизана да се учланим, што сам и учинио. Господин Тадија Арсић, у то време секретар клуба, је позвао телефоном и са мном и родитељина договорио све. Тако да сам први турнир одиграо већ исте године, у Суботици, можда месец дана након првог додира са ледом. У то време довољно је било да дете буде талентовано. Све је било бесплатно, и опрема (искрено речено, већ потрошена, дотрајала, али нама најдража) и тренинзи, путовања на утакмице, а касније и припреме…све је то било бесплатно. Сада ми се често чини да је спорт генерално, не само хокеј, превише искомерцијализован. У оно време тренинзи су били око 23 часа, па смо са хокеја долазили кући у ситне сате, али ништа нам није било тешко.
Са колико година крећете да играте за сениоре и сећате ли се своје прве утакмице?
Из сваке генерецаје је по неколико клинаца остајало у хокеју и заиграло за први тим…они најупорнији и најталентованији. За Партизан сам одиграо око 30 сезона, тако да сам испратио многе генерације. Играо сам и са синовима од мојих старих хокејаша, а неки од њих (синова) су престали да играју хокеј пре мене. Бојан Шемсединовић, на пример, а са некима сам и даље на леду -Никола Дунда, Бојан Миловановић, Стефан Илић. Ја сам увелико играо са њиховим очевима кад су се они родили, а сећам се дана кад су рођени. Николу сам у рукама носио као бебу. Често у у сали кажем “Куд те не испустих ономад…”
Мени је у памчењу остала једна утакмица из сезоне 83/84, кад сам дао три гола и донео победу Партизану. 1985/86 Партизан прави тим који по први пут, после пар деценија, доноси титулу у Београд. Имали смо сјајан тим са великим бројем странаца. Костка, Беднаж, Матичук, па Словенци: Кавец, браћа Ломовшек, Лепша, Видмар… Све хале, где год смо играли, биле су препуне, тражила се карта више. Врло често је остајало пар хиљада људи испред хала. Какво лепо време…
У сезони 86/87 прелазим у Звезду. Имали смо одличан тим. Није било пуно странаца, али је стасала једна страшна Звездина генерација. Још увек је играо Сали, али уз њега појављују се неки нови клинци… Игор Косовић, који је један од највећих играча и техничара, затим Ненад Илић (“зли патуљак” или што би Сали рекао “трпаѕлик”), Вања Чечен, а већ се појављују и Коља Лазаревић, Игор Полуга, Зоран Кожић, Гроф, Бора Илић, уз већ озбиљне играче Ватовеца, Митровића, а и мог Ландару (Милош Пиперски). Ту је био и Цвеја који нам је био задужен за добро расположење. Сећам се у Сарајеву улазимо у дискотеку и Цвеја први улази и каже ”Ови су са мном”. Вратари нас пропуштају и чујем у позадини, кад смо већ ушли, “А ко је овај, болан?” У Звезди смо имали најлепше дружење икада. Сви смо били прави пријатељи и проводили време и ван леда заједно. Са великом носталгијом се сећам тих времена. Можда ми је то најлепша сезона икада.
Касније се појављују нови, будући, носиоци Звезде. Морам специјално да подвучем једно име – Иван Прокић, наш најбољи хокејаш икада. У две речи сам Вам све рекао. Онда се појављу и Јоца Рус, Ненад Милинковић, па онда пуно нових младих играча… Леш, Балави, мали Балави… Тако пуно њих, сигурно сам многе и прескочио и извањавам им се због тога…
Ипак, као што су неки играчи Звезде знали да пређу у редове вечитог ривала, тако сте и ви 1987. године заиграли за Црвену звезду. Ко Вас је довео у црвено-бели табор и како сте се уклопили као неко ко је дошао из црно-белих редова?
Нико ме није довео, већ сам сам отишао у Звездину канцеларију и потписао приступницу, без икаквих услова. Били су у чуду…
Као играч Црвене звезде, шта Вам је највише остало у сећању…утакмица, неки дерби или нешто сасвим треће?
У Звезди ми је остало у сећању дружење које сам већ поменуо. Били смо на леду и ван леда заједно. Касније кад смо прешли у Партизан наставили смо да таквим дружењем, али све је почело тада у Звезди.
Оно што је једна од најзанимљивијих ствари везано за ове интервјуе, јесу анегдоте. неки играчи су их с радошћу испричали, док су неки ипак хтели да то остане “сакривено” од очију читалаца. да ли ви имате неке анегдоте које радо памтите, посебно мислим на ту сезону док сте играли у Звезди, али и у Партизану и репрезентацији.
Било је пуно лепих тренутака и догодовштина, али ево једне са Универзијаде у Штрпском Плесу из ’87. године. Како смо имали доста слободног времена, између утакмица, користили смо га за скијање. Наравно, пошто је и наш спорт (хокеј) зимски, нисмо имали прилике да идемо на скијања и сви смо били апсолутни почетници. На жалост, сад већ покојни Деба (Саша Андрић), не знајући како се тањирача ставља, он је уместо напред ставио отпозади. Кад га је цимнула напред, направио је двоструки салто и распао се на све стране. Урнебесно. Да је неко снимио и дан данас би се пуштао клип. И сад ми је смешно кад се сетим. Захваљујући томе, нас неколицина је морала у собу на пресвлачење. А Поп коме је отпала скија, тражио је вез свукуда. Тек после неког времена видели смо да му је вез и даље на нози…
Пре него Вас питам о Вашој репрезентативној каријери, да се осврнем на пројекте Беостар и Витез. Елем, играли сте и у једном и у другом клубу и ти клубови су на неки начин требали да донесу квалитет више српској лиги и да је ојачају. Ипак ни један ни други клуб данас нису “у животу”. Зашто? Шта се генерално, по Вама, дешава са српским хокејом? Има ли излсак из овонастале ситуације где тренутно Звезда даје два клуба како би се првенство колико-толико одржало?
У периоду од 2000. до 2006. године, био сам и председник ХК Партизан. После тога дошли су нови људи са новцем и новим апетитима. Партизан постаје поново првак и преузима примат од Војводине. То ми је последња сезона у Партизану. Нисам могао да се сложим са руководством. Растали смо се на коректан начин. Убрзо се оснива Беостар и од самог почетка сам био тамо. Захваљујући Дулету Новаковићу, заживео је један нови клуб. Нисмо били прваци, али смо скинули скалпове свим екипама. На жалост, услед економске кризе, било је тешко одржати сениорску екипу и после 4/5 сезона Беостар напушта сениорско такмичење. Идуће сезоне се поново окупљамо и, највише захваљујући Богдану Јанковићу, поново формирамо тим Витез. Са пуно мука, али са великом љубави и одрицањима свих играча, ипак опстајемо четири сезоне. На жалост, доласком новог управника у хали, и без имало спортског духа, одузимају нам свлачионицу и не дају нам улаз на лед, иако смо све наше обавезе измирили. Руководство хале је наше уплате књижило за старе дугове Витеза са којима ми нисмо имали никакве везе… али ето, превеслали нас и угасили још један клуб.
Шта је по Вама решење за овакво стање у хокеју? Шта урадити?
Тешко је наћи решење. Људи који могу (изузимајући г. Ђаковића) немају вољу и интерес да одрже хокеј. Понекад ми се чини као да намерно раде против интереса спорта. Не знам, желим им све најбоље, можда ја не видим добро…
Пре него завршимо овај интервју, реците нам мало о Вашој репрезентативној каријери. Шта највише и нарадије памтите док сте играли за репрезентацију? Да ли Вам је нека утакмица остала у посебном сећању?
За репрезентцију сам први пут заиграо далеке 1979 године. У разним селекцијама сам играо на сигурно петнаестак светских првенстава. Од тога, нисам водио евиденцију, али сам био капитен исте сиурно 7-8 година. Утакмица репрезентације коју памтим је 2006. година против Аустралије. Посебно ми је лежала њихова игра. Ненавикнути на наше безобразлуке и дриблинге, често су испадали смешни. Продао сам им “ногицу”, где сам тројицу “послао по бурек”, и још неколико пута разне “моше” и при том дао два гола и наместио један. Цела наша клупа је навијала и веселила се. На крају сам проглашен играчем утакмице. Све то у мојој 45. години. Радо се сећам тога. Често сам волео те неке безобразлуке, да би развеселио саиграче. Драже ми је да “продам ногицу”, него била шта.. знају то моји саиграћи.
Да ли имате поруку за клинце који су се почели да играју хокеј? Могу ли успети у овом спорту поред свих ових проблема о којима смо причали?
Клинци који почињу да играју хокеј нажалост немају неку перспективу. Хокеј у Србији је, нажалост, спао је на пар људи који покушавају својим средствима да га одрже у животу. Ту пре свега мислим на господина Горана Ђаковића. Нажалост, остали клубови не пружају подршку (неки услед мањка средстава, неки услед мањка личног интереса…), а хокеј је врло скуп спорт. Ледена дворана, скупа опрема, путовања… Наравно, заговарам да клинци истрају у хокеју, јер хокеј је најлепши спорт, а осим тога, опште је познато да је најбољи лек за плућа. Они најталентованији могу отићи негде у иностранство и уз стипендију завршити школе и играти хокеј.
Што се тиче забране играња, мислим да је то једна много тужна епизода српског хокеја. Просто не верујем да је то истина… Надам се да та забране неће истрајати, јер је противна свему што спорт пропагира.
За крај, реците ми да ли сте имали прилику да прочитате интервјуе које сам урадио са бившим Звездиним хокејашима и како Вам се свеј то чини?
Читао сам доста интервјуа и баш сам уживао читајући их. Често ме врате у нека лепша времена.
Господине Радовић, хвала Вам на издвојеном времену за овај интервју и велики поздрав у име екипе нашег портала и свих љубитеља хокеја.
Хвала Вам Дарио што то радите. Захваљујући Вама, хокеј смо вратили из заборава.
Додајте коментар