Поштовани звездаши и љубитељи хокеја, овај пут имао сам прилику да разговарам са двојицом бивших хокејаша Црвене звезде чија су каријере некако чудновато биле сличне. Рођени београђани, играли једно време заједно на бековским позицијама, провели скоро идентичан број сезона у Звезди, били чланови шампионске генерације 2004/05, две сезоне играли заједно у скопском Металургу и играли заједно у репрезентацији. Пред вама је интервју са Урошом Бановићем и Иваном Јовановићем.
Када вам се каријера већ тако испреплетала, реците ми да ли је тако било и на самом почетку вашег бављења хокејом, када сте били клинци?
Иван: Ја сам почео 84-те и од тада смо нас двојица практично заједно на леду. Не сећам се баш најбоље тог периода самог почетка, али памтим неке детаље. Јутарње термине и родитеље који су нас облачили у опрему. Пријатељство се брзо развило и остало до данашњих дана.
Урош: Таман колико си старији, толико си раније и поћео 🙂 Баш тако некако, од самог почетка смо се некако испреплетали.
Како се код вас двојице родила љубав према овом спорту и како су текли ваши дечачки дани што се хокеја тиче?
Иван: Мој почетак бављења овим спортом је буквално била игра случаја. Клинци, са којима сам се дружио у крају, једнога дана нису били код куће када сам дошао по њих да се играмо. Отишли су на хокејашки тренинг у Пионир, а ја сам се вратио кући. Испричао сам оцу ту причу и он ме је питао да ли бих и ја отишао на лед. Већ после пар дана били смо у Пиониру и тако је све почело. Интересантно је да је мој први излазак на тренинг школе хокеја био у термину Партизана, јер су и клинци били тамо. Први и последњи наравно (смех) Њих двојица су убрзо престали да долазе, а ја сам остао. После тога креће прича у Звезди која је трајала преко 20 година.
Урош: Мислим да је већина нас случајно почела да тренира хокеј. Желео сам да идем на клизање и као дете које је дошло из иностранства и које слабо разуме српски језик, погрешно сам уписао време. У том моменту завршен је био тренинг првог тима Црвене звезде, а почињао је тренинг школе хокеја. Тренер Душан Илић, иначе пријатељ из детинства мог оца, пжонудио је да изађем на тренинг, али да слушам тренера, а не да клизам за своју душу. Допало ми се и из тренинга у тренинг дошло је до преко 20 година активног играња.
Уз кога сте у то доба одрастали на леду и ко вам је као клицима био највећи узор?
Иван: Моји први кораци на леду били су уз Гају и Гаврана који су ме научили основним елементима хокеја, а пре свега добром клизању што је основа у овом спорту. Касније, како је време пролазило, то је свакако био Душан Илић Илке.
Урош: Зашто ти одговараш за обојицу 😀 Иначе, желим да напоменем да још увек играмо са професором Гавраном хокеј.
Као сениори играли сте на бековским позицијама. Да ли су вас на те позиције усмеравали још у млађим категоријама?
Иван: Не. Моја прича је специфична јер сам ја практично, до сениорског тима, играо као нападач са Борисом Даноном и Јовицом Русом у навали. У једном моменту, негде 1994/95, Виталиј Стаин је почео да ради са мном и на позицији бека. Мени је то било интересантно и већ 1995. играо сам као бек на свом првом сениорском првенству у каријери, у првој постави са Игором Трифуновићем у тандему, што је била велика ствар за мене. Од тада, па до краја каријере, играо сам као бек.
Урош: Постава, у којој смо дуго играли заједно, била је заиста без премца. Чак смо као јуниори играли за први тим у истом саставу – лево крило Борис Данон, центар Јовица Рус, лево крило Иван Јовановић, десни бек Горан Павловић Сенфуља 🙂 и на левом беку моја маленкост.
Да ли је, како сте расли и почели да играте за старије селекције, конкуренција била велика и да ли се било тешко изборити са притиском који је пратио те дане и пут ка првом сениорском наступу?
Иван: Моја генерација, 1977. годиште, била је доминантна у периоду који је претходио сениорском хокеју. Ми смо заиста били успешни, како у домаћем првенству, тако и у репрезентативном хокеју. Звезда је увек давала доста репрезентативаца у омладинском хокеју. Волели смо то што радимо и добро нам је ишло. Увек је било притиска да дамо свој максимум, али ми смо уживали у томе.
Урош: Ја сам играо са њима 🙂
Ко је од тренера највише утицао на ваш развој у том периоду?
Иван: Као што сам већ напоменуо, на мене лично највише је утицао Душан Илић Илке и касније, свакако, Виталиј Стаин. Његовим доласком у српски хокеј, ствари су се заиста промениле на боље. Харизма коју је свакодневно преносио на нас је нешто што никада нећу заборавити. Тада сам размишљао само о хокеју и свакога дана сам чекао да дођем у Пионир, обучем опрему и кренем да уживам у свему томе.
Урош: У почетку, дефинитивно, Илке, а онда Виталиј. То су два човека којима се захваљујем за моје хокејашко знаје и љубав према спорту.
Да ли сте у том периоду имали прилике да гледате неке видео снимке хокејашких утакмица из периода бивше државе? Да ли сте слушали о старијим легендама ледених плоха и да ли су вас приче о некима од њих можда инспирисале за ваш даљњи хокејашки развој?
Иван: Слабо колико се ја сећам. Све што смо имали су сећања, из периода СФРЈ, када су Звезда и Партизан пунили дворану Пионир и када се тражила карта за хокеј. Тада смо гледали текме између београдских тимова и Медвешчака, Олимпије, Јесеница…то су били права времена овог спорта. Легенде сам имао прилике да гледам, а о њима сам касније и слушао. На мој развој и подстицај у хокеју највише су утицали тренери које сам напоменуо, а играчи које сам гледао, као мали, су помогли да заволим овај спорт и останем толико дуго у њему.
Урош: Никада нисам имао идола већ је љубав према овом спорту била инспирација. Снимци су били баш реткост, али гледање хокеја уживо, то је нешто што је остало у сећању.
Када крећете са сениорским наступима и сећате ли се своје прве сениорске утакмице? Како је то изгледало? Осећај је сигурно био фантастичан.
Иван: Мој први наступ за сениорски тим Црвене звезде је био дерби са Партизаном 1994. године. Одиграо сам само неколико смена у целој текми, али сам у једној од њих, чистом срећом, постигао гол. Пак се одбио после шута бека, са плаве, од нечијег штапа право до мене и ја сам га проследио у празан гол. Толико сам се радовао да ми је то касније било смешно. Али то се памти заувек.
Урош: Ето видите, свог гола се сећа, а моје асистенције не. Па ко је шутнуо са плаве? 🙂 Знате, као играти за први тим је успех, а играти за први тим Црвене звезде је част. Тај осећај није могуће речима описати.
Ко вам је из табора противничких екипа био најтеж за чување?
Иван: С обзиром да сам већим делом каријере био играч који је требало да напада противнички гол, а мање да се брине о одбрани, више памтим да су имали проблема са мном, него ја са њима 🙂 Касније, када сам променио место у тиму, свакако су то били странци који су наступали за противнике у домаћој лиги. Они су правили разлику и парирати њима било је најтеже.
Урош: Било је ту, поред странаца наравно, и заиста добрих домаћих играча. Издвојити неког од њих би било тешко, али у свакој генерацији било је играча који су се издвајали својим знањем и умећем. Док смо били млађи, сви старији играчи су бли ноћна мора.
Дерби утакмице су увек биле пуне интензитета. Неке се памте, неке се желе заборавити. Којег дербија се најрадије сећате, а који би волели да се није никада одиграо?
Иван: Први дерби и први гол, то ћу увек памтити. Од Партизана сам и губио, али не бих могао да се сетим да ми је неки пораз посебно тешко пао. С обзиром да смо већ увелико играли лигу Србије и повремено међународне лиге, најважније је било да играмо хокеј који је увелико кризирао.
Урош: Дерби – од првог у млађим категоријама, до сениорских дуела је увек био меч за себе. Која год да је екипа била фаворизована на папиру, никада та предност на леду није тако лако давала резултате, па су се дешавали и порази и победе.
Верујемо да сте за време проведено у Црвеној звезди имали доста анегдота којих се радо сећате. Нпр. неки старији играчи попут Шуменковића и Чечена су нам испричали анегдоте из свог времена. Можете ли читатељима мало да дочарате шта се све догађало на леду и ван њега у ваше време?
Иван: Моја каријера у ХК Црвена звезда, кроз све њене селекције, подразумевала је и много путовања. Како у земљи, тако и изван ње. Приликом једног одласка на гостовање у Румунију, у оквиру Балканске лиге коју смо играли, изгубили смо се негде у румунским Карпатима. Била је зима, снег је падао и на све то аутобус се, после неколико сати лутања по путевима, покварио. Сви смо изашли напоље да трчимо по снегу како се не бисмо смрзли од зиме. На крају се све завршило добро, у смислу да смо стигли тамо где смо и кренули, али о резултату те утакмице не бих да говорим 🙂
Урош: Немој да заборавиш да се дешавало да смо и гурали аутобусе 🙂 Једна од анегдота је и ношење, кроз пола Европе, кочнице за вагоне у својој опреми, до неких анегдота које ће ипак остати само између нас 🙂 Свакако, наше дружење на леду, и ван њега, је другарство које траје и дан данас.
Са Звездом сте освојили титулу првака државе у сезони 2004/05. Сећате ли се тих финалних утакмица са Војводином? Како је све то изгледало? Неки ваши саиграчи (Алексић, Богдановић, Бури) су нам већ мало то дочарали. Како сте ви све то доживели?
Иван: Ту сезону увек ћу памтити. Како по титули, која се вратила у Београд после неколико година, тако и по чињеници да је то била моја последња сезона професионалног бављења хокејом. Те године Војводина је важила за фаворита у финалној серији, али и ми смо били добро спремни. Тим је био уигран и тренери који су нас водили (Илић и Кољеншић) знали су како да нас додатно мотивишу. Не сећам се да је неко од нас посебно искочио квалитетом у тим утакмицама, али баш то и сматрам разлогом што смо узели пехар. Били смо екипа. Свако је дао свој максимум и радио је оно што је тренер од њега захтевао.
Урош: За мене је та сезона била више него другачија и за памћење. Те сезоне сам био на одслужењу војног рока, али сам уз специјлане дозволе Министарства Одбране излазио на тренинге клуба и репрезентације, на чему сам им и данас захвалан. Јако напорна сезона која је донела дуго чекан трофеј и то уз само једног странца у тиму, што је био преседан знајући да се годинам титула задржавала у Новом Саду, баш из разлога појачања из иностранства, што је спортска свакодневница и данас, али ми смо успели.
Уроше, ти у сезони 2006/07 идеш у Беостар, а нешто касније заједно сте се обрели у скопском Металургу. Какво искуство носите из Македоније?
Иван: Ја сам се нашао у тој причи на Урошеву иницијативу и та епизода је дошла када сам већ увелико престао да играм иоле озбиљан хокеј. Више је то било дружење и неко ново искуство, него ли жеља за играњем правог хокеја. У сваком случају било је интересантно.
Урош: Наш први тренер, Душан Илић, оснива клуб и моја жеља да му се захвалим на свему што је за мене урадио на почетку каријере и помогнем колико сам могао, ме је преселила на кратко у Македонију. Али као што је већ Иван рекао, профи каријера је била завршена након освајања титуле са Црвеном звездом.
Металург је један јако захтеван пројекат који је на себе преузео још један заљубљеник у ову игу, са ових еџ-Yу простора. Господин Никола Тасев оформио је тим са момцима из Скопља и играо бугарску лигу, а онда и новооформљену Балканску лигу. Желео је више успеха са надом да развије спорт. Ангажовао је три играча из Србије, три Словенца (међу њима и Јуре Внука репрезентативца Словеније), једног Руса и освојили смо лигу. Ја сам проглашен за најбољег бека. Жеља је била да наставимо сарадњу, али овај кратки Камбек је само заокружио једну лепу каријеру. Време је било да се млађима остави место у тиму и да се окренемо само игри за своју душу, са другарима у Дрвеним Ногицама и Ноћним Птицама.
*слике из БАХЛ лиге
Реците ми мало више о вашим репрезентативним данима и које светско првенство најрадије памтите?
Иван: Одиграо сам много утакмица за репрезентацију, у свим њеним категоријама. Ако бих неко првенство морао да издвојим то је свакако Литванија 1995. и мој први наступ за сениорски тим СРЈ. Екипу је водио Стаин и то је вероватно био најбољи састав екипе чији сам ја био члан. Дошли смо до финала те године и сплетом несрећних околности изгубили од Литванаца у финалу 3:1. Утакмица је била права борба, пред пуном халом њихових навијача. Прави хокеј се играо те године. Цео тај циклус, од припрема до тог финала, никада нећу заборавити.
Урош: Први наступ за репрезентацију У18, па онда дефинитивно репрезентација генарације ’79. и турнир у Београду. Циклус који је трајао скоро па годину дана, тим који је играо сенироску балканксу лигу, као вид припрема екипа која је дисала као један, и оно за шта сваки спортиста живи – освајање златне медеља пред препуним Пиониром. Морам споменути једну чињеницу, Пионир је био испуњен до последњег места сат времена пре почетка утакмице, што је нешто што се ретко дешавало у 40 година овог клизалишта.
Урош и Иван данас?
Иван: У животу се тренутно бавим неким другим послом, али никада нећу престати да долазим у Пионир. Рекреаирамо се у ноћним терминима са ветеранима ХК Дрвене Ногице и добро се дружимо.
Урош: Живот иде својим путем, али љубав према хокеју је и даље ту, па смо као тим на леду два пута недељно и путујемо по региону на аматерске турнире, дружимо се са хокејашком породицом.
Како оцењујете стање у српском хокеју данас? Да ли вас брине будућност овог спорта? Посете су скромне, тензије су на релацијама клубови-Савез, клубова је све мање…
Иван: Нажалост, стање у спорту није добро и ја лично не видим да му предстоје бољи дани. Ипак, за нас којима је хокеј обележио животе, увек ће то бити најлепши спорт на свету. Ко то није доживео не може да разуме о чему причамо.
Урош: Добро, Јовке докле ћеш да одговараш мојим речима? 🙂 Ово нон-стоп ради. Заиста си оматорео :Д Надам се да ће хокејашки радници наћи прави пут и тешким радом успети да сачувају и уздигну наш спорт.
Планирате ли да се можда баците у тренерске воде?
Иван: Ја сам ангажован у школи хокеја Црвене звезде и радим са најмлађим узрастом, до осам година. Овај посао ми прија, релаксира ме на неки начин. Уживам у раду са клинцима и трудим се да им пренесем, пре свега, љубав према овом спорту. За сада ми добро иде.
Урош: За сада, не.
За крај, реците ми да ли сте имали прилику да прочитате интервјуе које сам успео да урадим са бившим играчима и како вам се читава та идеја свиђа?
Иван: Пратим Ваш рад, већ извесно време, и читао сам интервјуе које сте до сада објавили. Идеја је сјајна и само тако наставите!
Урош: Пратимо Ваш рад и надам се да ће бити још пуно лепих прича.
Хвала што сте одвојили своје време за овај интервју. Велики поздрав у име нашег портала, свих Звездиних навијача и љубитеља хокеја.
Иван: Хвала Вама и поздрав свим Звездиним навијачима и љубитељима хокеја!
Урош: Хвала Вама и поздрав свим Звездашима и љубитељима хокеја!
Додајте коментар