Велика нам је част да можемо да вам представимо још један двојац из историје хокејашког клуба Црвена звезда, а који је оставио велики траг у нашем клубу. Овај пут за наш портал говорили су Душан Зечевић и Слободан Гавровић, две истинске легенде овог предивног спорта. Разговор са овом двојицом великана је био баш онако пријатан и изузетно нам је драго да смо могли да их вратимо мало у прошлост, да се присете оних лепих дана на Ташу, када је на хокејашким утакмицама знало да се окупи велики број заљубљеника у овај спорт.
На почетку господин Зечевић нам је говорио о Гавриној браћи. Наиме, он има још два брата, а млађи, Миша који је ’55. годиште, ишао је са њим у школу. У њиховом крају, где су и одрасли, тамо око Хиландарске улице, сви су играли хокеј. Био је, у то време, то изузетно популаран спорт. Тих година, када су ова двојица Звездиних великана били тек дечачићи, са хокејом су се упознали преко посматрања игре старијих момака, који су били ’47. годиште и старији. Они, клинци од по десетак година, имали су прилике једино да ту игру са леда пренесу на бетон и да са штаповима играју хокеј на сувом, где су, када нису могли доћи до пака, користили тениску лоптицу. Памте, кажу, међу многима, и Ребрачу, који је играо за Партизан. А тај је тим имао одличне јуниоре, који су стасали за сениорску селекцију. Други су играчи, са мањим шансама, отишли у Звезду, али су се тимови добро познавали, како каже Гавровић.
Хокеј на леду за Зечевића, додуше, није био и једини спорт у којем се опробао, а био је изванредан. Фудбал је такође био на тој листи, а ту га доводи, сада покојни, певач Прелевић. Управо је Преле био тај, каже Гавровић, који је њега, с друге стране, довео на хокеј. Но, Зечевића је Преле такође водио и на хокеј, с тим што га је “вукао” ка Партизану, који је и сам волео. Али је љубав према Звезди, коју су Зечевић и Гавровић гајили од малена, била јача од спољних фактора. Дунђеровић је, рецимо, био тај који је инсистирао да се момци јаве у ОХК Београд. Гавровић се сећа да су они, тада, тешко доступну опрему итекако давали играчима:
“Замислите, радујете се што сте добили опрему. А она, онако фирцана и стара, десет година натапана знојем разних играча. Па, како смрди! Када сам је донео у кућу, комшије су мислиле да нам је у кући неко умро. Мајка ми је рекла да то одмах изнесем из куће! Е онда је Таш дозволио да се опрема тамо оставља. Таш је иначе, тада био место где су се окупљала сва деца из града. Клизање је био једини зимски спорт, а ми смо ионако били близу Таша. Само, проблем је био наћи клизаљке, па само их правили и позајмљивали их једни другима. Што каже Дуја, старији другари су нам помагали, уз њих смо одрастали и учили о спорту, али и како да будеш добар човек. Срећа да су нас усмерили у спорт, јер је било доста проблематичних момака, поготово тада. Имали смо среће да постанемо добри људи и другари. Спорт је чудо колико пуно ствари може да да, племенитости, дружења, да схватиш да ту и тада, ниси најважнији и једини”.
Зечевић је на конто тога свега што је Гавровић рекао, имао шта да дода:
“Као што сада одеш, на пример, у Страхињића бана да будеш виђен, тада си морао да одеш на Таш. Ако је тетка послала из Лондона или Париза нешто, морало је то да се покаже. Е, са тим се иде на -10 степени, на хокеј! Са капом од камиљих длака, колико је само било хладно. Ту се оде да се покажете. А био је пун стадион, свакојаких структура”.
Гавровић каже да је то био прозор у свет. Све што је било модерно, ту се показивало, зими на клизалишту, а лети на базену.
Сећа се Зечевић да је Гавровић био тај који је од кума добио прву прему. Он је, каже, ишао да као клинац гледа хокеј, да гледа идоле, иако се смрзавао колико је хладно било. Они су, пак, играли на суво, без клизаљки. Онда су се појавиле рошуле које му родитељи нису хтели купити, да не подлети под трамвај. А на Бајлонијевој пијаци раније је постојао велики плато, под једном сијелицом, што је било идеално. Ту су с јесени, на рошулама, играли на два гола. А често су знали да падну и тако јако ударе главом о бетон, да све звезде виде! Прве клизаљке Зечевићу је продао нико други до Гавровићев брат, Миша!
“Ко?!”, зачудио се Гавровић.
“Твој Миша! Теби су ваљда биле мале. Од кога су, не знам, али су ми биле таман. Оне пре које сам имао биле су ми комотне”, добацио је Зечевић и наставио:
“Купим то, па их полир пастом дотерам. Како сам их пазио! Онда сам ишао стално на клизање. Ишао сам и на то швалерско клизање. Нисам никако умео да кочим! Него, није тада било простора за јуниоре, децу. А три су клуба била тада, Звезда, Партизан и ОХК Београд. Тренинг је био од пола 7 до пола 8, па други у 11 до поноћи. А ми, слинави клинци, гледали смо како они играју док не крене први тим. Први који је радио са децом је био Ђокица из Партизана. Таба је његова генерација. Е, пошто сам ја волео Звезду и са њима сам тренирао”.
Сложио се Гавровић са њим. Не вреди кад си Звездаш, не може другачије.
Једна ситуација је Зечевићу, каже, много помогла. Код Усћа су биле баре. Његов кум се тамо преселио са родитељима где је, у зимском периоду, по десет – петнаест дана тамо живео..
“Ми смо од ујутру до увече били на клизању, те прве сезоне ‘66. Ишао сам на тренинг и на Таш. Сећам се, два брата из Шведске, дошли су на распуст, а имали су пуну опрему. Ја сам од његове (Гавровићеве) сестре узимао клизаљке, оне уметничке, да бих играо са њима. Е, следеће године они су опет дошли, па хајде, као, да играмо пордтив њих, да они бирају. Кажем ја да нећемо тако, него да се поделимо, а он зна како ја играм, сећа се мене од прошле године. Кад је то кренуло, није могао да верује колико сам напредовао. Онда је то кренуло узлазном линијом”, сећа се Зечевић, док Гавровић додаје да је то све онако како и мора бити, када се заљубиш у спорт.
Зечевић је све до ’69. активно играо и фудбал. Тачније, до марта играо је хокеј, од марта фудбал. Али, ’72. и ’73. дешава се да много више времена проводи на Ташу, на леду. Није, каже, знао да иде у ципелама, нон-стоп је био у клизаљкама.
“У 6 ујутру, по мраку, идемо ми на Таш да надокнадимо то што губимо јер немамо више од два месеца лед. Некако смо морали да се приближимо Словенцима. Да смо више имали лед, било би све другачије. Доказ томе је да смо, када смо добили халу, за десетак година, ми њих и стигли. Већ ’84. смо их тукли , било је и нерешено са Цељем, тако нешто…”, присећа се Гавровић.
“Нису они могли да верују колико смо ми били компактни. Нисмо били такви да се међусобно бушкамо. Ако неко дође и зна да игра, има да игра!”, рекао је Зечевић.
Обојица се слажу да су Совјети били неприкосновени тада. Гавровић се сећа једног гола који је дао њима, ’78. године:
“Чини ми се да сам имао око 22 године када се то десило, а Штајнер, новирнар, каже мени: ‘Е, то ти је највеће достигнуће каријере!’ И имао је право, јер сам већ у 28-ој завршио са хокејом”.
Зечевић је причао и о путовањима, изласцима ван земље, која нису била као што су данас. Ишли су у Холандију, Француску, Италију… Ишли су и на припреме у тадашњу Чехословачку. Прилике су чекали да одиграју утакмице против Американаца и Канађана којима је циљ био да заиграју у Европи, да се лепо проведу, зараде. Хтели су и да остану и потпишу уговоре. Била је то озбиљна екипа.
“У Француској смо увек играли на победе. Ишли смо и код градоначелника на пријем. Држао је говоре током дана, а увече је долазио на утакмице. Један од власника клубова имао је дискотеку, па нас је позивао да будемо гости. Доведе ћерке, дружили смо се, цео комшилук је знао да дође. Кад дођемо у то мало место они доведу чланове српско–француског пријатељства, па нам певају Марсељезу и Тамо далеко… Невероватно је то било”, додао је Гавровић.
“Имали смо шта и да видимо. Ми смо имали велике привилегије, јер Зведа је ипак била ниво”, прикључио се Зечевић.
Када смо се дотакли величине која је Звезда већ тада била, неизоставно је било поменути да је у тиму Шишић био неприкосновен, а касније, од млађих, ту су Ића, Косовић и други. Сложили су се да је Шиле био у Југославији најбољи и да је био у неком словеначком тиму, стигао би и до НХЛ–а. Ипак, он није желео да одлази од својих пријатеља, напросто је хтео Звезду. Био је диван човек.
“Његов син, Роберт, сада игра са мном, за ветеране. Играју и Крављанац и Ивановић са мном”, помиње Зечевић, док Гавровић истиче да се и о великом Шумију нешто мора рећи. Опет, једногласно се слажу да је Шуменковић био цар од човека, велики играч који је, ето, рано отишао за Канаду. Али, нису се баш сложили које је Шуменковић годиште:
“’56.”, каже Зечевић, али Гавровић инсистира да је млађи, и то две године, јер је са њим ишао у основну. Зечевић ипак инсистира да је Шуми ишао са њим, а не са Гавровићем у школу.
“Па колико си пута понаваљао?”, питао је Гавровић Зечевића, који остаје при ставу да је Шуменковић ’56. годиште. Гавровић додаје да је он ’56., а Шуми је млађи две године. Чак се сећа да су он и Кенгур ишли у исто одељење, а да им је његова мајка предавала ликовно.
“Могуће је”, каже Зечевић, да је Шуми ипак ‘56., а он и Бане су исто годиште.
Гавровић се присетио њему интересантних момената:
“Знаш ли шта је вило интересантно? Имали смо на Ташу касне термине, од 9 до пола 11, и онда зна да буде по -25, а ми се купамо хладном водом јер топле нема и тако идемо напоље, са залеђеном косом. Али, одемо у кафану на Ташу, на пребранац и пиво. Играмо пре тога на два гола, па који тим изгуби они плаћају”.
“Имам и ја једну, мени лепу причу”, прикључује се Зечевић. “Дешава се, сезона ’77. на Ташу. Био сам на аердорому, радио и увече треба ићи на дерби. Зауставља ме неко, а ја питам: ‘Докле?’. Каже он: ‘До Таша’. Таман ми дође к’о наручен, јер идем неких сат пре због облачења, загревања. Успут, причамо и питам ја њега где ће, а он мени каже: ‘На утакмицу, на дерби, на хокеј, друг са фаџа ме навукао, нисам пре гледао, али сам се одушевио, идем да гледам’. Питам ја ко игра, и он каже Звезда – Партизан. Не говорим му ја ко сам, ништа. Стижемо до Лоле Рибара, кад он мени помене мене. Каже: ‘Идем једног малог да видим, број 18, Дује га зову. Кажу он не игра, он се забавља, нико му ништа не може!’ Стижемо ми, кажем ја да ме сачека, само да паркирам. Сачека он и кажем му да не треба карте да купује, са мном ће, а сећам се, био је Боле на картама. Питам га је л’ хоће на тирибине, или у вип ложу уз лед, а он би каже код леда, ако може. Друга контола пролази и проводим и њега доле. Силазимо до леда, он у ребусу! Кажем ја њему да сам ја тај број 18, а он у неверици!”
Гавровић се присетио и својих почетака.
“Ја сам становао у Мајке Јевросиме, па смо ту у паркићу играли по цео дан хокеј на сувом. Након што смо и званично постали хокејаши, зно сам да прођем кроз тај паркић и видим клинце који јуре пак по бетону и вичу ко је ко – ‘Ја сам Гавра! Ја сам Дује'”, а Зечевић је свестан да су им они тада ипак били велики узори, што потврђује и Гавровић, јер су били изнад свега добри људи, великодушни и излазили су свима у сусрет.
Гавровић је почео у ОХК-у, па је тек касније прешао у Звезду. У Загребу је, сетио се, поломио вилицу, ‘81., па је ‘82. ишао у војску и ‘83. играо и тада и завршио своју каријеру. Али, све је то, каже, спорт. “А онда је био судија”, додао је Зечевић.
“Међународни, да. Судио сам 5-6 првенстава. Радио сам у Љубјани, пред распад Југославије, последње суђење. То је био крај…сутра су они прогласили независност”, каже Гавровић.
Било је периода када у хокеј посећивали и виђенији спортисти из других спортова. 1962/63., кад је Шекуларац добио забрану, због које није могао да игра јер је ударио судију, а био је у близини Таша и волео је све, припремао се за утакмице тако што је долазио и на лед. Десет хиљада људи је било на трибинама, тада, када је он играо. Пун стадион га је гледао. И са њим сам се дружио. Доносио сам му све, вио сам његов потрчко. Али са друге стране, прву лопту из Чилеа, дресове, маице из Америке, то је он доносио мени. Када је чуо да сам на крају одабрао хокеј, хтео да ме бије. Али ето, и данас играм фудбал. Ко зна што је све тако требало да буде. Он је, то знам, нашу слику чувао дуго, али се та слика изгубила, а била је са хокеја, на централном месту у соби код њега.
“Ја тебе кад видим, сетим се младости”, каже он мени кад год се видимо. Ма и други су играли са нама, а ми смо са њима тренирали на стадиону… Аћимовић је играо са нама. ’74. кад сам изашао из војске. Он после тренинга каже мени, да сам играчина, легенда и како је требало је да будем фудбалер. Ја нисам знао да станем, да се уморим. И сада, видећете по хали, ни млађи ме не стижу. Митровић ми каже: “Знаш колико пута устанем ујутру и помислим да л’ ћу да играм као ти”, распричали смо се са Зечевићем.
Али, и сениорски дани морали су да се приведу крају.
“Утакмица против Цеља, сећам се, била је последња. Провокатори су били ту, у Пиониру. Е, тад нису могли да нас добију. Како су нас само они провоцирали да би победили! Шуми, Гавра и ја смо били постава. Био сам много брз и знао сам да ударим правилно и јако, да ме не избаце, али ови моји су их, па и Бубнић, онесвестили када би их ударили! Али, они су имали Фелца. Био је најбољи, радио је нестварне ствари! Нама са клупе кажу – не ударај, али ако удариш удари, да не устану!”, каже Зечевић.
“Десетак минута до краја, ми два разлике водимо. Удари један мене јако. али игра се даље. Ја га намерно гурнем поред њиховог гола, а он за главу виши. Нису ме избацили, а 2000 људи навија за мене са трибина. Једва су нас раздвојили и обојица смо добили по десет минута”.
“Углавном, тренирао сам ја, али сам већ био сит хокеја, због посла. Крај сезоне, почиње друга, играм ја. 1981., после Купа нисам се појавио више у Пиониру, чак су тамо остале и ствари. Али имали смо већ два странца, мој излазак није ослабио Звезду. Заменио ме је Чаба Ладоцки из Суботице. Узео је чак и мој број. Давали су ми простора из клуба, стварно, само да останем и да не путујем, само да играм у Београду. Рекао сам, ја не чиним Звезди добро, јер кад уиграте поставу, а ја упаднем, мења се све. Ја сам стално био на путу и нисам могао да пратим темпо. Знао сам да после утакмица одмах радим, па ухватим вожњу за Сарајево и назад, по 350 км у цугу. Дешавало се да закасним по пет мимута, а примали смо стипендије, па ми тамо ставе минус…”
“Али, видео сам колико сам у заостатку и знао сам да морам да приуштим својима све. Једноставно, једно велико бреме је постало све то заједно, а гледао сам да, ако радим тренинг, који захтева 100 %, ја морам да одрадим 110. Није тада било забушавања, тако је и сада”.
И тако, приведосмо крају разговор са ова два истинска великана овог спорта који са радошћу читају ове наше интервјуе и присећају се својих другова са којима су на леду проводили младалачке дане. А ми се надамо да ћете и ви, као и бивши играчи, ускоро имати прилике да прочитате још неке нове интервјуе и присетите се неких лепших, хокејашких, дана.
Додајте коментар