Кошарка Кошарка Кошарка/Звездаштво Сећања

О Бобану Јанковићу, српском Лерију Бирду

Аутор: КОШ магазин, Жарко Дапчевић Даба

У свом тексту о још једној легенди са еџ- yу простора Соулy, блогер овог сајта Кош магазин, споменуо је звездину легенду Слободана Бобана Јанковића, и нахвалио моју маленкост како сам ја ето наденуо онај префикс „српски Лери Бирд“. Искрено, волео бих да је тако и да је то мојих руку дело, али је тај назив добио од новинара још док је играо у дресу Паниониоса и након меча Месађеро – Паниониос, где је Бобан Јанковић постигао 41 поен и директно свој тим одвео у следећу рунду купа Радивоја Кораћа. Али је захваљујући томе Соулy мени дао шлагворт да напишем текст о овом сјајном кошаркашу који нас је нажалост прерано напустио, и на један трагичан начин прекинуо своју кошаркашку каријеру.

Слободан Јанковић, или популарни Гуза,  како су га од милоште звали навијачи Црвене звезде,  једна  је  од највећих легенди кошаркашког  клуба са Малог Калемегдана. Његов живот и  трагичан крај јесу прича која никога не може оставити равнодушним. Кошаркаш који је изнад свега волео своју Црвену звезду, и малтене цео свој кошаркашки живот је провео у њој; кошаркаш којем је првом његова Звезда повукла дрес са бројем 8 из употребе, кошаркаш кога су волели навијачи Црвене звезде код којих сећање на њиховог Гузу ни дан данас не јењава.

Сродна слика

Бобан Јанковић је рођен 15. децембра 1963. у Лучанима. Од оца Драгољуба и мајке Радмиле која је радила као војни стручњак у фабрици „Милан  Благојевић“ у Лучанима, где су  живели све до Бобанове седме године, када се због медицинског третмана и школовања који је био потребан његовој старијој сестри Славенки, Бобан са својом породицом сели и долази у Београд.

Још  као  беба  је  био  напредан: родио се са пет килограма и две стотине грама, са десет месеци је проходао, са дванаест проговорио, а са две године је већ почео да се дружи са лоптом.  Обожавао је фудбал и Црвену  звезду, а ту љубав је Бобан наследио од оца Драгољуба који га је још док су живели у Лучанима водио у Београд на Звездине утакмице.

Прва два разреда  основне  школе  Бобан је похађао у  ОШ „ Иво Андрић“  на  Канаревом  Брду, а затим се сели на Нови Београд и прелази у школу  „Бранко Радичевић“. Био је врло динамично дете и поседовао је натпросечну интелигенцију, те је основну школу завршио као  вуковац.  Много је волео  математику и физуку, те је учествовао и на бројним такмичењима из тих предмета, са којих је доносио и награде.

Након завршене основне школе, Бобан уписује средњу машинску „Први мај“, где наставља са одличним успехом и са доношењем награда из математике и физике. Поред та два предмета, феномелно се служио и енглеским језиком. Мајка Радмила је, иначе, била његов највећи ослонац током целог живота, од детињства па све до краја, и особа са којом је све лепе и тешке тренутке делио и проживљавао. Отац Драгољуб је био велики звездаш, те је имао жељу да му син Слободан једног дана игра фудбал у Звезди. Међутим, Бобан је био много виши од својих  вршњака и на инсистирање мама Радмиле они иду на Мали Калемегдан, пошто је тих дана (септембра  месеца) Црвена  звезда објавила конкурс за  пријем на пробна тестирања за генерацију рођену 1963. године, и касније.

У Француској улици, у основној школи „Прва пролетерска“  на београдском Дорћолу, Црвена звезда је тестирала заинтересоване клинце, те је потом тридесетак  дечака пар  месеци тренирало  под  будним  оком Милета Протића Проте, а само је Бобан прошао пробу.

Прота је имао  непогрешив  њух за младе таленте,  те је у Бобану препознао будућу кошаркашку звезду.  Иако су Проти приговарали и питали га шта види у том малом који по конституцији није обећавао  – он би само лаконски  одговарао да ће мали бити одличан  кошаркаш!  На срећу његову и нашу, ни тог пута Протин инстикт није омануо.

Бобан је тренирао и напредовао из пионира у кадете, из кадета у јуниоре где ће га водити Аца Јањић, испоставиће се његов пријатељ за цео живот, који ће бити уз Бобана касније када буде било најтеже.

Након  завршене средње школе, Бобан уписује Природноматематички факултет. Школовао се паралелно са играњем кошарке, али је дошао до тренутка када је требало преломити: факултет или кошарка – и одабрао је ово друго.  Превладала је љубав према спорту и Црвеној звезди.

У  јуниорима Црвене звезде пружа запажене партије. На наговор Милета Протића, Ранко Жеравица је дошао на једну од јуниорских  утакмица  Црвене звезде да види клинца о коме сви причају, и након само пет минута гледања утакмице напустио је меч, а Бобан је већ сутрадан био пребачен у сениорски тим.

Већ са 17 година је дебитовао за сениорски тим Црвене звезде, када  га је Ранко Жеравица бацио у ватру, и није погрешио. Родила се нова звезда која ће напречац освојити симпатије и срца навијача црвено-белих. За први тим Звезде је дебитовао на утакмици у вечитом дербију  29.  новембра 1980, против Партизана,  где је у поразу свог тима 87:89 дао четри поена. Деби какав се само пожелети може.

Тада је београдска публика по први пута могла да види голобрадог седамнаестогодишњег младића. Играо је десет минута и за то време је одлично чувао свог противника Бобана Петровића. Од тог новембарског дана, Јанковић се усталио у првом тиму црвено-белих и био  је  међу 12 на свим утакмицама. Те сезоне је Бобан дебитовао и на европским утакмицама, у полуфиналу против Хувентуда у Пиониру, где је постигао шест поена, али то нажалост није било довољно да Звезда забележи победу, тај меч је изгубила са 73:82.

Иако га је красио велики таленат није волео много да тренира, увек би се ослањао на интелигенцију и таленат који је неспорно поседовао. У својој дебитантској сезони 1980/81 је  наступао на двадесет утакмица и постигао 32 поена. Већ следеће сезоне, 1981/82 добија већу  минутажу  и игра на више утакмица, а самим тим и постиже више поена и полако почиње да се  намеће тренеру  Жеравици, те је у тој сезони одиграо 29 утакмица и забележио 57 поена. Код Ранка Жеравице је буквално био момак за све, играо на неколико позиција, а био је први бек двометраш  на југословенским  просторима.

Јанковић 1982. одлази на одслужење војног рока, прво у Приједор а затим у Бањалуку, у род војске ауто-јединица. Једна занимљивост у вези Бобана и војске је та што је првих месец дана  армије служио у цивилној одећи, јер нису могли ни униформу а ни ципеле да му нађу по мери, па је тако морао да сачека да се специјално израде чизме и ципеле, као и да се униформа прилагоди његовој висини.  И у армији је био веома вољен и цењен,  није се издвајао од других војника.  Док је био у војсци тренирао је са играчима републичког лигаша Мраковице из Приједора.

Након армије се враћа, и у сезони 1983/84 даље  напредује:  одиграо је 38 утакмица и постигао 237 поена. Те сезоне је одиграо са Звездом своја прва два финала: финале Купа Радивоја  Кораћа, као и оно чувено финале плејофа  са Цибоном. Нажалост, из оба су и Звезда и Бобан изашли као поражени. Са репрезентацијом Југославије наступа на Балканским играма у Грчкој и осваја сребрну медаљу.

Бобан још више учвршћује свој статус у првом тиму Црвене звезде 1984/85, те је одиграо 41 меч и постигао 355 поена. На жалост, он је и те сезоне одиграо још једно финале  плејофа, али су и овога пута и Звезда и Бобан остали кратких рукава по питању трофеја.  У  Европи нису поновили успех из прошле сезоне. Поново са репрезентацијом Југославије наступа на Балканским играма у Румунији и овога пута осваја златну медаљу.

Следеће  сезоне, 1985/86. је исто било, што се Бобана тиче: 32 утакмице и 287 поена. Његове игре су се те сезоне се утопиле у сивило целог тима,  па је на крају са места тренера отишао Ранко Жеравица, а наследио га је Владе Ђуровић, који је претходне године освојио титулу првака са екипом Задра. Доласком Владе Ђуровића за тренера позиција Бобана Јанковића се мења,  јер Владе види у њему лидера тима и жели да он предводи екипу ка зацртаним циљевима,  сходним репутацији Црвене звезде. По сопственом Бобановом признању, он није још био спреман на тај тако одважан и одговоран корак у својој каријери.

Доласком Владе  Ђуровића,  Црвена звезда  се,  после феноменалне победе у Загребу у полуфиналу против Цибоне, поново пласирала у финале плејофа, али као и претходних година остала је кратких рукава.  Управо горе поменута утакмица је једна од најдражих победа и утакмица Слободана Јанковића. У тој  сезони, 1986/87, Бобан је одиграо 32  утакмице у свим  такмичењима и постигао 309 поена.

И  наредне сезоне 1987/88  Црвена звезда је играла под вођством Владе Ђуровића, а Бобан  Јанковић на 40 утакмица постиже 383 поена. Због осредњих  резултата Ђуровић на крају првенства одлази из Звезде, али ће касније опет укрстити пут са Бобаном. Много пута Владе  је изјавио да никада у својој каријери није тренирао интелигентнијег играча.

По  својим  квалитетима  Бобан је могао да се мери са најбољим играчима тог времена,  међутим, радна етика коју није баш имао,  спречавала  га  је да максимално искористи свој дар и таленат. Био је прави алл роунд играч, поседовао је фантастичан шут, знао је доста пута да постигне кошеве из немогућих ситуација,  али је такође умео и да упути невероватне асистенције. Врло често је погађао кош са осам-девет  метара,  што је противничке играче и навијаче  доводило до очаја.  Непотребно,  енергију  је трошио на свађе са судијама, јер није  трпео  неправду.

Уз  Зорана Моку  Славнића као  тренера Црвене звезде, долази до пуног изражаја неспоран Бобанов таленат, и он  почиње да пружа одличне партије које су се од њега и очекивале. Према  сопственом  признању,  Мока  га је подстицао да што више користи свој шут за три поена, из основе му је променио начин игре и пронашао место у тиму где је могао да пружи максимум. Поседовао је велико срце,  био је фајтер, борац, имао је огромну жељу за победом. Он се  просто играо кошарке, никоме није признавао да је бољи, већ је то морао на паркету и да докаже.

Бобан  је  обожавао  Звезду  и  због  њега  су навијачи  пунили  Пионир,  као и клинци, који су долазили на Мали Калемегдан да тренирају и постану нови Јанковићи.  Знао је да после тренинга остане и вежба слободна бацања, а клинци млађих категорија, који би се затекли ту, одушевљени што могу бити близу такве играчке величине, са уживањем би му додавали лопту док би он као од шале везивао по неколико серија слободних бацања.

У  сезони  1988/89  Бобан је одиграо 35 утакмица и постигао 464 поена, што је до тада био његов рекорд по броју датих кошева у току једне сезоне. Из тог  периода постоји и анегдота,  кад  се кладио у 100 франака са својим великим пријатељом, фудбалером Партизана  Владимиром  Вермезовићем,  да  ће  Звезда  те сезоне добити моћни Партизан, за који су играли Дивац, Паспаљ, Ђорђевић, Грбовић (Звезда је била тотални аутцајдер). Тако је и било,  Звезда је  добила  Партизан,  Вермезовић је изгубио опкладу, а Бобан је био један од најбољих играча.  Вермезовић је шеретски прокоментарисао то што је изгубио опкладу:  “Гледај га како игра  када су 100 франака у питању”.

Бобан је против Партизана као по неком неписаном правилу пружао најбоље партије, није се штедео, победа над вечитим ривалом му је представљала највећу драж и знао је то да на себи својствен начин и прослави. Доста пута је истицао како му је Дуци Симоновић идол који је такође против Партизана пружао врхунске партије.

Иако је Бобан почео да пружа одличне партије и са Моком нашао неку невидљиву нит и хемију  која га је погурала у играча врхунске класе, почели су и неспоразуми са управом клуба.  Јанковић је, као Звездино дете, сматрао да је у односу на неке друге играче стављен у други план, спорења су настала и због висине обештећења,  јер је хтео да иде у иностранство а управа није хтела да се одрекне свог најбољег кошаркаша.

Бобан  је одбио да оде на припреме,  већ је са својим старим тренером Ацом Јањићем почео да ради индивидуално.  Долази затим до смиривања  тензија,  Слободан  се враћа терену и игри, и  пружа  најбоље партије у својој каријери.  Постаје други стрелац лиге.  Био је најзаслужнији што је те године Звезда играла два финала: плејофа  и  финале  Купа  (после  пуних  14  година).  На  жалост  Звезде и њених навијача, у оба финала је налетала на Југопластику која је тих година немилосрдно владала простором Југославије, а и  Европе, где је била и шампион Старог континента.

У сезони  1989/90 Слободан  Јанковић је одиграо 32 утакмице и постигао је 695 поена. Та  година му је, поред одличне играчке сезоне, донела радост и у приватном животу – 5. марта 1990. добија сина Владимира, који ће касније наставити његовим стопама.

На жалост, иако је Бобан пружио феноменалне партије, остао је на снази тихи рат са управом, па  у сезони 1990/91 Бобан  прелази  у новосадску Војводину,  а као трампа за његов прелазак  у Звезду долази млади Драган Тарлаћ. Грешка која је  направљена врло брзо ће се показати кардиналном, јер екипа без Бобана није била иста:  Звезда у тој сезони игра плејаут и бори се за опстанак.

У години  коју је Бобан провео у Војводини покушавао је да се уклопи у тим. Дошао је као  велико појачање,  али се није тако понашао: прилагодио се тиму и трудио да што више разиграва саиграче,  па је тако дао свега 186 поена, што је далеко испод учинка који је имао у Звезди. Са екипом Војводине је завршио сезону на петом месту, што је представљало у ондашњој лиги изузетан успех и до тада најбољи пласман Новосађана.

Након завршеног првенства, после једног телефонског позива из Звезде, спаковао је кофере,  иако је у џепу имао понуду из Италије, поново је љубав према Црвеној звезди победила. Ново руководство Звезде, уз помоћ људи из спортског друштва, исправља грешку својих претходника и враћа  Јанковића на Мали Калемегдан, уз обећање да ће испунити оно што му се по уговору дуговало.  Бобан, и поред тога што је био већ једном изигран, на дату реч прихвата  позив и ставља се на располагање тренеру Душку Вујошевићу, који је тог лета дошао из Партизана  и преузео место тренера од Зорана Моке Славнића.

На  жалост, врло брзо привидно примирје између Бобана и управе бива поново нарушено.  Он напушта припреме, враћа се у Београд и поново са својим старим  пријатељем, тренером Ацом Јањићем, ради индивидуалне тренинге. Пун горчине, Слободан је долазио и на идеју да остави кошарку и посвети се бизнису.  Негде у то време је отворио менаџерску  агенцију Еџтра.  Црвена звезда почиње првенство без њега, и у прва три кола доживљва поразе, па челници из спортског друштва дају Бобану гаранције да ће добити обећано (проширење стана),  те се он прикључује екипи од четвртог кола. Звезда ће забележити и  четврти пораз,  али ће зато већ од петог кола добити нову димензију и физиономију и заређати са победама, ношена првенствено Бобановом енергијом.

Звезда ће везати шест узастопних победа, Бобан ће целу ту сезону одиграти маестрално, па  ће  и понети титулу МВП првенства. Нажалост, опет ће остати без титуле првака државе,  јер ће у финалу Партизан бити бољи.  Тада је Партизан имао шампионску екипу која ће се исте сезоне окитити титулом  европског првака. По сопственом признању, једина неостварена жеља му је била да освоји титулу првака са његовом Црвеном звездом.  Те сезоне је одиграо 27 утакмица и постигао 662 поена за Црвену звезду.

Одличне  партије које пружао у Звезди су га ставиле и на шири списак репрезентативаца Југославије за Олимпијске игре у  Барселони 1992, али због санкција које су биле уведене нашој земљи на томе је и остало. Иронијом судине, или чега већ, Бобану ће трећа утакмица финала плејофа бити  последња у  најдражем дресу, у  његовој Црвеној звезди. Свој деби, своју прву утакмицу  одиграо је против Партизана  далеке  1980.  године, а своју задњу утакмицу завршава са Партизаном 1992.

За десет година активног играња у Црвеној звезди,  Бобан је одиграо 326 утакмица  и са скором  од  201 победе и 125 пораза, налази се на шестом месту вечне листе по броју одиграних мечева. Постигао  је 3481 поен и налази се на 13. месту вечне листе стрелаца.  Највише поена на једној утакмици дао је у сезони 1989/90:  39 у мечу против Зорке из Шапца,  који је Звезда добила  резултатом  109:88.  Такође  је и први на листи играча са највише  одиграних мечева у  плејофу  (52  утакмице).  Најбољи стрелац Црвене звезде је био у сезонама 1989/90 и 1991/92 . У мају те 1992.  године,  тачније 18. маја,  умире Бобанов отац Драгољуб, што је за њега представљало велики ударац, но  мора да настави даље.

Позив за наставак каријере стиже из Грчке, од његовог некадашњег тренера са којим је радио у Звезди. Владе  Ђуровић га је позвао да пређе у грчки Паниониос. Тај тим  доводи америчког  младог  играча  Пи Џеј Брауна, који је 29. пик са драфта,  такође су хтели да доведу Стива Хенсона, бека Милвокија,  али  је он одустао  због породичних проблема,  те се Ђуровић окреће Бобану Јанковићу, за  грчке  љубитеље кошарке непознатом  играчу. Било је доста сумњи и скепси поводом појачања које је довео, чак су им пре старта сезоне предвиђали борбу за опстанак, јер су доведени један млади Американац и један Србин,  непознат и у позним  играчким  годинама.

Међутим, та два појачања, како су после и сами казивали – најефтинији а најбољи – су свима који су сумњичаво вртели главом и подсмевали се врло  брзо запушили уста. Бобан је на премијери за Паниониос убацио 30 поена и на пречац постао љубимац навијача. Како је сезона одмицала,  двојац Паниониса је све боље играо, па се тако Паниониос, уместо да се бори за опстанак, пласирао у  плејоф  и борио за титулу. И у купу Радивоја Кораћа су чинили  чуда, па су тако један  италијански Месађеро, који је у својим редовима имао  Дина Рађу, избацио из  даљег  такмичења.  Победили су их усред Рима, а Бобан је на тој утакмици постигао 41 поен. Штампа је  наредних дана надугачко писала о новом српском Лерију Бирду.

Бобан је и даље био исти, играо се кошарке, сви ти хвалоспеви у новинама га нису променили.  Пошто су тада према Југославији важиле и даље економске и спортске санкције, он је гледао сваки слободни тренутак, а уз благослов свог тренера Владе Ђуровића, да скокне до Београда. Напунио би кола намирницама и кућном хемијом па доносио породици и пријатељима, гледао је  да свакоме помогне колико може. Само три дана пре повреде је са својим великим  пријатељем Владимиром Вермезовићем правио списак српских спортиста у Грчкој који би били ради учествовати у сакупљању хуманитарне помоћи.

Паниониос је играо плејоф  и у полуфиналу је одмерио снаге са моћним Панатинаикосом. Тог  28. априла 1993. године се играла четврта утакмица полуфинала. У 33. минуту и 27. секунди меча се десио тренутак који ће из корена променити Бобанов живот. При резултату 56:50 за Панатинаикос, напад је био за домаћу екипу Паниониоса, и Бобан је примио лопту у противничком рекету, постигао кош, али је судија приликом постизања коша контакт са  одбрамбеним играчем окарактерисао као фаул у нападу, и Бобану досудио пету личну. Видно изнервиран судијском одлуком, обрушио се ка конструкцији коша, ударио главом у њу и срушио се на паркет обливен крвљу.

Први су му пришли Вранковић, играч Панатинаикоса и судија. Бобан је у свесном стању тражио лекара Паниониоса и личног пријатеља Кацифаракиса, и рекао му да не осећа ноге. Одмах је  стављен на носила и хитно пребачен у Општу болницу у Атини,  где су на снимку открили прелом шестог пршљена.  Лекари се нису усуђивали да изврше операцију. На инсистирање власника  Панатинаикоса Јанакопулоса, власника фармацеутске компаније,  из Патре је дошао најпознатији грчки неурохирург др Пападакис и одмах тражио операцију, која је била изузетно тешка и компликована, трајала је три и по сата. Како један део мозга није функционисао, Бобан је био прикључен на апарате.

У току ноћи када је Бобан пребачен у болницу и за време операције испред болнице је било 6.000 навијача Паниониоса који су се молили и чекали вести о свом идолу.  Првих четрнаест дана Бобан је био у коми. Месец дана након повреде стиже нова невоља, добија упалу плућа и тада настаје борба за живот која је трајала пуних 14  дана. Лево плућно крило му је отказало,  температура се данима није спуштала испод 40 степени. Захваљујући  др Билановићу, личном Бобановом  пријатељу,  који је тих дана био поред њега, кришом, да не виде колеге грчки  лекари, рекао је мама Радмили за измрви андол па су му директно убризгали у желудац, што га је и спасило.

Три месеца поред њега је била мајка Радмила. Осим ње и супруге Драгане, још су само три особе могле да улазе код Бобана: Владе Ђуровић, његов тренер, Исидор Кувелос, члан управе Паниониоса, и Јанис Фрагулис, Бобанов велики пријатељ и навијач Паниониоса који ће и касније остати уз њега.

Новине и ТВ станице су извештавале јавност о стању Бобана Јанковића. У болници је била и књига посвете где су се навијачи, а и људи добре воље уписивали, писали поруке Бобану да издржи, слали телеграме, цртеже, писма за брз опоравак.

Укључили су се многи људи који су хтели да помогну, сакупе новац за Бобаново лечење. Тако је Владимир Цветковић послао два врхунска неурохирурга из Србије специјалним авионом,  а мора се узети у обзир да су тада владале санкције и да се није могло тако лако излазити из  земље. И редакција Коша, специјализованог часописа за кошарку,  који је тада излазио (био је до дана данашњег најбољи часопис за кошарку који је излазио на овим просторима, а постојао је у периоду 1989-1994) је уложила максималне напоре и у рекордном року успела да око племените идеје окупи југословенске репрезентативце (дошли су из разних крајева света) и одведе их у Атину на меч са репрезентацијом Грчке, наравно уз сагласност ФИБА и њеног генералног секретара Боре Станковића. Треба поменути и велико пријатељско разумевање  Кошаркашке федерације Грчке, а све у хуманитарне сврхе за фонд за рехабилитацију њиховог тешко повређеног друга Бобана Јанковића.

Сакупила су се тада најзвучнија имена: Алвертис,  Патавукас, Јанакис,  Сигалас,  Пападопулос,  Иконому,  Фасулас,  Христодулу, Ђорђевић, Даниловић, Саша Обрадовић, Трифуновић, Паспаљ, Јовановић, Радовић, Лончар, Савић, Копривица, Цветковић, Стевановић. Том приликом је сакупљено 100.000 долара. С обзиром да се наше екипе ни репрезентације ни у једном спорту нису смеле такмичити ван граница, ово представља врхунски подвиг људи, новинара из редакције Кош који су ово извели.

Такође, сав приход од четврте утакмице финала плејофа Олимпијакос–Панатинаикос је био уплаћен у Бобанов фонд. Из Атине Бобан иде у Лондон, у болницу Стоук Медавил.  У  Лондону је био четири месеца на лечењу да би се након тога вратио у Атину где му је приређен невероватан дочек. Све је подсећало на дочек олимпијских победника или освајача медаља на неком од европских и светских борилишта:  транспаренти, заставе, повици на  српском  „Бобане мајсторе“, тоне цвећа и колача по грчком обичају. Господин Ведурис, председник Паниониоса, је изјавио: „Бобан и Паниониос су нераздвојни појмови, нећемо штедети труда, времена и пара како би се поново вратио потпуно здрав међу нас. У тој нашој намери свака помоћ је добродошла, али ако морамо сами, даћемо све од себе за његов опоравак.“

Дан након повратка био је и специјални гост на утакмици Паниониос-Олимпијакос. Више се њему скандирало него Јанакису, Фасуласу,  Паспаљу.  Тим Олимпијакоса, тачније капитен Кабурис,  му је пре почетка меча даривао плакету као знак поштовања и жеље за  што бржи  опоравак, и  да све буде као што је некада било. Пред сам старт меча, играчи Паниониоса заједно са тренером су  спојили десне руке и гледајући у Бобана узвикнули:  „Борићемо се за тебе Бобане!“  Тако је и било,  Паниониос је те вечери добио Олимпијакос са 83:72, и то је био и први пораз Олимпијакоса те године у свим такмичењима у којима  је играо. Бобан је после те ноћи могао мирно да спава, знао је да га нико није заборавио.

Након годину дана од повреде, Бобан Јанковић по први пут долази у Београд, Србију, где га на аеродрому чекају његови пријатељи Мишко Прелевић, Ранко Дакић, Снежана Зорић, Јово Максимовић и родбина. Група 7 је у новосадском Спенсу 11. јуна 1994. организовала  хуманитарну  утакмицу  под  називом  „Сви  Бобанови  пријатељи“. Најзаслужнији за ову акцију је био Бата  Ђорђевић, а Новосађани су још једном показали своју хуманост и испунили Спенс  до последњег места: 7000 људи је присуствовало овој хуманој акцији. Новосадска публика је могла да види Даниловића, Ђорђевића, Бодирогу,  Прелевића,  Обрадовића,  Сретеновића,  Драгутиновића, Павићевића,  Јовановића,  Зоркића,  Болића,  Лончара,  Стојковића, Ребрачу,  Стевановића,  Томашевића,  Лисицу,  Цветковића,  Илића, Мавренског,  Ивановића,   Мавренског,  бугарског  репрезентативца Младенова као и два играча Паниониоса – Карагутиса и Вагелиса. На клупи су седели  тренер  европског првака Желимир Обрадовић и тренер  југословенског шампиона Владислав Лале Лучић.  У инвалидским колицима  крај самог терена  седео је човек због којег се све ово дешавало. Често није могао да сакрије сузе.

Након завршетка хуманитарне утакмице, 45 минута  –  сви Бобанови пријатељи и публика овацијама су поздрављали Бобана Јанковића и све учеснике те приредбе. Још један мали детаљ везан за ту приредбу:  Жарко Паспаљ,  иако је био спречен да дође и присуствује  откупио  је  целу западну страну хале како би макар на тај начин помогао, када веч није могао својим личним присуством.

Након тога Бобан одлази у бању Селтерс код Младеновца. Осећао је неке помаке у лечењу, терапија у бањи је давала резултате, али на  жалост, после операције коју је обавио на ВМА вратила га је на почетак. Иде затим у Игало на опоравак, па се после лечења у Игалу враћа за Атину.

Годину и по дана након повреде Бобан доживљава још један тежак ударац. Наиме, разводи се од супруге Драгане, те ће кроз своју борбу надаље морати да иде сам. Грци га два пута шаљу у Шведску на лечење, Бобан не губи наду покушава и да ради поред свих недаћа које су га задесиле.  Прво у Београду, а затим и на Кипру отвара туристичку агенцију. Због Грчке бирократије је био приморан да се једно време пресели на Кипар и тамо је пријавио агенцију. Неколико година је покушавао да ради, али с обзиром на бурне деведесете код нас, то је све било кратког даха.

У међувремену је завршио тренерску школу, коју је започео још док је играо у Црвеној звезди. Купује кућу подно Авале на Трешњи, како би што ближе био бањи Селтерс и како би могао да што боље настави лечење и да има адекватан медицински третман.

Године су пролазиле, а Бобан је полако постајао заборављан  од свих. Зими би дане проводио у  Атини, а лети на Трешњи,  где би наставио са  рехабилитацијиом.  Он је 2002.  радио и као менаџер и тренер у малом атинском клубу Олимпијади. Први пут после десет година, 11. маја 2002,  Бобан посећује Мали Калемегдан, место својих кошаркашких почетака. Овог пута у  друштву 12-годишњег  сина Владимира,  на чувену кошаркашку тврђаву долази у инвалидским колицима, али са видним узбуђењем и одличним расположењем, што се поново налази у друштву  старих пријатеља

Приликом једног доласка у Атину, Рајко Жижић, бивши кошаркаш и легенда  Црвене звезде који је био и Бобанов саиграч, а у то време председник скупштине КК Црвена звезда, посетио је  Бобана, те је после тог сусрета покренуо иницијативу а клуб је прихватио у сарадњи са Управом за спорт Министарства спорта и просвете, да град Београд и многи други спонзори организују  хуманитарни меч, као и да се прикупе средства како би се купио и доделио стан  Бобану Јанковићу.

Бобан ће бити ангажован и у организационом одбору  параолимпијских игара 2004.  у Атини, те је успео на позив КК Црвена звезда да поново дође на Мали Калемегдан приликом представљања тима  за сезону 2003/04, где му је том приликом предат дрес са бројем 8 који је у његову част повучен из употребе. Поред њега су били присутни као својеврсно изненађење и чланови тима из ’80-их година названи за ту  прилику  Алл стар  тим: Дабић, Авдија, Петовић, Радовић, Илић, Трифуновић, Копривица, Павловић, Караџић и тренер Жеравица.

На жалост, међу њима није било изненадно преминулог Рајка Жижића, који је био највише заслужан за покретање акције. А 25. фебруара 2004. у хали Пионир пред 3000 људи одржан је хуманитарни меч између Црвене звезде и  израелског Макабија. Сав приход од утакмице ишао је Бобану.

Затим 6.  марта  2004. Бобан  је присуствовао утакмици Јадранске лиге,  24. кола, између Црвене звезде и Задра, где је био дочекан овацијама, а навијачи су  прво у знак подршке и захвалности  Бобану  предали  слику – колаж најлепших кореографија са северне трибине, а потом  целу  утакмицу  скандирали  његово име. Црвена звезда је ту утакмицу добила резултатом 96:91.

Грчка влада је 2004. Бобану помогла и доделила му да води радњу Тото спорт, која се налази одмах до стадиона Паниониоса, где је продавао карте за утакмице и игре на срећу, па је могао да од тога себи обезбеди колико-толико неку сигурност. Београдска  публика Бобана ће  последњи пут видети 3. јула 2005. године на опроштајној утакмици његовог великог ривала, али и пријатеља Александра Саше  Ђорђевића, на којој  је био специјални гост. Остаће упамћене и његове сузе које није могао да сакрије, али ће бити упамћене и овације које је добио од навијача Партизана.

У  мају месецу 2006. Бобан због неодложних послова око фирме коју је водио од 2004.  мора да се врати у Атину. Многим људима је веровао и многи су се окористили о њега; тако је и било и сада, када су нељуди још једном изиграли његово поверење, те је морао да санира губитке које су други направили.

На позив пријатеља 28. јуна исте године, из Пиреја одлази на Родос на одмор. Међутим,  негде на пола пута,  Бобану је позлило.  Капетан је брод усмерио ка оближњем Сиросу,  како би се Јанковићу указала помоћ, али пре уласка у луку велико срце некадашњег миљеника навијача Црвене звезде је престало да куца.  Преминуо је у среду увече,  28.  јуна.  на Видовдан 2006.  године,  у 43. години, оставивши за  собом 16–годишњег сина Владимира.

Грчки медији ову вест су објавили као ударну. Чим је чуо трагичну вест, градоначелник Неа Смирнија је замолио људе Сироса да пребаце Јанковићево тело у Атину због сахране, и да ће се  он  побринути за све трошкове.

Слободан Бобан Јанковић сахрањен је у суботу, 1.  јула 2006. на Атинском гробљу Неа  Смирни, уз  присуство неколико хиљада људи, укључујући и навијаче ривалских клубова. Поред чланова породице и најближих пријатеља, сахрани су присуствовали и Дејан Томашевић, Владе Ђуровић,  Драган Тарлаћ и Бранко  Ђуровић, лекар који је лечио  Бобана, те Фасулас,  Христодулу,  Калаицис. ..

Паниониос  је повукао дрес са бројем 8, који и дан данас стоји подно сводова њихове дворане,  као и велика  слика која стоји у хали са Бобановим ликом.

*линк ка тексту на сајту кош магазина: http://kosmagazin.com/daba-o-bobanu-jankovicu-srpskom-leriju-birdu/

Додајте коментар

Кликните да бисте објавили коментар

Скочи на траку са алаткама