Nakon intervjua sa Vitali Stainom, najvećom trenerskom legendom koja je kročila na tlo Jugoslavije i Srbije, ukazala mi se čast da uradim intervju sa još jednim velikanom “najbrže kolektivne igre na svetu” sa naših prostora. Naime, nakon mnoštva razgovora, što o intervjuima i hokeju u bivšoj Jugoslaviji, što o trenutnom stanju srpskog hokeja, gospodin Rašid Šemsedinović mi je dao predlog da uradim intervju sa, po njemu, a i rečima drugih hokejaša, najboljim igračem svih vremena u bivšoj Jugoslaviji, gospodinom Albinom Felcom. Iako je popularni Rale bio malo skeptičan oko toga da će Albin pristati na intervju, na njegovo veliko, a i moje, iznenađenje, gospodin Felc je pristao da da intervju za naš portal.
Inače, Albin Felc je od 1969. do 1979. godine bio član reprezentacije Jugoslavije. 155 utakmica je odigrao za jugoslovensku reprezentaciju. Bio je 3 puta na zimskim Olimpijskim igrama. Igrao je za Jesenice (matilni klub), Medveščak i Celje u Jugoslaviji, a u inostranstvu za Olten iz Švajcarske. Za nacionalni tim postigao je 82 gola. U ligaškom takmičenju postigao je 418 golova. To je Felc!!!
Nadamo se da ćete uživati.
Gospodine Felc, Slovenija je u bivšoj državi važila za zimsku “velesilu” među bivšim republikama. Kako su izgledali Vaši hokejaški počeci obzirom da ste rođeni na samom početku Drugog svetskog rata što je automatski značilo da su sami uslovi za sport, posle njega, bili daleko od idealnih? Kako se desilo da krenete baš sa ovim sportom i šta najviše pamtite iz tih ranih dečačkih dana?
U to vreme, uslovi za sport su bili teški. Ja sam se pridružio deci koja su živela u blizini klizališta Podmežalka u selu Kurja. Igrali smo na pomoćnom igralištu, jer na glavnom ledu nije bilo dozvoljeno da igramo. Imali smo loše, slabo izbrušene klizaljke, Štap bez krivine i od drva napravljen pak. Igrali smo po ceo dan, do trinaeste, četrnaeste godine. Već sa petnaest godina, najbolji igrači su pozvani u ekipu B.
Kako ste se snalazili za opremu obzirom da do nje, barem po rečima bivših Zvezdinih, starijih, hokejaša, nije bilo lako doći?
Imali smo velike probleme sa opremom. U prvim godinama smo je kupovali u Čehoslovačkoj jer je bila jeftinija od kanadske, ali je bila daleko gora. Kasnije smo počeli da kupujemo u Kanadi u Nemačkoj.
Koliko je u tom posleratnom periodu hokej bio popularan u Sloveniji u odnosu na ostale zimske sportove? Koliko je Republička vlada tada ulagala u taj sport i gde ste sve trenirali pre nego su počele da se grade hale?
Hokej je u to vreme bio veoma popularan, posebno u Jesenicama i Ljubljani. Na utakmicama je bilo i oko 6.000 ljudi. Decenijama je železarna Jesenice bila zaštitni znak hokeja. Pre nego što su sale izgrađene, trenirali smo na otvorenom. Svake godine smo išli na pripreme za Čehoslovačku. Sećam se da su tokom prvih posleratnih godina na Planicu, gdje je prirodni led bio na jezeru, na pripreme dolazili hokejaši Partizana i Ljubljane.
U tim juniorskim danima od koga ste najviše učili? Koji je trener na vašu budućnost ostavio najviše traga i da li ste imali neke uzore među starijim igračima?
Dosta smo naučili od starijih igrača, Klinara, Valentara i ostalih. Imali smo mnogo dobrih trenera iz Čehoslovačke, Blaha, Bubnika, Pletiča.
Pre nego što ste vi zaigrali za seniore, ekipa Partizana je od 1948. do 1955. godine osvojila čak 6 titula prvaka države. Kako ste videli tu dominaciju i da li ste već tada gajili želju da se ona prekine?
Divili smo se timu Partizana gde su bili okupljeni najbolji igrači iz Beograda i Zagreba. Prva pobeda Jesenica bila je iznenađenje. Niko nije očekivao da Jesenice pobede Partizan. Ovaj poraz je značio pad Partizana i počelo je vreme dominacije Jesenica.
Svoju seniorsku karijeru započinjete davne 1958. godine u ekipi Jesenica. Sećate li se prve utakmice i kakav je bio osećaj zaigrati za prvu ekipu?
Dobro se sećam mojih početaka u prvom timu, mečeva u Ljubljani i prvog odlaska u Beograd gde smo igrali protiv Partizana, Crvene zvezde i hokejaškog kluba Beograd.
Bili ste sjajan napadač. Za vreme svoje igračke karijere u Jugoslaviji postigli ste čak 458 golova što je bio rekord sve do 1971. godine.
Nikada nisam bio opterećen brojem golova koje ću postići. Neki od njih značili su samo udarce protiv dobrih protivnika.
U bivšoj državi jedno od najvećih rivalstava je bilo između Jesenica i Olimpije. Pre nego Vam prenesemo pitanje Raleta Šemsedinovića, recite nam malo o tom rivalstvu i koju utakmicu najradije pamtite, a koje baš i ne bi da se sećate?
Rivalstvo između Jesenice i Olimpije bilo je večno, a postalo je još veće kada su se najbolji mladi igrači preselili iz Jesenica u Olimpiju. Gledaoci su uvek očekivali da pobedimo i nismo mogli zamisliti da izgubimo protiv Olimpije. Sećam se utakmice pred koju su ljubljančani lomili tuševe, da nam pokažu koliko su jaki i kako će nas pobediti, ali nakon dve trećine vodili smo 9:0 i na kraju pobedili sa čak 11: 2.
E sad, kada sam razgovarao sa gospodinom Šemsedinovićem i pitao ga da li ima neko pitanje za Vas, zamolio me da Vas pitam zašto nikada niste prešli u redove Olimpije? Naime, on misli da ste sigurno imali ponude za prelazak.
Nekoliko puta sam pozvan da pređem u Olimpiju, ali u to vreme Jesenice su bile hokejski grad, stanovnici su se poistovetili sa nama, pa sam više voleo da ostanem u timu za koji su živjeli jezuiti.
U vreme dok ste igrali za Jesenice i kasnije za Celje, sigurno ste imali duela sa Crvenom zvezdom koje pamtite. Iako ste (posebno dok ste igrali za Jesenice) bili mnogo jači, verujem da je bilo utakmica koje nisu baš tako lako dobijene i u kojima je bilo i čarki, varnica. Sećate li se neke od njih?
Najteže utakmice protiv Crvene zvezde imali smo dok sam igrao za Celje. Sećam se da mi je jednom, za vreme meča, prišao “čovek zadatka” i rekaoovim rečima: “Izvini, ali moram da te tučem i pobedim.”
Sećam se kvalifikacionog meča u Beogradu, rezultat je bio 1: 1. U Celju nas je Crvena zvezda iznenadila i pobedila, ali su oba tima ostala u Prvoj ligi za sledeću sezonu.
Zvezdini igrači kažu da ste bili “čudotvorac” tj. da ste s pakom radili šta ste hteli. Ko Vam je tada bio najteži protivnik iz redova Crvene zvezde?
Najbolji deo beogradskih ekipa uvek su bili golmani, Šemsedinović, Georgijević, Tomić. Takođe se sećam prvog posleratnog golmana, Dušanovića iz Partizana, protiv koga nisam imao prilike da igram jer sam još uvek bio premlad.
Imali ste prilike da igrate u Italiji i Švajcarskoj. Kako iskustvo nosite iz tog perioda?
Nosim lepa iskustva, naročito iz Švajcarske. U to vreme bilo je mnogo dvorana, a finansijski su klubovi bili jači nego u drugim zemljama.
“Što se tiče Felca, mogu reći da je sigurno igrač koji je obeležio jedan period u hokeju Jugoslavije! Ne treba zaboraviti ni dvojicu mlađih igrača – Prokića (igrao za CSKA Ruusija) i Kopitara (NHL), ali su njihove karijere kratko trajale (Prokić)”, rekao je za naš portal Rašid Šemsedinović.
Kao igrač učestvovali ste na tri Olimpijade. Koju najviše pamtite?
Igrao sam na Olimpijskim igrama u Insbruku 1964. godine, Grenoblu 1968. i Saporu 1972. godine. Više volim da se setim Grenobla gde smo pobedili u grupi B.
Vaša trenerska karijera?
Bio sam trener u Italiji, Švajcarskoj, Zagrebu, Jesenicama i Celjeu, gde sam se osjećao najbolje.
Da li su po Vašem mišljenju ekipe poput Jesenica, Olimpije, Zvezde, Partizana i Medveščaka, pa i tadašnje Cinkarne i Kranjske Gore izgubile raspadom države i same lige?
Najviše su izgubili srpski klubovi. Jesenice i Olimpiju danas spašava austrijska liga, dok je u Zagrebu pravi bum izazvala rusku KHL liga.
Koga ste najviše, kao igrača, cenili iz redova Crvene zvezde?
Crvena zvezda je uvek imala neke dobre igrače. Ne bih nikoga posebno da izdvajam.
Ko je po vama bio najbolji igrač u bivšoj državi? Mnogi svoj glas daju Vama, ali kome bi Vi dali svoj glas?
Glas bih dao Mustafi Bešiću i Rudi Hitiju.
Albin Felc danas?
Nekada sam brojao dane, danas ih odbrojavam. Većinu vremena provodim sa unucima i psom Tobijem. Volim da idem u šumu i berem gljive i da gledam hokej sa strane.
Pošto me je gospodin Šemsedinović zamolio da probam napraviti intervju sa Vama, pretpostavljam da i Vi imate neku reč o njemu? Bio je zajedno sa Vama u Olimpijskom timu Jugoslavije. Sigurno je bilo i nekih zanimljivih angdota.
Rale je bio odličan golman i dobar prijatelj, i ovo prijateljstvo se i dalje odvija. Sreli smo se pre tri godine kada me je posetio u Radovljici. Često se čujemo telefonom.
Za sam kraj, recite nam da li imate neku poruku za svu decu sa prostora bivše države koja su krenula da se bave ovim lepim sportom? Koji je to ključ uspeha koji treba da slede?
Samo talenat nije dovoljan za uspeh u sportu. Potrebno je puno rada, ali najvažnije je da deca uživaju u igri i radu.
Gospodine Felce, hvala Vam puno na izdvojenom vremenu za ovaj intervju i veliki sportski pozdrav u ime ekipe našeg portala kao i u ime svih ljubitelja ovog sporta.
Hvala i Vama i veliki pozdrav svim ljubiteljima hokeja u Srbiji.
Додајте коментар