Nema puno igrača koji su skoro cele svoje igračke karijere bili vezani samo za jedan klub. Većina je (kao što ste mogli da pročitate u našim intervjuima) menjala klubove i samo retki su bili verni samo jednom klubu. Jedan od onih koji skoro celu svoju karijeru posvetio klubu koji voli i u kome je odrastao i stasao kao hokejaš (izuzev kratkog izleta u Vitez) jeste i Ljubomir Đorđević koga smo takođe zamolili da govori za naš portal.
Inače, moja želja od samog početka ovih intervjua jeste pokušaj da se objedini cela istorija hokejaškog kluba Crvena zvezda kako bi svima onima kojim su crveno-bele boje bliske srcu, kao i ljubiteljima ovog sportan, najbržeg kolektivnog sporta na svetu, ostalo u amanet sve ono što je vezano za naš klub.
Moram biti iskren i reći da je i Kolja Lazarević uticao na tu ideju da se pokriju i godine posle onih slavnih dana hokeja, kada se bivša država raspala, a hokej polako počeo da gubi popularnost i snagu koju je nekada imao.
Ipak, i godine posle raspada bivše države donele su lepe trenutke, dosta toga ste mogli da pročitate u intervjuima koje smo radili, pa tako verujemo da ćete uživati i u ovom intervjuu sa Ljubom Đorđevićem.
Ljubomire, pre svega hvala što si se odazvao da govoriš za naš portal. Na samom početku neizostavno pitanje kao i tvojim prethodnicima: kako si se zaljubio u hokej? Otkud baš ovaj sport pored fudbala, košarke…ko te je “navukao” na njega? Opiši nam malo svoje početke jer oni su bili u vreme kada je naša zemlja bila pod sankcijama, kada se dosta toga raspadalo.
Nema na čemu. Hvala Vama što ste me pozvali da govorim za vaš portal. Moji počeci su bili kada sam imao oko 4 godine. Deda Radojko, koji je godinama radio kao ekonom u Zvezdi, prvi put me je doveo na led. To je bila ljubav na prvi pogled. Iako iz Zemuna, od tog dana nije mi bilo teško da dolazim na svaki trening. Prvo sam išao sam sa dedom, a za godinu ili dve pridružio nam se moj mlađi brat, Nikola. On je kasnije bio golman. Škola hokeja je tada imala treninge subotom i nedeljom u 8h i 9h. Sećam se da smo po mraku kretali od kuće. Jer dok se stigne iz Zemuna do Pionira…
Ali sve je to bilo lepo. Prvo sam gurao stolicu, kao i svi koji su tada počinjali. Posle stolice, prve korake na ledu naučio sam od Gaje – čuveni unutrašnji i spoljašnji bognovi. Posle toga, kod Gigice smo usavršili krugove i salate. Sankcije i raspadanje mislim da nisam osetio, jer sam bio mali i verovatno zaštićen od svega toga. Imao sam veliku podršku roditelja. A i radio sam ono što volim, trenirao hokej.
Kako teče tvoja juniorska/kadetska karijera u Zvezdi? Šta najviše pamtiš iz tog perioda?
Kadetska i juniorska karijera je ostala u sećanju po mnogobrojnim pripremama. U Slovačkoj na ledu, i suve pripreme u Karatašu. Da ne spominjem sad treninge i treninge u Pioniru. Bio sam kapiten u izlaznim godištima i u kadetima i u juniorima. U tom periodu, jedne godine u Pioniru nije bilo leda. Neko se snalazio trenirajući po kampovima ili u Novom Sadu. Ja te godine nisam stao na led. Prvi trening posle godinu dana je pokazao da je to bila ogromna pauza. Bio sam u velikom zaostatku za vršnjacima koji su trenirali te godine.
Kako stasavaš nezaobilazna stanica su bili i nastupi za reprezentaciju do 18 i 20 godina. Reci nam malo više o tome jer bio si učesnik na dva svetska prvenstva.
Tako je. Sa reprezentacijom do 18 goodina, u Beogradu, nismo uspeli da osvojimo medalju. Sa dvadeseticom 2003. godine, u Novom Sadu, osvojili smo bronzu. 2008. godine, sa seniorskom reprezentacijom u Rumuniji, osvojili smo takođe bronzu. Sva tri prvenstva, za mene su bila lepa iskustva.
Ko ti je u tim godinama bio uzor što se hokeja tiče i ko ti je najviše pomogao od trenera da napreduješ u hokeju i dođeš do seniorske konkurencije?
2003. godine krećeš sa svojom seniorskom karijerom. Da li se sećaš svog prvog izlaska na led i prve seniorske utakmice?
Bilo je to davno. Svaki put kad bih ulazio na led, razmišljao sam samo da odigram onako kao što je trener tražio, i da to uradim najbolje što mogu. Mislim da je tako bilo i prvi i poslednji put kada sam bio na ledu u Zvezdinom dresu. Kroz karijeru, na sreću, nisam imao ozbiljnijih povreda. U minusu sam sa zubima, a u plusu sa šavovima na licu. Ali to je normalno u ovom našem sportu.
Miodrag Pavlović te je pomenuo kao nekoga s kim se puno družio na ledu i van njega. Tu je još pomenuo Rakovića i Danona. Izgleda ste bili “opasna” družina?
Jeste. Lepo smo se družili, i družimo se i dalje. Zaboravio je da spomene Marka Savića. I on je u toj ekipi.
“Ljuba je strašan momak! Kada smo bili mlađi bio je strašno sitan, ali i brz – pravi golgeter. Onda je izrastao
u jednu gromadu od centra. Takvu prirodnu i fizičku snagu nisam viđao često. Uvek uživa u lepoti davanja
gola….to mu nekada i zameram (smeh). Srvaeno je pravi drug i prijatelj. I dan danas se družimo porodično,
a i na ledu, na amaterskim treninzima i turnirima”, rekao je za naš sajt o Đorđeviću, Miodrag Pavlović.
U to vreme Vojvodina je dominirala u seniorskoj konkurenciji. Ipak, u sezoni 2004/05 Zvezda prekida tu dominaciju i osvaja titulu prvaka države. Možeš li nam malo više reći o toj sezoni kao i samoj finalnoj utakmici. Kako si sve to doživeo?
Kao što ste i sami rekli u nekom od prethodnih pitanja, samo godinu dana pre titule, počeo sam da igram za seniore. U sezoni u kojoj smo osvojili titulu, Zvezda je imala jak tim. Bili smo rešeni da vratimo pehar u Beograd posle 7 godina. Na kraju smo to i uradili. Za mene je to bila prva, a ispostavilo se i poslednja titula u seniorskoj konkurenciji. Osećaj je bio sjajan.
Posle te sezone Zvezda nikako nije uspela da uzme titulu sve do ove godine. Šta su po tebi bili najveći razlozi za to?
Pretpostavljam da si doživeo puno lepih i smešnih situacija za vreme dok si igrao u Zvezdi. Kažu da je Igor Trifunović prednjačio u gafovima i situacijama koje se pamte. Koju bi ti anegdotu mogao da podeliš sa Zvezdinim navijačima i ljubiteljima hokeja, a koje se najradije sećaš?
Eeee… Bilo je i lepih i smešnih trenutaka. Ali van hokeja, svlačionica, autobusa i tuševa, verovatno bi sve to bilo vulgarno svetu koji nema veze sa hokejom. Tako da mislim da je bolje da Zvezdini navijači ostanu uskraćeni odgovora na ovo pitanje.
Imao si kratki izlet u Vitez?
U Vitez odlazim pred kraj sezone 2012/2013, zajedno sa još par igrača. Zvezda se tada raspadala, a sledeće godine nije ni imala prvi tim, pa sam i sledeće sezone igrao u Vitezu. Čim je Zvezda rešila da se vrati u takmičenje, i ja sam se vratio u Zvezdu.
Karijeru završavaš u sezoni 2015/16. Nije ti se dalo da posle sezone 2004/05 osvojiš titulu sa Zvezdom?
Da, poslednja sezona mi je bila baš ta. Iako nekada sebe uhvatim kako razmišljam o ponovnom igranju u Zvezdi, mislim da je ipak stvarno kraj. Izgleda da sam morao da odem da bi Zvezda osvojila titulu, ko zna.
Ljuba danas, posle hokeja?
Danas, posle hokeja… Opet hokej, ali jednom nedeljno ili jednom u dve nedelje sa veteranima. Danas živim u Pančevu, radim u Grafixu, a život mi ispunjavaju sin Vukan, ćerka Nađa i supruga Jadranka.
Ideš li danas na utakmice, pratiš li Zvezdu?
Ne idem na utakmice. Možda sam gore i spomenuo… i kada sam igrao, vrlo malo sam gledao utakmice. Voleo sam da igram. Sada kada nemam vremena za igranje, za gledanje tek nemam.
Hokej danas? Pozitivne, negativne stvari? Šta treba menjati da bi ovaj sport postao popularniji i trofejniji?
Da li si imao prilike da pročitaš intervjue koje smo radili sa bivšim Zvezdinim igračima i kakav ti je utisak o celoj ovoj priči?
Neke intervjue sam pročitao, ali ne sve. Mislim da je super ideja da se negde zabeleži istorija hokejaškog kluba.
Da li možda planiraš da se uključiš u trenerske vode?
Poruka mladim hokejašima?
Ako volite ovaj sport… rad, rad, rad i samo rad. I uspećete. Još ako ste talentovani, uz rad, gde će vam biti kraj…
Hvala ti puno na odvojenom vremenu i veliki pozdrav od ekipe našeg portala i od svih Zvezdinih navijača.
Hvala Vama i veliki pozdrav za vas i sve Zvezdine navijače!
Додајте коментар