Vukan Marković: "Lepo je što se neko setio tih veličanstvenih dana hokeja"

Vukan Marković pripada plejadi “mlađih” hokejaša Crvene zvezde. Tačnije, pripada onoj generaciji koja je igrala ’90-ih godina i koja je osvojila prve Zvezdine titule prvaka države (nakon raspada SFRJ). Verujemo da ćete uživati u ovom intervjuu kao što ste uživali u prethodnim, te da će vas ovaj intervju, kao i oni prethodni, potaknuti da ponovno pratite najbržu kolektivnu igru na svetu i da dođete u ledenu halu Pionir i pružite podršku momcima koji danas izgaraju za crveno-beli dres i grb na njemu. Zaista je bilo uživanje raditi ovaj intervju i videti da sećanja na neka lepša vremena bude lepe osećaju u bivšim Zvezdinim hokejašima, pa tako i u Vukanu.

Image may contain: 2 people, people smiling — Foto: Privatna arhiva Vukan Marković

Vukane, reci nam o svojim prvim “koracima” na ledu. Kako je počeo tvoj dodir sa klizanjem i hokejom, obzirom da je bilo mnogo popularnije početi sa fudbalskom ili košarkaškom loptom?

Ja sam kao mali trenirao i atletiku i fudbal i košarku, a živeo sam relativno blizu hala Pionir i često sam išao na klizanje. Jednom prilikom neko mi je prišao na klizanju i pitao da li bi hteo da treniram hokej. Inače, tada su tako lovili decu da ih privole da treniraju taj sport pošto su, naravno, ovi neki drugi sportovi ipak privlačili više pažnje. Ja sam naravno pristao, pošto je bilo takvo vreme, i ništa te nije koštalo da se baviš jednim ili čak više sportova u isto vreme. Tako da sam u to prvo vreme trenirao više sportova odjednom da bi se vremenom odlučio za hokej. Nekako sam ga najviše zavoleo.

Za vreme tvojih dečačkih dana šta je bilo presudno da ostaneš na ledu? Ko je najviše uticao na tebe?

Tad je školu hokeja vodio Milorad Vještica Zef i mislim da me je on primetio i, na neki način, dao do znanja da bi mogao ja da budem dobar u tom sportu. Sećam se da je tad i Nenad Ilić dolazio na treninge škole hokeja, da pomaže u učenju osnovnih elemanata hokeja. Već u to vreme, kao dosta mala deca tu iz kraja, mi smo već išli na utakmice u Pionir koji je u to vreme uvek bio pun i gde su ljudi sedeli i na stepenica zbog gužve i uzivali gledajući hokej, tako da je to bilo presudno da se opredelim za taj sport.

Image may contain: 4 people, people standing — Foto: Privatna arhiva Vukana Markovića

Pretpostavljam da si, odrastajući i gledajući Zvezdine hokejaške legende (kao i ostale hokejaške legende iz tadašnje države), imao neke svoje idole, uzore. Ko je u tim mladalačkim danima ostavio najveći utisak na tebe?

Sećam se one ekipe sa Nikolom Pašićem. Oni su u to vreme igrali fantastično. Ja sam išao na sve te utakmice. Konkretno, njega je bilo uživanje gledati kako igra. Moram da kažem da sam tad pratio i juniore Zvezde i da sam uživao gledajući Kolju, Kožića, Paju, Trifuna i ostale, da ne nabrajam, koji su tad igrali fantastican hokej. Inače, u isto vreme su i Slovenci imali fantastične igrače i te utakmice je bilo milina gledati.

Da li je bilo teško ustrajati u tim mlađim kategorijama i doći do seniorske ekipe? Koje si prepreke najviše susretao i kako si uspevao da ih savladaš?

Mislim da je najteže bilo na samom početku, jer kad kreneš tu ima mnogo dece i mnogi su talentovani za sport. Posle, nekako, kad sam upao u ekupu i počeo da igram utakmice, sve je išlo svojim tokom. Zavoliš taj sport i onda jedva čekaš da odeš na trening, i nije ti teško.

Pre nego si počeo da igraš za seniorski sastav Crvene zvezde, desila se ona čuvena sezona 1984/85 u kojij je Zvezdi titula izmakla ispred nosa. Kako si ti doživeo tu sezonu? Koliko je ona ostavila traga na tebi?

Pa, to je bila fenomenalna sezona. Nisi mogao šibicu da baciš na tribinama. Uživanje u majstorijama Pašića, Čabe, Vatoveca i ostalih. To je mnogo značilo za nas mlađe, gledati te igrače i utakmice u takvoj atmosferi. Morao si da poželiš da i ti jednog dana igraš barem jednu takvu utakmicu.

1989. godine prvi put nastupaš za seniorski sastav Crvene zvezde. Sećaš li se prve utakmice? Da li je bilo treme?

Moja generacija je dosta rano počela da trenira sa prvim timom. Bila je veoma talentovana i videli smo da možemo da igramo sa prvotimcima egal, nego su bili mnogo fizički jači, pa smo ih puštali na treninzima da odigraju nerešeno sa nama da nas ne bi tukli posle (smeh) Tako da jeste bilo malo treme na početku, pre utakmice, ali to prođe čim počne meč. Nažalost, ne sećam se baš te prve utakmice koju sam odigrao.

Image may contain: 5 people, people playing sports — Foto: Privatna arhiva Vukan Marković

U to vreme nekako je polako počinjao i raspad bivše države, a samim ti i one hokejaške lige. Kako si to kao hokejaš i kao mladić proživljavao? Koliko je to ostavilo traga na hokej uopšte?

Ja sam u pionirima već odigrao neki turnir za reprezentaciju Jugoslavije. Znao sam te momke što su igrali u Sloveniji i Hravatskoj, i u tom trenutku sam sa nekima bio u prijateljskim odnosima, a kako je vreme prolazilo bilo je sve više incidenata i tuča na tim utakmicama, kao i na tribinama, i neke loše atmosfere. Kad je došlo do raspada zemlje i te lige za koju sam trenirao celo detinjstvo da je igram, bilo je užasno razočaravajuće.

Ja sam već igrao za prvi tim i na svakom terenu na tribinama je bilo ludilo, mada moram da priznam da je u smislu motivacije bilo divno igrati. Sećam se da smo igrali sa Medveščakom u Zagrebu koji je tada bio neverovatno jak. Cela hala je bilo protiv nas. Mi iz treće navale smo tad bili baš klinci. Odigrali smo prve dve trećine protiv igrača koji su u to vreme bili jedni od najboljih u ligi. Taj tim Medveščaka mislim da je imao samo jednog Hrvata, svi ostali su bili ili stranci ili najbolji slovenački igrači. Kožić je isto igrao za njih tada. Sjajan tim. U te dve trećine mislim da smo poveli već sa 3:1, i onda treću nismo ni ulazili u igru. Igrale su samo prve 2 postave da sačuvaju rezultat. Tadašnji tim Zvezde je isto bio odličan, sa Igorom Kosovićem, Ilićem, Čečenom, Koljom i tri odlična ruska igrača. Mislim da je tim mogao da napada titulu sledeće sezone, ali nije imao priliku jer se raspala zemlja.

Zvezda u 90-im osvaja svoje prve šampionske trofeje, a ti si učestvovao u osvajanju istih. Možeš li nam malo dočarati kako je to izgledalo? Koje utakmice iz tog perioda su ti ostale u najdražem sećanju? Koji derbi najviše pamtiš?

Najzad je došla ta prva titula. U toj sledećoj sezoni raspala se liga, a mi smo imali odličan tim pravljen za onu jaču ligu i lako smo osvojili titulu. Proslavili smo kako dolikuje i mnogo nam je značila, ali je je ostao žal, kao što rekoh, što ista nije osvojena u onoj jačoj ligi. Sledeće sezone osvojena je i druga titula, ali nekako, barem meni, to više nije imalo istu težinu.

Što se derbija tiče, pamtim dobro tu jednu utakmicu finala plej ofa protiv Partizana kada sam dao retko viđen gol na hokejaškim utakmicama, kada sam u kontri izašao sam ispred golmana Lukića, zamanuo kao da ću da šutnem, na šta je on refleksno odreagovao i počeo da pada na kolena, a ja sam ga zatim lobovao nakon čega je on otišao na klupu i nije više ulazio u igru. Kao što reče tada neki novinar u Sportu, koji je pisao članak o toj utakmici – “manirom iskusnog velemajstora” (smeh)

Možeš li nam ispričati neke zanimljive, šaljive angdote koje si imao sa svojim saigračima iz tog vremena?

Ima nekih anegdota kojih se sećam, ali mislim da ću da ih prećutim.

Koji trener je u tvom hokejaško životu ostavio najveći trag na tebi tj. pomogao ti da se hokejaški iskažeš?

Na mene su najvise uticali, zato što su me najduže trenirali, Zef i Vitali. Maltene, celu karijeru.

Ko ti je bio najdraži saigrač na ledu, a s kim si iz ekipe provodio najviše vremena van leda?

Uglavnom smo se svi družili iz moje generacije. Nas četvorica smo nekako zajedno ušli u prvi tim, a to su: Tatić, Prokić i Milinković. Nekao sam sa njima i voleo najviše da igram. Znali smo ko kako razmišlja.

Šta ti je ostala neostvarena želja vezano za hokej?

Da osvojim titulu u onoj ligi Jugoslavije.

Image may contain: 5 people, people smiling — Foto: Privatna arhiva Vukan Marković

Imao si prilike da igraš sa legendarnim Ićom (Nenad Ilić) i Giletom (Igor Kosović). Kakvi su oni bili kao ljudi, a kakvi hokejaši i da li ti je bila čast da igraš sa njima?

Meni je Gile, od malena, bio omiljeni igrač. Išao sam na utakmice da gledam njegove driblinge, dodavanja i golove. Ilić je bio isto neverovatan igrač. Sa onim svojim ubitačnim šutevima sa plave je bušio golmane. Za mene je, kad sam počeo da igram sa njima, za prvi tim, to bilo kao da igram sa Vejn Greckim. Pritom su kao ljudi bili sjajni i mnogo su značili za nas mlađe igrace u svakom smislu.

Vukan danas?

Ja sam posle već koje godine od raspada države prestao da igram i od tad nisam u sportu. Trenutno se bavim muzičkom produkcijom. Imam sina Ognjena. On je malo trenirao hokej, pa je otišao ne neke druge sportove. Danas je sport dosta drugačiji nego što je bio u moje vreme. Mislim da je tužno da, recimo, neka deca koja su izuzetno talentovana, ako nemaju sredstava ne mogu da se bave sportom.

Da li si u kontaktu sa bivšim saigračima? Nađete li se nekada, padne li druženje?

Čujemo se ponekad, a i vidimo se. Nije često, ali se dešava.

Pratiš li Zvezdu danas i šta misliš o današnjem hokeju?

Moram da priznam da slabo pratim hokej. Jedino što čujem od prijatelja koji su ili u hokeju, ili ga prate, po neku informaciju.

Verujem da si čitao ove dosadšnje intervjue sa bivšim igračima Zvzede. Da li te to barem na malo vratilo u tvoje detinjstvo? Kako ti se sviđa sva ova ideja oživljavanja Zvezdine istorije?

Stvarno sam uživao čitajuci intervjue nekih mojih idola i saigrača, i vratilo me u srećno detinjstvo. I lepo je što se neko setio tih veličanstvenih dana tog sporta.

Hvala na odvojenom vremenu i pozdrav u ime svih Zvzedinih navijača, našeg portala i ljubitelja hokeja!

Pozdravio bih sve moje saigrače iz tog vremena, kao i sve naše verne navijače i čitaoce, i nadam se da će hokej kod nas opet doći na nivo popularnosti iz mog vremena.